МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ НА МЕЂУНАРОДНОЈ НАУЧНОЈ КОНФЕРЕНЦИЈИ У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА
У свечаној сали Богословије Светог Арсенија у Сремским Карловцима, 11. октобра 2024. године, организована је Међународна научна конференција под називом „Српска црквена просвета – 230 година Карловачке богословије“.
Скуп је свечано отворио Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски Господин Василије, захваливши се организаторима на уложеном труду и истакавши како је Карловачка богословије била „место најлепшег и најчистијег богословља, на ком се српски писало, говорило, и мислило“.
У име Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија, учесницима конференције обратио се Његово Преосвештенство Епископ новобрдски Иларион.
Након поздрава први говорник је био Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански Господин Фотије који је истакао значај Сремских Карловаца као центра српске духовности и образовања.
Публици су се, између осталих, овом приликом обратили и председник Матице српске проф. др Драган Станић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Мирослав Илић, директор Дома руске дијаспоре „Александар Солжењицин“ Виктор Москвин, Његово Високопреосвештенство Митрополит Китроса, Катеринија и Платамона Господин Георгије из Грчке Православне Цркве, пpоф. др Борис Стојковски са Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду и други еминентни стручњаци из Србије и иностранства, који су излагали теме из богословља, историје и теологије.
Ево нас данас, благодаћу Божијом сабрани у Сремским Карловцима, месту дивном и благословеном, месту наше српске просвете и културе, месту српских патријараха и митрополита, месту узвишеном, граду који на гори стоји, граду вере и Православља. Налазимо се у граду Светог Саве и Светог Арсенија Сремца, под сводовима цркве Светог Николаја Мириликијског, месту Српске академије, месту свесрпске писмености и културе, чувене филолошке гимназије и не мање чувене – Карловачке православне богословије, месту српске историје, месту у које се једном долази, а никада из њега не одлази, месту састанака, а не растанака, месту песништва, Стражилова и Бранковог кола, месту мира и месту које нас сабира. Не назваше ли велики песници Сремске Карловце – Српски Сион, јер нас Карловци на Бога Створитеља упућују, али нас и за земљу и свој српски народ везују, народ који путем Светосавља ходи, јер нас као што из Тропара Светог Саве знамо – тај пут у Живот Вечни води.
Опростите што се мало расплинух, али ко је у Сремским Карловцима и мало живео, исто би рекао, исто би говорио.
Ми смо се сабрали данас овде у Сремским Карловцима, у нашој Богословији Светог Арсенија Сремца, да кажемо неку реч о нашој црквеној просвети. Не само о њеној историји, јер би нас то далеко одвело, већ да проговоримо и о тренутном стању наше црквене просвете, како и којим путем даље да идемо, да бисмо нашу просвету, колико је то могуће и даље унапређивали.
Питање просвете је одувек било значајно питање за сваку цивилизацију, народ и његову културу до те мере, да су поједини народи сходно нивоу њихове просвете, називани просвећеним или непросвећеним народима. То се такође односило и на појединце па се у том смислу појављује и термин – просвећени или непросвећени човек.
Колико су ове поделе заиста реалне, велико је питање, али извесно је да постоје. Ја бих се усудио рећи да су оне израженије у световној него у црквеној реалности.
Да бисмо се вратили на почетке васпитања и просвете уопште, без сумње морамо кренути од Старих Грка философа. Код њих су васпитање и просвета имали значајно место, јер су сви грађани државе – полиса, имали обавезу да се образују и усавршавају: телесно (гимнастиком), разумно (науком) и умно (философијом). Само робови нису имали ту обавезу јер су сматрани „оруђем које говори“.
Отац етике Сократ је васпитању и просвети давао веома значајно место, јер је по њему човек биће које је позвано да се усавршава и тако стиче нова и нова знања, а знање је по Сократу истоветно врлини. Философ је постајао онај који је стекавши знање, стекао и врлину.Сократ је збир свих врлина називао Добро, и по њему бог је Добро. Тај степен врлине су достизали само највећи философи, постајући богови, тј. добри и морални људи.
