Беседа Митрополита Фотија - ЈЕДНА ВЕРА, ЈЕДАН ГОСПОД, ЈЕДНО КРШТЕЊЕ
Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је у недељу по Воздвижењу Часног Крста, 29.септембра, свету архијерејску Литургију у храму светог пророка Илије у Шетићима код Зворника.
Господине градоначелниче, часни оци, уважена господо народни посланици, браћо и сестре, нека сте Богом благословени. Желим да вас поздравим овде у Шетићима – нашем благочестивом, добром православном српском месту, које је одано својој Цркви и везано за овај свети храм посвећен Светом пророку Илији. Од вашег протонамесника Илије сам сазнао да ће фреске у овом храму бити замењене, јер малтер није добар и морамо га променити. Црква је подигнута 1974. године, а тада је освећена од стране блаженопочившег владике Лонгина Томића. Овај храм је служио Богу и нашем народу на славу Божју.
Данас сте у Светом Јеванђељу чули како Господ каже да треба да носимо свој крст и да, као ученици Христови, имамо љубав међу собом. О томе смо често говорили. Мање смо говорили о речима да се не треба стидети речи Божје. Ако се ми стидимо речи Божје, односно Јеванђеља Христовог, онда ће се Бог постидети нас на суду Божјем, на Другом доласку и свеопштем суду. Шта значи да се не постидимо речи Божје? Врло често људи праве компромисе пред властима, велможама или представницима других религија и учења. Тада, да не бисмо дошли у сукоб, мењамо или прилагођавамо реч Божју. Али, реч Христова је истина. Све што је записано у Јеванђељу и Светом Писму, што су учили Свети Оци и потврдили Сабори, то ми исповедамо и верујемо.
Браћо и сестре, потребно је сведочити истину Христову. Нема никога кога би требало да се стидимо или плашимо. Ако ми не говоримо и не сведочимо, камење ће проговорити, каже се у Светом Јеванђељу. Када је Христос улазио у Јерусалим на Цвети, деца су га поздрављала узвиком: „Осана Сину Давидовом!“ Они су препознали Христа као Месију. Али, било је и оних који су били противници Христови и који су до тражили да га разапну. Та шароликост увек постоји међу народом. Не смемо се стидети да посведочимо Христа и Крст Христов, Његову и снагу иконе. Иконе нису само слике, већ израз благодати и силе Божје.
Данас, светост Цркве је нападнута. Неки тврде да Црква није једна, света, саборна и апостолска. На Критском сабору је покушано да се промовише идеја да и друге цркве могу бити називане „Црквом“, укључујући римокатоличку и протестантску. Али, то је у супротности са Символом вере. Ако има више цркава, онда би било и више Христоса, а ми знамо да је један Христос, једна Црква и једна вера.
Свима је позната светост Свете великомученице Ефимије. Њен подвиг и чудо на Халкидонском сабору је показало исправност православног учења. Када су њене мошти држале православно исповедање, а јеретичко било под ногама, то је био знак Божје истине.
У време Четвртог васељенског сабора у Халкидону, одржан је Сабор на којем је разобличена и осуђена монофизитска јерес. Монофизити су учили да је, након оваплоћења Христовог, Господ био само Бог, да су се у Њему слиле божанска и човечанска природа и да је Он био само Бог. Са друге стране, православни оци, који су бранили Православље, тврдили су да је Христос Богочовек – савршени Бог и савршени Човек у једној личности. Оно што смо јуче говорили о Крсту , верујемо у Свету Тројицу – Оца, Сина и Светога Духа, и да је Христос Богочовек, који има две природе – божанску и људску. Ово је веома важно за наше спасење.
Монофизитска јерес је осуђена, а данас су тзв. источноправославни – Копти, Јермени и други – најближи нама по теологији, али нису у заједници са Црквом и нису у потпуности православни. На Халкидонском сабору су, због подељених мишљења – било је патријараха и епископа који су подржавали монофизитско учење, попут Евтихија и Диоскора Александријског– оци предложили да се два исповедања вере, православно и монофизитско, ставе у коверте и предају у руке Свете Ефимије, чије су мошти биле у цркви. Три дана су постили и молили се, и када су отворили кивот трећег дана, православно исповедање је било у њеној руци, док је монофизитско било под њеним ногама. Тако је Бог, кроз чудо, показао које је истинско учење. Оци су изашли као победници са тог Четвртог васељенског сабора.
Данас, тај проблем екуменизма остаје актуелан. За нас православне постоји концепт православног икуменизма. Римокатолици заступају екуменизам кроз молитвене осмине, којима позивају хришћане да се врате у заједницу са Римском црквом и папом. Протестанти заступају парламентарни екуменизам, где сви представници религија заступају своје интересе и доносе одлуке гласањем. За нас је то неприхватљиво.
Свети оци су говорили да треба да имамо православни икуменизам. То значи да сведочимо аутентичну реч Христову и апостолско учење које смо сачували до данас. Ми сведочимо да је у Православљу Христос, да је Православље једна, света, саборна и апостолска Црква, и ко има уши да чује – нека чује. Православље никада није силом наметано, нити су људи присиљавани да га прихвате.
Због овог дивног празника, када славимо Свету Ефимију и чудо на Халкидонском сабору, Црква благовести да је Христос Богочовек – савршени Бог и савршени Човек, и да се на Светој Литургији причешћујемо Његовим Телом, Васкрслим Христом, победитељем смрти.
