МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ ОСВЕШТАО ХРАМ У Г. ДЕТЛАКУ
Данас смо се окупили да освештамо овај храм и благословимо га, да се у њему редовно врше богослужења, како би се српски православни народ овога краја сабирао у њему као у и другим храмовима. Веома је значајно да одржимо континуитет са светињом, јер одсуством са Свете Литургије губимо контакт са есхатолошком реалношћу и Царством Небеским - рекао је Митрополит Фотије данас у Г. Детлаку.
Фото: Никола Кулага
Горњи Детлак, 11. август 2024. — Његово Високопреосвештенство архиепископ и митрополит зворничко-тузлански г. Фотије освештао је данас новоизграђени храм у Горњем Детлаку.
Храм на Раилића Брду, посвећен Преносу моштију Светог Архиђакона Стефана, задужбина је ктитора Бранислава Раилића.
Митрополита Фотија је дочекао домаћин протонамјесник Давор Петковић, парох календеровачки заједно са браћом свештеницима и мноштвом вјерног народа дервентског краја.
Сабраном вјерном народу митрополит Фотије се обратио пригодном бесједом коју вам преносимо у целости:
Часни оци, уважена господо, драга браћо и сестре,
Управо смо завршили Свету Литургију и освећење храма посвећеног Преносу моштију светог архиђакона Стефана, дивног мученика који је међу првима пострадао за Христа у раној Цркви, у време док су свети Апостоли проповедали Јеванђеље, а ђакони служили око трпеза, тзв. агапа.
Црква се од самог почетка пројављује као заједница љубави. Пре свега, кроз Свету Литургију, јер је Господ на Тајној вечери причестио свете Апостоле Телом и Крвљу Христовом, чиме се из Старог Завета ушло у реалност Новог Завета, јер је сада Христос – Пасха Новог Завета.
Свети Апостоли су проповедали Јеванђеље Христово, а ђакони су служили око свете трпезе, што значи да је делатни подвиг братске љубави и брига око сиромашних, болесних и страдалника – такође једна велика врлина. Њу су свети Апостоли препустили ђаконима у прво време, а касније су ту дужност преузимали други хришћани, мироносице и други људи који су имали дар Милостивог Самарјанина. Тако је Црква Христова живела кроз историју љубављу. Једина заједница која се јавила као заједница љубави јесте Црква Христова. У то време су постојале разне организације политичког или философског карактера, али Црква се јавља као потпуно нова заједница, јер она живи светотајинским животом, живи причешћујући се Телом и Крвљу Христовом. То је оно што је ново и што Цркву издваја до данас од осталих организација. Она није само земаљска организација, него је небоземна заједница у Телу и Крви Христовој.
Данас смо овде дошли да освештамо овај храм и благословимо га, да се у њему редовно врше богослужења, како би се српски православни народ овога краја сабирао овде као и у другим храмовима. За нас Србе је веома значајно да немамо прекид континуитета са светињом. Шта то значи? То значи да сваке недеље када из неког разлога не дођемо у цркву, ми тада прекидамо контакт са светињом, са Светом Литургијом. Удаљили смо се од есхатолошке реалности, удаљили смо се од Царства Небеског, постајући људи од овога света. Зато је Света Литургија центар свих догађања и зато недељом и празником треба да дођемо у храм. Ту је Христос, ту је Пресвета Богородица, ту су светитељи. Црква је сабор свих, и живих и упокојених. Пред Богом нема мртвих, само живи. Овај храм је на гробљу и ту ће се често читати молитве за покојне које кажу: "Да је мртав једино онај који је удаљен од Бога."
Такође је битно поменути да је освећење храма увек догађај Педесетнице, јер на молитве Цркве силази Дух Свети и освећује храм. То је слика нашег освећења у Светом Крштењу и освећења целе Цркве на дан Педесетнице. То је та символика. Наше присуство освећењу храма треба да на нам пренесе присутну благодат и да је даље преносимо у наш дом. Исто тако, наше срце и душа треба да буду освећени.
