МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ У ДЕРВЕНТИ ПОВОДОМ СЛАВЕ ХРАМА И ГРАДА
''Јеванђелска Марија је била потпуно предана вољи Божјој као и Пресвета Богородица'', рекао је у својој бесједи на тему јеванђелске приче о Марти и Марији, митрополит Фотије данас у Дервенти.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
У Саборном храму Успења Пресвете Богородице у Дервенти данас је прослављен празник Велика Госпојина, заштитница храма и града.
Прослава Велике Госпојине започела је Светом архијерејском литургијом у Саборном храму коју је служио Високопреосвећени митрополит зворничко – тузлански г. Фотије и литијом око храма.
Митрополит Фотије се обратио сабрању вјерног народа бесједом коју вам преносимо у цијелости:
Уважени господине градоначелниче, господо, његови сарадници и пријатељи, браћо и сестре, драга децо, данас је велики и благословени дан у овој недељи. После дуже времена, владика зворничко-тузлански, сада митрополит, дошао је да служи на славу овог светог храма. То је Божји благослов. Ми смо се ових дана састајали и договорили да ова Архијерејска Литургија заиста показује пуноћу заједништва и живота у Христу. Хвала Богу што смо успели да то испоштујемо и у овај благословени дан испунимо оно што следи након Свете Литургије.
Рекао сам проти у олтару, било је мало народа на почетку, али смо се све више сабирали и на крају смо сабрани овде у пуној Цркви Божјој - то је Света Литургија, браћо и сестре. То је сабирање народа Божјег на једном месту око Христа Господа, кога сада на Литургији представља онај који предстоји - било да је то епископ или свештеник. У сваком случају, то је иста Литургија коју је Господ служио на Тајној Вечери када је причестио апостоле. Та Литургија се служи до данашњег дана, јер се ми причешћујемо истим Телом и истом Крвљу као што су се причестили апостоли на Тајној Вечери на Велики Четвртак.
Чули смо данас један одељак који се увек чита на Богородичине празнике, када је Господ дошао у дом Марте и Марије, које су биле рођене сестре четвородневног Лазара, ког је Христос пред своје страдање васкрсао. Господ је често, како се каже у Јеванђељу, долазио у њихову кућу. Можете замислити какав је то благослов и радост, да буде Господ Христос пријатељ једној кући. Да дође у кућу и да се види с њима, да поразговара с њима. Тако је дошао и овог пута и долази Марта, која је симбол богољубивог човека, ревнитеља који се труди да испуњава Божје заповести, али делатно, многим добрим делима. Она је одмах устала да угости Господа најбоље што је могла. То је њена врлина, то је оно што она мисли да је најбоље. Њена рођена сестра Марија одмах је села поред ногу Христових да слуша Његову беседу.
Зашто се ово чита на празник Пресвете Богородице? Зато што је Пресвета Богородица та јеванђелска Марија која је све оставила и отишла у Храм јерусалимски и тамо била до петнаесте године. Када је дошло време да се удају, оне су се враћале и свако је заснивао своју породицу. Међутим, Пресвета Богородица је надишла Стари Завет и изабрала да служи девственим животом. Бог јој је благословио, али исто тако да постане Мајка Спаситеља света, Господа нашега Исуса Христа. Када се у Назарету јавио Свети арханђел Гаврило, благовестио јој је да ће зачети Сина Духа Светога и родити Сина који ће бити Спаситељ света. Она, када је то чула, рекла је: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“.
То је била јеванђелска Марија, потпуно предана вољи Божјој. Тако и Марија која је села око ногу Христових и слушала Његову беседу, што значи да је све своје оставила да би се предала Богу. Аскете, подвижници и многи други светитељи који су у срцу Богу предани, доживели су велика духовна узношења и успења до трећег неба, као што је био апостол Павле. Узнио се до трећег неба да би тајне Царства Небеског открио Цркви Божјој - верницима. Зато је јеванђелска Марија, Пресвета Богородица, потпуно посвећена и предана Богу, испуњавајући закон Божји.