Платон, Сократов ученик је у својој философији о васпитању отишао мало даље од етике, у област онтологије. Платон је сматрао да је циљ васпитања созерцање света идеја, међу којима је идеја Добра најузвишенија, по чему се види Сократов утицај на Платона. Међутим, Платон је сматрао да ту идеју Добра треба на известан начин „оваплотити“ у животу једне државе – полиса, која и постоји ради Добра свих њених грађана. Зато по Платону само философи, тј. најумнији и најморалнији људи, могу успешно водити државу.
Аристотел, Платонов ученик је, да тако кажемо, објединио Сократову и Платонову философију и учинио је приступачнијом обичном човеку. То се види по томе што је у поређењу са Платоновом Академијом, Аристотел заговарао оснивање Лицеја – гимназија, које су биле доступније већем броју људи. Из Лицеја су излазили учени људи који су философију примењивали у практичном животу. Код Аристотела философија се у неком смислу поистовећује са науком, има практичну примену. У тој практичној примени философије као науке, најдаље је отишао Аристотелов ученик Александар Македонски, велики грчки освајач, који је на основу Аристотелове политичке философије, успео да завлада готово читавим тадашњим светом.
У Риму, тј. на Западу, прихваћена је грчка философија и гимнастика, а Запад је већ пословично био склон рацију и философији рационализма. Запад је под утицајем Аристотела, давао предност практичној примени философије, тј. просвете и васпитања. На Западу је негован култ породице и водило се рачуна о образовању свих њених чланова. Због великог утицаја и значаја државе, она постаје доминантнија и лагано сама преузима бригу о васпитању и просвети свих њених грађана и поданика.
Појавом Хришћанства јавља се потпуно нови систем вредности. Васпитање и просвета добијају другачији смисао, јер се они сада темеље на откровењу Божијем и Заповестима. У периоду Новог Завета, света Јеванђеља и новозаветни списи, који у себи доносе савршено откровење Речи Божије – Бога Логоса, Господа Исуса Христа, дају коначни смисао хришћанском васпитању и просвети. Пилатовско питање: „Шта је истина?“, потпуно губи на значају, јер „шта философија“, истину види као ствар, мисао или идеологију. Оваплоћењем Бога Логоса – Христа, настаје хришћанска философија Истине, „Ко је Истина?“ Истина у хришћанству постаје личносна (персонална), јер се односи на Оваплоћеног Бога Логоса, Господа Христа, Који је Пут, Истина и Живот.
У богословљу, а самим тим и у васпитању и просвети новозаветне Цркве, како би у данашње дане свети старац Порфирије рекао: Христос је све ( Христос ине то пан). Њега задобити, у Њега се обући, у Христу ходити и молитвом и постом распети у себи старога човека Адама, да би у нама живео Нови Адам – Христос.
Богословље, тј. педагогија код светог Апостола Павла, је све боголико, све је христолико. По светом Апостолу Павлу ми у светом Крштењу умиремо и у Христу васкрсавамо, а светотајинским животом у Цркви у Христу живимо, постојимо и јесмо. Гле, све старо прође и ново постаде. У Цркви, животом у Христу се старога човека ослобађамо и поново слободу деце Божије задобијамо. Васпитање и просвета Православне Цркве је у Христу – Христос је наше Васпитање и Просвета. Зато свети Апостол Павле, учитељ народа и каже да се чувамо лажно названог знања – које надима, док су Оци говорили да животом у Христу се задобија смирење и смиреноумље, којим свакога човека видимо и чинимо већим од себе. Зато нама хришћанима не приличи да тражимо прва места и чела на гозбама и прославама, као што то чине кнезови и синови овога света, већ треба последња места и зачеља за себе да тражимо и тако од Бога узвишени будемо.
