ТУЗЛА - Беседа Митрополита Фотија на освећењу фресака
Високопреосвећена и преосвећена господа митрополити и епископи зворничко-тузлански Фотије, горњокарловачки Герасим, осечкопољски и барањски Херувим и шабачки Јеротеј освештали су данас, 13. октобра, нови фрескопис Саборног храма у Тузли.
У древном сједишту Епархије зворничко-тузланске митрополит Фотије је позвао на мир, заједништво и духовно узрастање.
"Не дозволимо да у срцима нашим расте коров и јачају страсти овоземаљске", рекао је митрополит многобројном окупљеном народу. (У наставку прочитајте целу беседу)
У древном сједишту Епархије зворничко-тузланске митрополит Фотије је позвао на мир, заједништво и духовно узрастање.
"Не дозволимо да у срцима нашим расте коров и јачају страсти овоземаљске", рекао је митрополит многобројном окупљеном народу. (У наставку прочитајте целу беседу)
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Ваше Високопреосвештенство, Ваша Преосвештенства, часни оци, уважена господо, дозволите да вас поздравим данас овде у нашем древном седишту Епархије зворничко-тузланске у Тузли.
Желим да поздравим господина министра Ненада Поповића, изасланика председника Републике Србије, затим изасланика председника Републике Српске, господина Данијела Драгичевића, представника Скупштине Тузланског кантона, господина Жарка Вујовића, наше хиландарске појце који су дивно певали на овој Светој Литургији, као и чуваре Христовог Гроба – наше старе пријатеље из Далмације који сваке године долазе и чувају ту древну традицију у нашем српском народу. Такође поздрављам припаднике оружаних снага БиХ, јер су они наша сигурност и наша нада да можемо мирно спавати док они брину о нашем миру.
Посебно поздрављам господина др Војислава Станимировића, нашег старог пријатеља из Вуковара, који је много помагао нашој Богословији Света Три Јерарха у Крки. Немојте замерити ако нисам некога поменуо. Сви ви сте добродошли у овај Божји храм, који је увек отворен за све људе добре воље који долазе да се моле Богу и да поштују ову светињу.
Недавно смо обележили 140 година постојања овог храма, када је био присутан наш патријарх Порфирије, заједно са многим архијерејима. Било је пуно људи, и то не само православних, већ и људи других вера. Ову цркву у Тузли називају „наша црква“, јер је она светиња која обједињује све људе који је са уважавањем и достојанством поштују.
Данас смо чули причу о талантима, причу о умножењу дарова које смо добили од Бога. Сваки човек и сваки народ на земљи добио је те дарове, и позвани смо да их умножавамо како бисмо се уподобили Богу. Како оци кажу, створени смо по образу Божјем, али треба да задобијемо подобије, да постанемо богови по благодати. То је могуће остварити у Цркви Христовој, кроз Свете тајне и светотајински живот, достижући меру раста висине Христове.
Јуче сам писао песму о Светом Киријаку Отшелнику, који је достигао меру раста висине Христове. Живео је у Светој Земљи, учио се од Светог Јефтимија Великог и Светог Герасима Јорданског, и достигао врлину безгневља, те су га звали „безгнев“. Он је умножио своје таланте и дарове.
Са друге стране, прича о талантима се може повезати са причом о сејачу и семену. Слично објашњава зашто тај човек, који је последњи поменут у причи, а ми ћемо га сада првог поменути – телесни човек, који је примио један таланат – дар живота, дар телесног живота, ништа није умножио од тих таланата. Није постао сличан Богу. Није се уподобио Богу, јер није стекао љубав према Богу. Он осуђује Бога да је строг, да је судија, и пита се с којим правом Бог од њега захтева да објасни шта је урадио и зашто није радио другачије. Основна особина тог човека је што није стекао љубав према Богу. Чим није стекао љубав према Богу, није стекао ни љубав према ближњем.
Ови други, који су умножили своје дарове, од два на четири, од пет на десет, умножавали су своје таланте да би постали савршени колико је то могуће човеку у животу, да би добили благодат Божију и уподобили се самом Богу. Са друге стране, прича о сејачу и семену каже да су ти телесни људи као они који су на каменитом месту – као јеванђелско семе које не доноси плода. Семе које пада поред пута поједају птице, а оно које је пало у јарак пун жбуња и трња такође не може да роди. Те три категорије људи припадају једној – телесном човеку. У овој причи то је само мало боље објашњено. То су, нажалост, ти телесни људи. И ми смо често телесни када допустимо да у нашим срцима расте коров, када јачају страсти и све оно што је противно Богу, када оно што је старо у нама угуши јеванђелско семе, па благодат Божија не доноси плод.