Са друге стране, Марта представља делатни подвиг људи који су честити и добри, који граде, зидају и имају многе практичне дарове. Они желе да жедне напоје, гладне нахране, да заштите убоге и ниште, да посете оне који су у болницама и оне који су у тамницама. То су све благословене врлине и благословени подвизи који се у Јеванђељу веома поштују. Али када је Господ Христос ту, у чему је прекор који је Господ упутио Марти? Зато што онај човек који се труди око земаљских ствари може да заборави суштину - да је Господ ту и да му ништа не треба. Господ је Бог. Њему не треба ништа. Нама људима треба. Потребна нам је прво Реч Божја од које живимо.
Зато је у првом искушењу, када је сатана покушао Господа Христа у пустињи да куша и рекао му да претвори камење у хлебове, Господ одговорио: „Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4, 4). То је наша духовна храна - сам Христос. Данас смо се причестили самим Христом. Та нам је храна претежнија од земаљске, која је такође благословена, али ово је храна која нас води у живот вечни, лек бесмртности, како је говорио Свети Игњатије Богоносац.
То је разлика између ова два подвига која постоје од првих векова хришћанства. Треба да имамо обе врлине - да будемо и практични хришћани, али и да слушамо Реч Божију и да будемо потпуно посвећени Христу. Један старац нашег времена, старац Јаков Цаликис, светитељ грчки, када би долазио у цркву, а када није служио, клекнуо би пред једну икону испред иконостаса и целу Литургију би ту клечао и молио се. То је висок степен духовности, да види Небеса. Са друге стране, било је људи који су непрестано помагали ближњима, носили њихове бремена и преузимали њихове болести на себе.
Било је оних који су, на пример, у Грчкој када је владала лепра, као старац Никифор, били са лепрозним болесницима на једном острву. Он је тај крст примио и посветио се томе. Ово говоримо за појединце, али можемо рећи и за народ. Народ који је поред ногу Христових, слуша реч Божију и уподобљава се том закону. Тако је било и у средњовековној Србији, када се у свакој институцији славило име Божије и чувала икона Светог Саве.
Нажалост, то смо изгубили када смо ушли у ово савремено доба, које је дошло са Запада, када се савремени човек окренуо лепоти тела и лепоти овог света, у време хуманизма и ренесансе, када се човек поново окренуо паганским вредностима. Ми Срби смо негде остали на пола, и тамо и овамо, јер смо на граници светова. У сваком случају, боље је да будемо слични јеванђелској Марији, освећени даровима Божијим и учењем нашег Светог Саве, јер нас он води путем који води у живот вечни, а сви други путеви воде у амбис.
Пут којим нас Свети Сава води је ка Светој Гори, ка Синају, ка небесима, ка спасењу. Ми Срби знамо ко смо, знамо за своје грдно судилиште - Косово и Метохију, нашу голготу српску. Али без голготе нема васкрсења. Ако Бог да, надамо се да ћемо наше Косово поново себи вратити. И ми се Косову вратити и Косово да се нама врати, као и све друге земље где смо били и од тирана разних их сачували, и многе жртве смо дали за те просторе. Ако Бог да, то ће поново бити наше, али морамо бити слични јеванђелској Марији. Морамо бити спремни да слушамо реч Божију. Морамо бити народ Божији, како је говорио наш свети Патријарх Павле, који је 35 година био на Косову и носио крст свога народа, а на крају је са пуним правом изабран за Патријарха српског, јер је својим сведочењем на Косову потврдио 'крст носећи и васкрсење сведочећи'. Он и многи други били су као јеванђелска Марија - предани Богу и Цркви, као велики служитељи и страдалници.
Дај Боже да тако буде и да нашу Републику Српску очувамо, јер је притиснута са свих страна. Суди се онима који воде ову државу, блокирају се разни процеси, а шта би тек било да смо унутар Европске уније. Ја сам био 18 година у Хрватској, а сада тамо Срба има само 2-3%. Плашим се да би, када бисмо ушли у ЕУ, исто толико процената остало и овде. Не дао Бог да тако буде. Ми имамо своју слободу која нас штити и треба да је чувамо. Тридесет хиљада људи је пострадало за Републику Српску. Они су погинули да бисмо ми били слободни и да бисмо слободно живели. Њихову жртву морамо да поштујемо.