Просвета и васпитање у Цркви се састоје у посту и молитви, којима од себе демоне одгонимо, а благодат Божију задобијамо. Благодат нас новим људима у Христу чини. Зато од Светог Јована Крститеља и других пустињака и подвижника у Цркви у химнама певамо: небески људи и земаљски анђели, јер их таквима благодат Божија учини.
По свему до сад реченом можемо закључити да је црквено васпитање и просвета – питање (храњење) Христом и Његовом благодаћу, а никако скуп енциклопедијског знања, које по Апостолу Павлу надима. Просвета у Цркви се не схвата као обоготворење рација и рационализма, па тиме и људске делатности и науке, него охристовљење личности благодатним животом у Светој Цркви.
По учењу Православне Цркве, просвета подразумева просвећивање свих психофизичких сила човека и његове личности – духа, душе и тела, благодаћу Божијом – нетварним божанским енергијама. О томе су говорили свети исихасти, а посебно велики богослов исихазма – Свети Григорије Палама.
Док се Запад у средњем веку враћа хуманизму и ренесанси и античким вредностима и лепотама овога света и века, православни Исток се у то време богословљем исихазма удубљује у постојање божанског бића – Бога као Свете Тројице и нестворених божанских енергија. Исихазам посебно наглашава могућност заједничарења и општења са Богом и обожење личности. Запад се нажалост све више удаљава од тога идеала заједнице са Богом, док Исток остаје веран древној традицији, светим Оцима и светим Саборима, тј. учењу о обожењу личности (теосис), које је главни циљ и смисао православног васпитања и просвете.
Запад је прихватајући неправославно и лажно учење Варлаама Калабријског о створеним божанским енергијама, потпуно затворио могућност заједничарења са Богом и обожење, које је изражено језиком Апостола Павла: „Не живим више ја, него живи Христос у мени.“
Рационалистичким и неправославним богословљем, Запад се нажалост враћа човеку и обоготворењу човека, док православни Исток својим богословљем исихазма остаје веран Христу Богочовеку и Спаситељу. Све ово поменуто је без сумње плод Великог раскола 1054. године. Поменуте разлике у богословљу и духовном животу Истока и Запада и до данас постоје.
Добро би било да тога буду свесни и наши заговорници екуменизма по сваку цену, јер православног екуменизма, боље рећи Православног икуменизма нема и не може бити без повратка Христу, без повратка благодатном историјском току и Животу Цркве Христове и православном учењу о нетварним божанским енергијама и могућности обожења личности у Христу.
Православно богословље, васпитање и педагогија чине један триптих, који је плод вере, плод живота у Христу и литургијског – светотајинског богословља Цркве. Ми Срби, Крштењем у време Светих Кирила и Методија улазимо у породицу Православних Цркава и постајемо Једна Света Саборна и Апостолска Црква – Тело Христово, Дом Бога Оца и Храм Духа Светога. Просветом и васпитањем у свето кирило-методијевској традицији, српска просвета и култура добија потпуно нове замахе и достиже високе духовне и црквене узлете у свим областима живота нашег народа. То ће свакако бити запечаћено и довршено у време нашег духовног Оца Светог Саве. Он ће својим животом и учењем Српској Цркви и народу поставити идеал Светости као циљ и смисао нашег православног васпитања и црквене просвете. Оснивајући манастире, цркве и школе, Свети Сава православно васпитање и просвету утемељује у нашем народу, стварајући један организовани просветни систем. Отуда ми Срби црквену просвету и просвету уопште, везујемо за Светога Саву и његово деловање.