Међутим, они који су као добра земља, доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто. Слично причи о талантима, они умножавају дарове и постају савршени у животу. Зашто је ово важно, браћо и сестре, да кажемо? Бог нас није створио да останемо на нивоу на којем смо сада, већ нас је позвао да узрастамо. Као што дете телесно узраста у зрелог човека, тако смо и ми у духовном смислу позвани да од деце Божје – а деца постајемо када се крстимо у Цркви Божјој – узрастемо у савршене људе у Христу. То је поука данашње јеванђелске приче. Практична је и разумљива. Само треба да почнемо да је примењујемо.
Хвала Богу, трудимо се да преко наших учитеља и веронауке сведочимо ову поуку деци, малим православцима и светосавцима у школама, како би могла да бирају свој пут. Увек пред људима и народима стоје два пута, као што је Бог рекао Мојсију када је изводио народ свој из Египта, из земље смрти у Земљу обећану – земљу живота. Човек има два пута: пут живота и пут смрти. Бирај. Сваког дана и сваког тренутка бирамо нешто што нас води ка вечном животу или нас удаљава од њега.
Малопре смо чули црквену химну: „Због хране, Адам је избачен из Раја, а у Рај се може вратити само Крстом,“ тј. подвигом. Само распећем старог човека у себи можемо задобити благодат коју је Адам имао пре пада, а у Христу добијамо још више – христолику благодат.
Захваљујем вам што сте данас дошли у Тузлу, град мира и заједништва. Место које је и у време бивше државе имало тај ύφος, стил да су сви овде добродошли. Надамо се да ће Тузла остати таква и убудуће, место где људи живе у љубави и заједништву, без обзира на верске и националне разлике. Христос је Кнез мира, који је дошао да спаси сваког човека Крстом и Васкрсењем. Ко то препозна препозна, ко не препозна можда ће препознати једнога дана.
Захваљујем нашим архијерејима који су дошли да буду са нама. Архиепископ Герасим, који се бори у својој Епархији горњокарловачкој, поздрављам и владику Херувим који је стасао у манастиру Крка, увек су ту да заједно са нама деле и добро и зло. Захваљујем и владики Јеротеју, дивном појцу и нашем брату из Ковиља, који је поникао под окриљем владике бачког Иринеја и патријарха Порфирија.
Живели! Бог вас благословио и да сви понесете духовну радост и искру благодати из овог светог храма.
Митрополит Фотије,
13. октобра 2024. у Тузли
Желим да поздравим господина министра Ненада Поповића, изасланика председника Републике Србије, затим изасланика председника Републике Српске, господина Данијела Драгичевића, представника Скупштине Тузланског кантона, господина Жарка Вујовића, наше хиландарске појце који су дивно певали на овој Светој Литургији, као и чуваре Христовог Гроба – наше старе пријатеље из Далмације који сваке године долазе и чувају ту древну традицију у нашем српском народу. Такође поздрављам припаднике оружаних снага БиХ, јер су они наша сигурност и наша нада да можемо мирно спавати док они брину о нашем миру.
Посебно поздрављам господина др Војислава Станимировића, нашег старог пријатеља из Вуковара, који је много помагао нашој Богословији Света Три Јерарха у Крки. Немојте замерити ако нисам некога поменуо. Сви ви сте добродошли у овај Божји храм, који је увек отворен за све људе добре воље који долазе да се моле Богу и да поштују ову светињу.
Недавно смо обележили 140 година постојања овог храма, када је био присутан наш патријарх Порфирије, заједно са многим архијерејима. Било је пуно људи, и то не само православних, већ и људи других вера. Ову цркву у Тузли називају „наша црква“, јер је она светиња која обједињује све људе који је са уважавањем и достојанством поштују.
Данас смо чули причу о талантима, причу о умножењу дарова које смо добили од Бога. Сваки човек и сваки народ на земљи добио је те дарове, и позвани смо да их умножавамо како бисмо се уподобили Богу. Како оци кажу, створени смо по образу Божјем, али треба да задобијемо подобије, да постанемо богови по благодати. То је могуће остварити у Цркви Христовој, кроз Свете тајне и светотајински живот, достижући меру раста висине Христове.