Празновање празника посвећеног Пресветој Богородици у Дервенти датира од 1851. године и почетка изградње дервентске Старе цркве.
Митрополиту Фотију су данас саслуживали протојереји-ставрофори Радојица Ћетковић, Цвико Мојић и Жељко Теофиловић, високопреподобни архимандрит Симеон, протојереј Синиша Максимовић, протонамјесник Илија Тривић, протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић.
Кум славе је био архијерејски намјесник дервентски прото Радојица Ћетковић са породицом.
Орденом Светог краља Драгутина - преподобног Теоктиста одликован је Душан Рељић из Костреша, за оданост Цркви и несебичну љубав исказану кроз активно учешће у црквеном животу на простору Архијерејског намјесништва дервентског.
На светој Литургији је појало Српско пјевачко друштво ''Србадија'' из Бијељине.
Након богослужења којем је присуствовало и руководство града градским кренула је свечана Литија, а градоначелник Дервенте Милорад Симић је код централног спомен-обиљежја погинулим борцима Војске Републике Српске положио је вијенац.
Код централног спомен-обиљежја је служен парастос за 608 погинулих бораца Војске Републике Српске. Парастосу су присуствовали и предсједник Скупштине града Бојан Радановић, представници организација и удружења проистеклих из протеклог рата, Полицијске станице, те политичких партија. Том приликом истакнуто је да слобода на тлу Дервенте, али ни обиљежавање Великогоспојинских свечаности не би били могући без жртве коју су поднијели борци Војске РС, а понајвише они коју су за тај циљ положили животе. На важност борбе за слободу и цијену која је за њу плаћена подсјетио је предсједник Градске борачке организације Чедо Вујичић.
Градоначелник Милорад Симић, честитајући суграђанима Дана града, а Црквеној општини и вјерницима крсну славу Саборног храма, нагласивши је да је за њега велика част што има прилику да са суграђанима прослави празник.
Послије свечане сједнице у Центру за културу одржан је славски обред поводом крсне славе општине а Митрополит Фотије је освештао славске дарове и преломио славски колач са градоначелником Дервенте г. Милорадом Симићем.
Прослава Велике Госпојине започела је Светом архијерејском литургијом у Саборном храму коју је служио Високопреосвећени митрополит зворничко – тузлански г. Фотије и литијом око храма.
Митрополит Фотије се обратио сабрању вјерног народа бесједом коју вам преносимо у цијелости:
Уважени господине градоначелниче, господо, његови сарадници и пријатељи, браћо и сестре, драга децо, данас је велики и благословени дан у овој недељи. После дуже времена, владика зворничко-тузлански, сада митрополит, дошао је да служи на славу овог светог храма. То је Божји благослов. Ми смо се ових дана састајали и договорили да ова Архијерејска Литургија заиста показује пуноћу заједништва и живота у Христу. Хвала Богу што смо успели да то испоштујемо и у овај благословени дан испунимо оно што следи након Свете Литургије.
Рекао сам проти у олтару, било је мало народа на почетку, али смо се све више сабирали и на крају смо сабрани овде у пуној Цркви Божјој - то је Света Литургија, браћо и сестре. То је сабирање народа Божјег на једном месту око Христа Господа, кога сада на Литургији представља онај који предстоји - било да је то епископ или свештеник. У сваком случају, то је иста Литургија коју је Господ служио на Тајној Вечери када је причестио апостоле. Та Литургија се служи до данашњег дана, јер се ми причешћујемо истим Телом и истом Крвљу као што су се причестили апостоли на Тајној Вечери на Велики Четвртак.
Чули смо данас један одељак који се увек чита на Богородичине празнике, када је Господ дошао у дом Марте и Марије, које су биле рођене сестре четвородневног Лазара, ког је Христос пред своје страдање васкрсао. Господ је често, како се каже у Јеванђељу, долазио у њихову кућу. Можете замислити какав је то благослов и радост, да буде Господ Христос пријатељ једној кући. Да дође у кућу и да се види с њима, да поразговара с њима. Тако је дошао и овог пута и долази Марта, која је симбол богољубивог човека, ревнитеља који се труди да испуњава Божје заповести, али делатно, многим добрим делима. Она је одмах устала да угости Господа најбоље што је могла. То је њена врлина, то је оно што она мисли да је најбоље. Њена рођена сестра Марија одмах је села поред ногу Христових да слуша Његову беседу.