Свети Сава као светогорски монах и подвижник, у нашу црквену просвету уноси елементе древне црквене просвете и опитног богословља, које се не темељи само на знању, већ првенствено на искуству и заједници живота са Богом. Неки од наших људи и интелектуалаца често кажу да не разумеју појам Светосавља. Ми сада немамо времена да се тиме озбиљније бавимо, али ћемо ради њих, опет и опет поновити речи Светог владике Николаја: Светосавље је Православље српског искуства и опита. Светосавска просвета ће извршити велики утицај у нашем народу јер она не доноси ништа ново, будући да се темељи на светоапостолском искуству које каже да је једина истинска просвета – бити просвећен Светлошћу Христовом, која није од овога света.
А у организационом и земаљском смислу, светосавска школа и просвета су биле органски наставак древних хришћанских школа Антиохије и Александрије, које су настале већ у 2. веку Хришћанства. Појава ових ранохришћанских школа је доказ да је Црква по преимућству васпитна и просветна институција и да нису у праву они који су период доминације Цркве сматрали мрачњаштвом, него је управо супротно. Црква се увек трудила да испуњава заповест Христову упућену светим Апостолима: „Идитеи крштавајте све народе крштавајући их у Име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“. А шта је то Господ заповедио светим Апостолима а преко њих и свим људима и свим временима? То је Његово Јеванђеље, Његова Реч спасења, Његов Крст и Васкрсење, који су једни видели као лудост а други као саблазан. А онима који у Христа повероваше Крст поста сила и знамење и поста њихово спасење. Отуда су свети Апостоли а и Црква кроз историју сведочили, да нема другог имена којим се људи могу спасити, осим Имена Христовог, осим Христа Распетог и Васкрслог Који смрт победи и Живот свету дарова.
Ту философију и то духовно искуство носи и Светосавље у себи, јер Свети Сава својом Жичком беседом 1221. године, управо позива народ да остане веран традицији Светога Православља и богословљу светих Сабора и светих Отаца и вере једном предане Светима. Утемељујући црквену просвету и школе у нашем народу, Свети Сава је желео да то искуство древне Цркве и живота у Христу, буде доступно и у најширим слојевима нашег српског народа. Отуда су код нас Срба Црква и школа били једно, док се нажалост у новије време световне школе нису одвојиле од свог светосавског темеља и кренуле својим путем, често лутајући кроз пустињу разних световних наука и идеологија, а које се најчешће темеље на хипотезама, теоријама и претпоставкама, а не на опитном искуству, које је суштина православне просвете и богословља.
Дозволите ми да на крају овог скромног излагања кажем неколико речи и о данашњем стању у нашим црквеним и просветним институцијама, посебно у нашим богословијама. Кажем нашим богословијама, пошто сам дуго година био наставник у њима и чини ми се да сам неко искуство тиме стекао а и право да кажем.
Сматрам да наше богословље треба сачувати у домену бриге и одговорности саме Цркве. Сматрам да бар наше средњошколско образовање не би требало дати у руке другима, а помиње се таква могућност да државне и световне институције преузимају бригу о нашим богословијама. Ако се то и деси, упркос искуству које смо имали на самом Православном Богословском Факултету у Београду. Питам се, шта ћемо ми онда радити ако бригу о својој духовној деци и наследницима у црквеној служби и мисији, препустимо другима. Међутим, ако се то ипак упркос свему деси, остаће нам нажалост само да се чудимо и питамо: Откуд родна теорија у нашим богословијама, откуд ЛЏБТ идеологија Содоме и Гоморе у нашим средњошколским богословским школама и откуд ово, откуд оно? Не дао Бог да тако буде. Зато је потребно и вапијуће потребно, да своју црквену светосавску просвету и школу сачувамо и да она буде израз бриге и љубави и старања саме Цркве.
Свима нам је јасно да живимо у тешким – последњим временима, када ће по речима старозаветних пророка, добро за зло, а зло за добро проглашено бити. И на томе ће се нажалост и световно васпитање и просвета темељити. Наше православне богословије и школе би требале и даље остати верне Христу и Светом Сави и нашој освештаној светосавској православној традицији, која је и у темељима српске државе и српскога народа, наше писмености, просвете и културе.