Морамо сведочити православну веру у сваком тренутку, без стида и страха. Наш задатак је да у сваком месту сведочимо Христа, да не попуштамо под притисцима или компромисима, већ да чувамо веру у једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Честитам оцу Илији на добијеном чину протонамесника и желим му још веће успехе. Захваљујем свима који су дошли, посебно хору и дечици која су лепо певала, као и нашем градоначелнику Зворника који помаже нашу Цркву. Бог вас благословио и свако добро даровао.
Беседа митрополита Фотија
Шетићи, 29.09.2024.
Данас сте у Светом Јеванђељу чули како Господ каже да треба да носимо свој крст и да, као ученици Христови, имамо љубав међу собом. О томе смо често говорили. Мање смо говорили о речима да се не треба стидети речи Божје. Ако се ми стидимо речи Божје, односно Јеванђеља Христовог, онда ће се Бог постидети нас на суду Божјем, на Другом доласку и свеопштем суду. Шта значи да се не постидимо речи Божје? Врло често људи праве компромисе пред властима, велможама или представницима других религија и учења. Тада, да не бисмо дошли у сукоб, мењамо или прилагођавамо реч Божју. Али, реч Христова је истина. Све што је записано у Јеванђељу и Светом Писму, што су учили Свети Оци и потврдили Сабори, то ми исповедамо и верујемо.
Браћо и сестре, потребно је сведочити истину Христову. Нема никога кога би требало да се стидимо или плашимо. Ако ми не говоримо и не сведочимо, камење ће проговорити, каже се у Светом Јеванђељу. Када је Христос улазио у Јерусалим на Цвети, деца су га поздрављала узвиком: „Осана Сину Давидовом!“ Они су препознали Христа као Месију. Али, било је и оних који су били противници Христови и који су до тражили да га разапну. Та шароликост увек постоји међу народом. Не смемо се стидети да посведочимо Христа и Крст Христов, Његову и снагу иконе. Иконе нису само слике, већ израз благодати и силе Божје.
Данас, светост Цркве је нападнута. Неки тврде да Црква није једна, света, саборна и апостолска. На Критском сабору је покушано да се промовише идеја да и друге цркве могу бити називане „Црквом“, укључујући римокатоличку и протестантску. Али, то је у супротности са Символом вере. Ако има више цркава, онда би било и више Христоса, а ми знамо да је један Христос, једна Црква и једна вера.
Свима је позната светост Свете великомученице Ефимије. Њен подвиг и чудо на Халкидонском сабору је показало исправност православног учења. Када су њене мошти држале православно исповедање, а јеретичко било под ногама, то је био знак Божје истине.
У време Четвртог васељенског сабора у Халкидону, одржан је Сабор на којем је разобличена и осуђена монофизитска јерес. Монофизити су учили да је, након оваплоћења Христовог, Господ био само Бог, да су се у Њему слиле божанска и човечанска природа и да је Он био само Бог. Са друге стране, православни оци, који су бранили Православље, тврдили су да је Христос Богочовек – савршени Бог и савршени Човек у једној личности. Оно што смо јуче говорили о Крсту , верујемо у Свету Тројицу – Оца, Сина и Светога Духа, и да је Христос Богочовек, који има две природе – божанску и људску. Ово је веома важно за наше спасење.
Монофизитска јерес је осуђена, а данас су тзв. источноправославни – Копти, Јермени и други – најближи нама по теологији, али нису у заједници са Црквом и нису у потпуности православни. На Халкидонском сабору су, због подељених мишљења – било је патријараха и епископа који су подржавали монофизитско учење, попут Евтихија и Диоскора Александријског– оци предложили да се два исповедања вере, православно и монофизитско, ставе у коверте и предају у руке Свете Ефимије, чије су мошти биле у цркви. Три дана су постили и молили се, и када су отворили кивот трећег дана, православно исповедање је било у њеној руци, док је монофизитско било под њеним ногама. Тако је Бог, кроз чудо, показао које је истинско учење. Оци су изашли као победници са тог Четвртог васељенског сабора.
Данас, тај проблем екуменизма остаје актуелан. За нас православне постоји концепт православног икуменизма. Римокатолици заступају екуменизам кроз молитвене осмине, којима позивају хришћане да се врате у заједницу са Римском црквом и папом. Протестанти заступају парламентарни екуменизам, где сви представници религија заступају своје интересе и доносе одлуке гласањем. За нас је то неприхватљиво.
Свети оци су говорили да треба да имамо православни икуменизам. То значи да сведочимо аутентичну реч Христову и апостолско учење које смо сачували до данас. Ми сведочимо да је у Православљу Христос, да је Православље једна, света, саборна и апостолска Црква, и ко има уши да чује – нека чује. Православље никада није силом наметано, нити су људи присиљавани да га прихвате.
Због овог дивног празника, када славимо Свету Ефимију и чудо на Халкидонском сабору, Црква благовести да је Христос Богочовек – савршени Бог и савршени Човек, и да се на Светој Литургији причешћујемо Његовим Телом, Васкрслим Христом, победитељем смрти.
Морамо сведочити православну веру у сваком тренутку, без стида и страха. Наш задатак је да у сваком месту сведочимо Христа, да не попуштамо под притисцима или компромисима, већ да чувамо веру у једну, свету, саборну и апостолску Цркву.
Честитам оцу Илији на добијеном чину протонамесника и желим му још веће успехе. Захваљујем свима који су дошли, посебно хору и дечици која су лепо певала, као и нашем градоначелнику Зворника који помаже нашу Цркву. Бог вас благословио и свако добро даровао.
Беседа митрополита Фотија
Шетићи, 29.09.2024.