Зашто се ово чита на празник Пресвете Богородице? Зато што је Пресвета Богородица та јеванђелска Марија која је све оставила и отишла у Храм јерусалимски и тамо била до петнаесте године. Када је дошло време да се удају, оне су се враћале и свако је заснивао своју породицу. Међутим, Пресвета Богородица је надишла Стари Завет и изабрала да служи девственим животом. Бог јој је благословио, али исто тако да постане Мајка Спаситеља света, Господа нашега Исуса Христа. Када се у Назарету јавио Свети арханђел Гаврило, благовестио јој је да ће зачети Сина Духа Светога и родити Сина који ће бити Спаситељ света. Она, када је то чула, рекла је: „Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој“.
То је била јеванђелска Марија, потпуно предана вољи Божјој. Тако и Марија која је села око ногу Христових и слушала Његову беседу, што значи да је све своје оставила да би се предала Богу. Аскете, подвижници и многи други светитељи који су у срцу Богу предани, доживели су велика духовна узношења и успења до трећег неба, као што је био апостол Павле. Узнио се до трећег неба да би тајне Царства Небеског открио Цркви Божјој - верницима. Зато је јеванђелска Марија, Пресвета Богородица, потпуно посвећена и предана Богу, испуњавајући закон Божји.
Са друге стране, Марта представља делатни подвиг људи који су честити и добри, који граде, зидају и имају многе практичне дарове. Они желе да жедне напоје, гладне нахране, да заштите убоге и ниште, да посете оне који су у болницама и оне који су у тамницама. То су све благословене врлине и благословени подвизи који се у Јеванђељу веома поштују. Али када је Господ Христос ту, у чему је прекор који је Господ упутио Марти? Зато што онај човек који се труди око земаљских ствари може да заборави суштину - да је Господ ту и да му ништа не треба. Господ је Бог. Њему не треба ништа. Нама људима треба. Потребна нам је прво Реч Божја од које живимо.
Зато је у првом искушењу, када је сатана покушао Господа Христа у пустињи да куша и рекао му да претвори камење у хлебове, Господ одговорио: „Не живи човек само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4, 4). То је наша духовна храна - сам Христос. Данас смо се причестили самим Христом. Та нам је храна претежнија од земаљске, која је такође благословена, али ово је храна која нас води у живот вечни, лек бесмртности, како је говорио Свети Игњатије Богоносац.
То је разлика између ова два подвига која постоје од првих векова хришћанства. Треба да имамо обе врлине - да будемо и практични хришћани, али и да слушамо Реч Божију и да будемо потпуно посвећени Христу. Један старац нашег времена, старац Јаков Цаликис, светитељ грчки, када би долазио у цркву, а када није служио, клекнуо би пред једну икону испред иконостаса и целу Литургију би ту клечао и молио се. То је висок степен духовности, да види Небеса. Са друге стране, било је људи који су непрестано помагали ближњима, носили њихове бремена и преузимали њихове болести на себе.
Било је оних који су, на пример, у Грчкој када је владала лепра, као старац Никифор, били са лепрозним болесницима на једном острву. Он је тај крст примио и посветио се томе. Ово говоримо за појединце, али можемо рећи и за народ. Народ који је поред ногу Христових, слуша реч Божију и уподобљава се том закону. Тако је било и у средњовековној Србији, када се у свакој институцији славило име Божије и чувала икона Светог Саве.
Нажалост, то смо изгубили када смо ушли у ово савремено доба, које је дошло са Запада, када се савремени човек окренуо лепоти тела и лепоти овог света, у време хуманизма и ренесансе, када се човек поново окренуо паганским вредностима. Ми Срби смо негде остали на пола, и тамо и овамо, јер смо на граници светова. У сваком случају, боље је да будемо слични јеванђелској Марији, освећени даровима Божијим и учењем нашег Светог Саве, јер нас он води путем који води у живот вечни, а сви други путеви воде у амбис.