Амин
У име Његове Светости Патријарха српског Господина Порфирија, учесницима конференције обратио се Његово Преосвештенство Епископ новобрдски Иларион.
Након поздрава први говорник је био Његово Високопреосвештенство Митрополит зворничко-тузлански Господин Фотије који је истакао значај Сремских Карловаца као центра српске духовности и образовања.
Публици су се, између осталих, овом приликом обратили и председник Матице српске проф. др Драган Станић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама Мирослав Илић, директор Дома руске дијаспоре „Александар Солжењицин“ Виктор Москвин, Његово Високопреосвештенство Митрополит Китроса, Катеринија и Платамона Господин Георгије из Грчке Православне Цркве, пpоф. др Борис Стојковски са Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду и други еминентни стручњаци из Србије и иностранства, који су излагали теме из богословља, историје и теологије.
Митрополит Фотије
СЛОВО О ЦРКВЕНОЈ ПРОСВЕТИ
Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства,
часни оци, уважена господо професори, драга браћо и сестре
СЛОВО О ЦРКВЕНОЈ ПРОСВЕТИ
Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства,
часни оци, уважена господо професори, драга браћо и сестре
Ево нас данас, благодаћу Божијом сабрани у Сремским Карловцима, месту дивном и благословеном, месту наше српске просвете и културе, месту српских патријараха и митрополита, месту узвишеном, граду који на гори стоји, граду вере и Православља. Налазимо се у граду Светог Саве и Светог Арсенија Сремца, под сводовима цркве Светог Николаја Мириликијског, месту Српске академије, месту свесрпске писмености и културе, чувене филолошке гимназије и не мање чувене – Карловачке православне богословије, месту српске историје, месту у које се једном долази, а никада из њега не одлази, месту састанака, а не растанака, месту песништва, Стражилова и Бранковог кола, месту мира и месту које нас сабира. Не назваше ли велики песници Сремске Карловце – Српски Сион, јер нас Карловци на Бога Створитеља упућују, али нас и за земљу и свој српски народ везују, народ који путем Светосавља ходи, јер нас као што из Тропара Светог Саве знамо – тај пут у Живот Вечни води.
Опростите што се мало расплинух, али ко је у Сремским Карловцима и мало живео, исто би рекао, исто би говорио.
Ми смо се сабрали данас овде у Сремским Карловцима, у нашој Богословији Светог Арсенија Сремца, да кажемо неку реч о нашој црквеној просвети. Не само о њеној историји, јер би нас то далеко одвело, већ да проговоримо и о тренутном стању наше црквене просвете, како и којим путем даље да идемо, да бисмо нашу просвету, колико је то могуће и даље унапређивали.
Питање просвете је одувек било значајно питање за сваку цивилизацију, народ и његову културу до те мере, да су поједини народи сходно нивоу њихове просвете, називани просвећеним или непросвећеним народима. То се такође односило и на појединце па се у том смислу појављује и термин – просвећени или непросвећени човек.
Колико су ове поделе заиста реалне, велико је питање, али извесно је да постоје. Ја бих се усудио рећи да су оне израженије у световној него у црквеној реалности.
Да бисмо се вратили на почетке васпитања и просвете уопште, без сумње морамо кренути од Старих Грка философа. Код њих су васпитање и просвета имали значајно место, јер су сви грађани државе – полиса, имали обавезу да се образују и усавршавају: телесно (гимнастиком), разумно (науком) и умно (философијом). Само робови нису имали ту обавезу јер су сматрани „оруђем које говори“.
Отац етике Сократ је васпитању и просвети давао веома значајно место, јер је по њему човек биће које је позвано да се усавршава и тако стиче нова и нова знања, а знање је по Сократу истоветно врлини. Философ је постајао онај који је стекавши знање, стекао и врлину.Сократ је збир свих врлина називао Добро, и по њему бог је Добро. Тај степен врлине су достизали само највећи философи, постајући богови, тј. добри и морални људи.