Јуче сам писао песму о Светом Киријаку Отшелнику, који је достигао меру раста висине Христове. Живео је у Светој Земљи, учио се од Светог Јефтимија Великог и Светог Герасима Јорданског, и достигао врлину безгневља, те су га звали „безгнев“. Он је умножио своје таланте и дарове.
Са друге стране, прича о талантима се може повезати са причом о сејачу и семену. Слично објашњава зашто тај човек, који је последњи поменут у причи, а ми ћемо га сада првог поменути – телесни човек, који је примио један таланат – дар живота, дар телесног живота, ништа није умножио од тих таланата. Није постао сличан Богу. Није се уподобио Богу, јер није стекао љубав према Богу. Он осуђује Бога да је строг, да је судија, и пита се с којим правом Бог од њега захтева да објасни шта је урадио и зашто није радио другачије. Основна особина тог човека је што није стекао љубав према Богу. Чим није стекао љубав према Богу, није стекао ни љубав према ближњем.
Ови други, који су умножили своје дарове, од два на четири, од пет на десет, умножавали су своје таланте да би постали савршени колико је то могуће човеку у животу, да би добили благодат Божију и уподобили се самом Богу. Са друге стране, прича о сејачу и семену каже да су ти телесни људи као они који су на каменитом месту – као јеванђелско семе које не доноси плода. Семе које пада поред пута поједају птице, а оно које је пало у јарак пун жбуња и трња такође не може да роди. Те три категорије људи припадају једној – телесном човеку. У овој причи то је само мало боље објашњено. То су, нажалост, ти телесни људи. И ми смо често телесни када допустимо да у нашим срцима расте коров, када јачају страсти и све оно што је противно Богу, када оно што је старо у нама угуши јеванђелско семе, па благодат Божија не доноси плод.
Међутим, они који су као добра земља, доносе плод по тридесет, по шездесет и по сто. Слично причи о талантима, они умножавају дарове и постају савршени у животу. Зашто је ово важно, браћо и сестре, да кажемо? Бог нас није створио да останемо на нивоу на којем смо сада, већ нас је позвао да узрастамо. Као што дете телесно узраста у зрелог човека, тако смо и ми у духовном смислу позвани да од деце Божје – а деца постајемо када се крстимо у Цркви Божјој – узрастемо у савршене људе у Христу. То је поука данашње јеванђелске приче. Практична је и разумљива. Само треба да почнемо да је примењујемо.
Хвала Богу, трудимо се да преко наших учитеља и веронауке сведочимо ову поуку деци, малим православцима и светосавцима у школама, како би могла да бирају свој пут. Увек пред људима и народима стоје два пута, као што је Бог рекао Мојсију када је изводио народ свој из Египта, из земље смрти у Земљу обећану – земљу живота. Човек има два пута: пут живота и пут смрти. Бирај. Сваког дана и сваког тренутка бирамо нешто што нас води ка вечном животу или нас удаљава од њега.
Малопре смо чули црквену химну: „Због хране, Адам је избачен из Раја, а у Рај се може вратити само Крстом,“ тј. подвигом. Само распећем старог човека у себи можемо задобити благодат коју је Адам имао пре пада, а у Христу добијамо још више – христолику благодат.
Захваљујем вам што сте данас дошли у Тузлу, град мира и заједништва. Место које је и у време бивше државе имало тај ύφος, стил да су сви овде добродошли. Надамо се да ће Тузла остати таква и убудуће, место где људи живе у љубави и заједништву, без обзира на верске и националне разлике. Христос је Кнез мира, који је дошао да спаси сваког човека Крстом и Васкрсењем. Ко то препозна препозна, ко не препозна можда ће препознати једнога дана.
Захваљујем нашим архијерејима који су дошли да буду са нама. Архиепископ Герасим, који се бори у својој Епархији горњокарловачкој, поздрављам и владику Херувим који је стасао у манастиру Крка, увек су ту да заједно са нама деле и добро и зло. Захваљујем и владики Јеротеју, дивном појцу и нашем брату из Ковиља, који је поникао под окриљем владике бачког Иринеја и патријарха Порфирија.
Живели! Бог вас благословио и да сви понесете духовну радост и искру благодати из овог светог храма.
Митрополит Фотије,
13. октобра 2024. у Тузли