Пут којим нас Свети Сава води је ка Светој Гори, ка Синају, ка небесима, ка спасењу. Ми Срби знамо ко смо, знамо за своје грдно судилиште - Косово и Метохију, нашу голготу српску. Али без голготе нема васкрсења. Ако Бог да, надамо се да ћемо наше Косово поново себи вратити. И ми се Косову вратити и Косово да се нама врати, као и све друге земље где смо били и од тирана разних их сачували, и многе жртве смо дали за те просторе. Ако Бог да, то ће поново бити наше, али морамо бити слични јеванђелској Марији. Морамо бити спремни да слушамо реч Божију. Морамо бити народ Божији, како је говорио наш свети Патријарх Павле, који је 35 година био на Косову и носио крст свога народа, а на крају је са пуним правом изабран за Патријарха српског, јер је својим сведочењем на Косову потврдио 'крст носећи и васкрсење сведочећи'. Он и многи други били су као јеванђелска Марија - предани Богу и Цркви, као велики служитељи и страдалници.
Дај Боже да тако буде и да нашу Републику Српску очувамо, јер је притиснута са свих страна. Суди се онима који воде ову државу, блокирају се разни процеси, а шта би тек било да смо унутар Европске уније. Ја сам био 18 година у Хрватској, а сада тамо Срба има само 2-3%. Плашим се да би, када бисмо ушли у ЕУ, исто толико процената остало и овде. Не дао Бог да тако буде. Ми имамо своју слободу која нас штити и треба да је чувамо. Тридесет хиљада људи је пострадало за Републику Српску. Они су погинули да бисмо ми били слободни и да бисмо слободно живели. Њихову жртву морамо да поштујемо.
Празновање празника посвећеног Пресветој Богородици у Дервенти датира од 1851. године и почетка изградње дервентске Старе цркве.
Митрополиту Фотију су данас саслуживали протојереји-ставрофори Радојица Ћетковић, Цвико Мојић и Жељко Теофиловић, високопреподобни архимандрит Симеон, протојереј Синиша Максимовић, протонамјесник Илија Тривић, протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић.
Кум славе је био архијерејски намјесник дервентски прото Радојица Ћетковић са породицом.
Орденом Светог краља Драгутина - преподобног Теоктиста одликован је Душан Рељић из Костреша, за оданост Цркви и несебичну љубав исказану кроз активно учешће у црквеном животу на простору Архијерејског намјесништва дервентског.
На светој Литургији је појало Српско пјевачко друштво ''Србадија'' из Бијељине.
Након богослужења којем је присуствовало и руководство града градским кренула је свечана Литија, а градоначелник Дервенте Милорад Симић је код централног спомен-обиљежја погинулим борцима Војске Републике Српске положио је вијенац.
Код централног спомен-обиљежја је служен парастос за 608 погинулих бораца Војске Републике Српске. Парастосу су присуствовали и предсједник Скупштине града Бојан Радановић, представници организација и удружења проистеклих из протеклог рата, Полицијске станице, те политичких партија. Том приликом истакнуто је да слобода на тлу Дервенте, али ни обиљежавање Великогоспојинских свечаности не би били могући без жртве коју су поднијели борци Војске РС, а понајвише они коју су за тај циљ положили животе. На важност борбе за слободу и цијену која је за њу плаћена подсјетио је предсједник Градске борачке организације Чедо Вујичић.
Градоначелник Милорад Симић, честитајући суграђанима Дана града, а Црквеној општини и вјерницима крсну славу Саборног храма, нагласивши је да је за њега велика част што има прилику да са суграђанима прослави празник.
Послије свечане сједнице у Центру за културу одржан је славски обред поводом крсне славе општине а Митрополит Фотије је освештао славске дарове и преломио славски колач са градоначелником Дервенте г. Милорадом Симићем.
УСПЕЊЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ ВЕЛИКА ГОСПОЈИНА ДЕРВЕНТА ГРАДСКА СЛАВА ХРАМОВНА СЛАВА ХОР ХОР СРБАДИЈА ЛИТИЈА ГРАДОНАЧЕЛНИК МИЛОРАД СИМИЋ ОРДЕН