Платон, Сократов ученик је у својој философији о васпитању отишао мало даље од етике, у област онтологије. Платон је сматрао да је циљ васпитања созерцање света идеја, међу којима је идеја Добра најузвишенија, по чему се види Сократов утицај на Платона. Међутим, Платон је сматрао да ту идеју Добра треба на известан начин „оваплотити“ у животу једне државе – полиса, која и постоји ради Добра свих њених грађана. Зато по Платону само философи, тј. најумнији и најморалнији људи, могу успешно водити државу.
Аристотел, Платонов ученик је, да тако кажемо, објединио Сократову и Платонову философију и учинио је приступачнијом обичном човеку. То се види по томе што је у поређењу са Платоновом Академијом, Аристотел заговарао оснивање Лицеја – гимназија, које су биле доступније већем броју људи. Из Лицеја су излазили учени људи који су философију примењивали у практичном животу. Код Аристотела философија се у неком смислу поистовећује са науком, има практичну примену. У тој практичној примени философије као науке, најдаље је отишао Аристотелов ученик Александар Македонски, велики грчки освајач, који је на основу Аристотелове политичке философије, успео да завлада готово читавим тадашњим светом.
У Риму, тј. на Западу, прихваћена је грчка философија и гимнастика, а Запад је већ пословично био склон рацију и философији рационализма. Запад је под утицајем Аристотела, давао предност практичној примени философије, тј. просвете и васпитања. На Западу је негован култ породице и водило се рачуна о образовању свих њених чланова. Због великог утицаја и значаја државе, она постаје доминантнија и лагано сама преузима бригу о васпитању и просвети свих њених грађана и поданика.
Појавом Хришћанства јавља се потпуно нови систем вредности. Васпитање и просвета добијају другачији смисао, јер се они сада темеље на откровењу Божијем и Заповестима. У периоду Новог Завета, света Јеванђеља и новозаветни списи, који у себи доносе савршено откровење Речи Божије – Бога Логоса, Господа Исуса Христа, дају коначни смисао хришћанском васпитању и просвети. Пилатовско питање: „Шта је истина?“, потпуно губи на значају, јер „шта философија“, истину види као ствар, мисао или идеологију. Оваплоћењем Бога Логоса – Христа, настаје хришћанска философија Истине, „Ко је Истина?“ Истина у хришћанству постаје личносна (персонална), јер се односи на Оваплоћеног Бога Логоса, Господа Христа, Који је Пут, Истина и Живот.
У богословљу, а самим тим и у васпитању и просвети новозаветне Цркве, како би у данашње дане свети старац Порфирије рекао: Христос је све ( Христос ине то пан). Њега задобити, у Њега се обући, у Христу ходити и молитвом и постом распети у себи старога човека Адама, да би у нама живео Нови Адам – Христос.
Богословље, тј. педагогија код светог Апостола Павла, је све боголико, све је христолико. По светом Апостолу Павлу ми у светом Крштењу умиремо и у Христу васкрсавамо, а светотајинским животом у Цркви у Христу живимо, постојимо и јесмо. Гле, све старо прође и ново постаде. У Цркви, животом у Христу се старога човека ослобађамо и поново слободу деце Божије задобијамо. Васпитање и просвета Православне Цркве је у Христу – Христос је наше Васпитање и Просвета. Зато свети Апостол Павле, учитељ народа и каже да се чувамо лажно названог знања – које надима, док су Оци говорили да животом у Христу се задобија смирење и смиреноумље, којим свакога човека видимо и чинимо већим од себе. Зато нама хришћанима не приличи да тражимо прва места и чела на гозбама и прославама, као што то чине кнезови и синови овога света, већ треба последња места и зачеља за себе да тражимо и тако од Бога узвишени будемо.
