То је православно учење о Цркви, Црква је Једна, јер је по речима светог Апостола Павла један Господ, једна вера и једно Крштење, а не више цркава, како то данас многи говоре, а о Цркви очигледно не знају много, зато су православни Оци у дијалогу са другим хришћанима увек заговарали Православни икуменизам - повратак свих хришћана у Православну Цркву Христову, која је очувала изворно апостолско учење и Реч Јеванђеља Христовога, без икакве измене и сенке промене.
 
Познато је да католици имају свој римокатолички папо-центрични екуменизам, они својим молитвеним осминама и заједничким молитвама уопште, покушавају све друге хришћане да приведу римокатолицизму и папи - наследнику светог Апостола Петра, који је по римокатоличком учењу имао власт над другим Апостолима, што не потврђују ни света Јеванђеља ни учење Цркве.
 
Протестантизам, са друге стране, свој екуменизам гради преко Светског савета цркава, заступајући парламентарно хришћанство и доношење одлука гласањем, па чак и на теолошке теме. То је свакако за нас православне неприхватљиво, јер се учење Цркве темељи на Светом Писму и светом Предању, на учењу светих Отаца и светих Сабора, и ономе што Дух Свети и ми, тј. Црква одлучи, а то је Истина, и није могуће да она буде предмет било каквог гласања.
 
Хришћанство се, као што је познато, 1054. године поделило на Источно и Западно, при чему је Православна Црква остала верна древној традицији и апостолском учењу, док је католицизам кренуо својим путем, како у теологији тако и у организацији Цркве, пренаглашавајући место и улогу римског папе, које ће свој апсурд доживети на Првом ватиканском концилу - проглашавањем папе непогрешивим. Тај пренаглашени римо-центризам и папизам, проузроковаће поделу у Западном хришћанству, појавом протестантизма и реформације Мартина Лутера, Калвина и Цвинглија, и тај средњовековни протестантизам је до данас изродио на стотине хришћанских заједница или секти, које себе називају црквама.
 
По свему до сада реченом види се, да у хришћанству постоје три концепта екуменизма, тј. трагања за поновним васпостављањем изгубљеног јединства, Православна Црква свакако има велику одговорност по овом питању и позвана је да данашњим многобројним хришћанским групацијама и заједницама, па и Западном хришћанству уопште, понуди решење тога болног и трагичног питања - својим Православним икуменизмом светих Сабора и светих Отаца, оно што нажалост можемо приметити је чињеница да многи православни теолози и ентузијасти радије прихватају римокатолички и протестантски концепт екуменизма, а заборављају православно учење светих Отаца и свето Предање Једне Свете Саборне и Апостолска Православне Цркве и зато лутају као Израиљ по пустињи.
 
Православни икуменизам су заговарали највећи Оци Цркве, желећи управо спасење свим хришћанима у оквиру Православља, али никада и никоме не намећући своје учење нити друге присилно крштавајући, јер се Православље држи јеванђелског принципа "ко има очи да види, нека види, и ко има уши да чује, нека чује", поштујући јеванђелски принцип слободе. Са друге стране, на Западу је супротно закону јеванђелске слободе, прихваћен принцип неслободе -  "циљ оправдава средство".
 
Свети владика Николај и Свети авва Јустин Ћелијски, савремени учитељи православног богословља, су подобно древним Оцима, у дијалогу са другим хришћанима заступали управо Православни икуменизам, руковођени најдубљом љубављу и жељом да се сви спасу и дођу до познања Истине, а то по њима значи - вратити се Једној Светој Саборној и Апостолској Цркви.


​Митрополит Фотије
29. септембар 2024.

---

 

МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ЕПИСКОП ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ БОГОСЛОВЉЕ ЕКУМЕНИЗАМ РИМОКАТОЛИЧКА ЦРКВА