Просвета и васпитање у Цркви се састоје у посту и молитви, којима од себе демоне одгонимо, а благодат Божију задобијамо. Благодат нас новим људима у Христу чини. Зато од Светог Јована Крститеља и других пустињака и подвижника у Цркви у химнама певамо: небески људи и земаљски анђели, јер их таквима благодат Божија учини.
По свему до сад реченом можемо закључити да је црквено васпитање и просвета – питање (храњење) Христом и Његовом благодаћу, а никако скуп енциклопедијског знања, које по Апостолу Павлу надима. Просвета у Цркви се не схвата као обоготворење рација и рационализма, па тиме и људске делатности и науке, него охристовљење личности благодатним животом у Светој Цркви.
По учењу Православне Цркве, просвета подразумева просвећивање свих психофизичких сила човека и његове личности – духа, душе и тела, благодаћу Божијом – нетварним божанским енергијама. О томе су говорили свети исихасти, а посебно велики богослов исихазма – Свети Григорије Палама.
Док се Запад у средњем веку враћа хуманизму и ренесанси и античким вредностима и лепотама овога света и века, православни Исток се у то време богословљем исихазма удубљује у постојање божанског бића – Бога као Свете Тројице и нестворених божанских енергија. Исихазам посебно наглашава могућност заједничарења и општења са Богом и обожење личности. Запад се нажалост све више удаљава од тога идеала заједнице са Богом, док Исток остаје веран древној традицији, светим Оцима и светим Саборима, тј. учењу о обожењу личности (теосис), које је главни циљ и смисао православног васпитања и просвете.
Запад је прихватајући неправославно и лажно учење Варлаама Калабријског о створеним божанским енергијама, потпуно затворио могућност заједничарења са Богом и обожење, које је изражено језиком Апостола Павла: „Не живим више ја, него живи Христос у мени.“
Рационалистичким и неправославним богословљем, Запад се нажалост враћа човеку и обоготворењу човека, док православни Исток својим богословљем исихазма остаје веран Христу Богочовеку и Спаситељу. Све ово поменуто је без сумње плод Великог раскола 1054. године. Поменуте разлике у богословљу и духовном животу Истока и Запада и до данас постоје.
Добро би било да тога буду свесни и наши заговорници екуменизма по сваку цену, јер православног екуменизма, боље рећи Православног икуменизма нема и не може бити без повратка Христу, без повратка благодатном историјском току и Животу Цркве Христове и православном учењу о нетварним божанским енергијама и могућности обожења личности у Христу.
Православно богословље, васпитање и педагогија чине један триптих, који је плод вере, плод живота у Христу и литургијског – светотајинског богословља Цркве. Ми Срби, Крштењем у време Светих Кирила и Методија улазимо у породицу Православних Цркава и постајемо Једна Света Саборна и Апостолска Црква – Тело Христово, Дом Бога Оца и Храм Духа Светога. Просветом и васпитањем у свето кирило-методијевској традицији, српска просвета и култура добија потпуно нове замахе и достиже високе духовне и црквене узлете у свим областима живота нашег народа. То ће свакако бити запечаћено и довршено у време нашег духовног Оца Светог Саве. Он ће својим животом и учењем Српској Цркви и народу поставити идеал Светости као циљ и смисао нашег православног васпитања и црквене просвете. Оснивајући манастире, цркве и школе, Свети Сава православно васпитање и просвету утемељује у нашем народу, стварајући један организовани просветни систем. Отуда ми Срби црквену просвету и просвету уопште, везујемо за Светога Саву и његово деловање.
Свети Сава као светогорски монах и подвижник, у нашу црквену просвету уноси елементе древне црквене просвете и опитног богословља, које се не темељи само на знању, већ првенствено на искуству и заједници живота са Богом. Неки од наших људи и интелектуалаца често кажу да не разумеју појам Светосавља. Ми сада немамо времена да се тиме озбиљније бавимо, али ћемо ради њих, опет и опет поновити речи Светог владике Николаја: Светосавље је Православље српског искуства и опита. Светосавска просвета ће извршити велики утицај у нашем народу јер она не доноси ништа ново, будући да се темељи на светоапостолском искуству које каже да је једина истинска просвета – бити просвећен Светлошћу Христовом, која није од овога света.
А у организационом и земаљском смислу, светосавска школа и просвета су биле органски наставак древних хришћанских школа Антиохије и Александрије, које су настале већ у 2. веку Хришћанства. Појава ових ранохришћанских школа је доказ да је Црква по преимућству васпитна и просветна институција и да нису у праву они који су период доминације Цркве сматрали мрачњаштвом, него је управо супротно. Црква се увек трудила да испуњава заповест Христову упућену светим Апостолима: „Идитеи крштавајте све народе крштавајући их у Име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“. А шта је то Господ заповедио светим Апостолима а преко њих и свим људима и свим временима? То је Његово Јеванђеље, Његова Реч спасења, Његов Крст и Васкрсење, који су једни видели као лудост а други као саблазан. А онима који у Христа повероваше Крст поста сила и знамење и поста њихово спасење. Отуда су свети Апостоли а и Црква кроз историју сведочили, да нема другог имена којим се људи могу спасити, осим Имена Христовог, осим Христа Распетог и Васкрслог Који смрт победи и Живот свету дарова.
Ту философију и то духовно искуство носи и Светосавље у себи, јер Свети Сава својом Жичком беседом 1221. године, управо позива народ да остане веран традицији Светога Православља и богословљу светих Сабора и светих Отаца и вере једном предане Светима. Утемељујући црквену просвету и школе у нашем народу, Свети Сава је желео да то искуство древне Цркве и живота у Христу, буде доступно и у најширим слојевима нашег српског народа. Отуда су код нас Срба Црква и школа били једно, док се нажалост у новије време световне школе нису одвојиле од свог светосавског темеља и кренуле својим путем, често лутајући кроз пустињу разних световних наука и идеологија, а које се најчешће темеље на хипотезама, теоријама и претпоставкама, а не на опитном искуству, које је суштина православне просвете и богословља.
Дозволите ми да на крају овог скромног излагања кажем неколико речи и о данашњем стању у нашим црквеним и просветним институцијама, посебно у нашим богословијама. Кажем нашим богословијама, пошто сам дуго година био наставник у њима и чини ми се да сам неко искуство тиме стекао а и право да кажем.
Сматрам да наше богословље треба сачувати у домену бриге и одговорности саме Цркве. Сматрам да бар наше средњошколско образовање не би требало дати у руке другима, а помиње се таква могућност да државне и световне институције преузимају бригу о нашим богословијама. Ако се то и деси, упркос искуству које смо имали на самом Православном Богословском Факултету у Београду. Питам се, шта ћемо ми онда радити ако бригу о својој духовној деци и наследницима у црквеној служби и мисији, препустимо другима. Међутим, ако се то ипак упркос свему деси, остаће нам нажалост само да се чудимо и питамо: Откуд родна теорија у нашим богословијама, откуд ЛЏБТ идеологија Содоме и Гоморе у нашим средњошколским богословским школама и откуд ово, откуд оно? Не дао Бог да тако буде. Зато је потребно и вапијуће потребно, да своју црквену светосавску просвету и школу сачувамо и да она буде израз бриге и љубави и старања саме Цркве.
Свима нам је јасно да живимо у тешким – последњим временима, када ће по речима старозаветних пророка, добро за зло, а зло за добро проглашено бити. И на томе ће се нажалост и световно васпитање и просвета темељити. Наше православне богословије и школе би требале и даље остати верне Христу и Светом Сави и нашој освештаној светосавској православној традицији, која је и у темељима српске државе и српскога народа, наше писмености, просвете и културе.
Амин
МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ЕПИСКОП ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ПРЕДАВАЊЕ БОГОСЛОВИЈА СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ ПРОСВЈЕТА