Ми Срби, браћо и сестре, тренутно живимо у једном тешком тренутку великих искушења. Сведоци сте догађаја који се тичу нашег живота и опстанка на овим просторима. Чули сте за пројекте испитивања земљишта ради потраге за рудним богатствима, која су потребна великим западним силама да би развијали своју индустрију. Све то по цену довођења нас у искушења, јер се од нас тражи да предамо наша брда, шуме, ливаде и реке, како би они вршили разне експерименте. Ми као Црква, као пастири наше Цркве, упозоравамо да треба добро размислити шта све стоји иза тога. У сваком случају, мишљења су подељена. Ми сматрамо да не би требало учествовати у том пројекту док велике силе не почну са таквим активностима на својој територији. Немачка је, на пример, огромна и нека она прво покуша на својој територији да вади литијум или неку другу руду, па онда да видимо како то изгледа код њих. Нема потребе да ми журимо и будемо место експеримента, неки заморчићи. Не треба нам то. Прво да видимо како то изгледа код њих, па да онда одлучимо. У сваком случају, наука говори да то није нимало безбедно. Где год су вршили таква ископавања, иза себе су оставили пустињу. Оставили су смрт, а не живот. Нестала је флора и фауна, а самим тим и човек. То нам не треба. Али ко пита народ! Ужасавајуће је у тој муци што народ нико ништа не пита. Људе који живе по селима, брдима, еколошким срединама нико не пита да ли желе да неко дође и све то преоре. Имао сам прилике у Далмацији да видим нешто слично, само је гипс био у питању. Иза тога су остале мочваре. Потопљено земљиште. Нажалост, овде се не потапа водом, него сумпорном киселином. Зато молимо и апелујемо на људе који одлучују о томе да размисле сто пута пре него што донесу одлуку, да не би та одлука била на штету нашег народа, на штету нашег опстанка овде у Републици Српској, а наравно и у матичној држави Србији. Надамо се да ће људи схватити да то није политичка или економска ствар, него се тиче опстанка живота. Просто, потребно је да останемо достојанствени и своји на своме, тамо где су наши преци били. Просто потреба да останемо достојанствени и своји на своме тамо где смо вековима живели без тих експеримената за које не знамо како ће се завршити. Не треба нам то. Треба да се вратимо миру међу собом и своме животу. Ми Срби треба да живимо у заједници љубави којој нас је васпитавамо наш свети отац Сава. Једни другима бремена да носимо и ходимо путем спасења. Живимо подобно и достојно наших светих предака како је говоримо Патријарх Павле. Тиме треба да се бавимо а не уништавањем своје сопствене земље.
Хвала свима који помажете вашем свештенику у духовнику, оцу Давору, да води изградњу овог храма јер то није нимало једноставно, али уз вашу и помоћ ктитора и приложника биће урађено и више него што је до сада.
Високопреосвећеном су данас саслуживали протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић, архијерејски намјесник дервентски, протонамјесник Илија Тривић, парох осињски и протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, владичански ђакони.
Орденом Светог краља Драгутина - преподобног Теоктиста одликован је ктитор Бранислав Раилић, за оданост Цркви и несебичну љубав исказану кроз активно учешће у градњи храма у Горњем Детлаку, а уручене су и архијерејске похвалнице осталим заслужним мјештанима.
Градња ове богомоље је започета прије нешто више од годину дана, а идеју ктитора за изградњу цркве поред локалног гробља су подржали бројни пријатељи и рођаци.
– Идеја се родила прије десетак година када је издвојена парцела за ново гробље, а како се ту углавном сахрањују чланови породице Раилић, одлучио сам се на овај корак. Изградња цркве је прва фаза, а у наредном периоду желимо направити и Светосавску салу за потребе цркве и мјештана, каже Раилић, захваливши се свима на подршци у овом подухвату.
Мјештанин Раде Душанић је поклонио 1500 квадрата земљишта, а Војислав Раилић помогао да се „салије“ темељ.
Посебно захтјевни су били радови на покривању куполе бакарним лимом, али је захваљујући умјешности мајстора Небојше Николића, посао завршен квалитетно и на вријеме. Куполу краси и крст од нехрђајућег челика коју је израдио и поклонио привредник Жељко Марића, а свој допринос досадашњиој изградњи дали су и Полет комерц и Мандић комерц.
Други крст је даровао Ненад (Војке) Марић са породицом, док су прозоре поклонили потомци Драгутина Раилића, а улазна врата Момчило Раилић са породицом.
Изградња цркве је текла уз благослов Митрополита Фотија и подршку тадашњег свештеника календеровачког Саве Митровића, а настављена под патронатом свештеника Давора Петковића.
– Црква је посвећена преносу моштију Светог архиђакона Стефана, иначе крсне славе породице Раилић, истакао је свештеник Петковић.
Светој архијерејској литургији молитвено је присуствовао и господин Милорад Симић, градоначелник општине Дервента.
Након освећења храма и Свете архијерејске литургије, уприличено је послужење за све присутне и велико народно весеље.
Храм на Раилића Брду, посвећен Преносу моштију Светог Архиђакона Стефана, задужбина је ктитора Бранислава Раилића.
Митрополита Фотија је дочекао домаћин протонамјесник Давор Петковић, парох календеровачки заједно са браћом свештеницима и мноштвом вјерног народа дервентског краја.
Сабраном вјерном народу митрополит Фотије се обратио пригодном бесједом коју вам преносимо у целости:
Часни оци, уважена господо, драга браћо и сестре,
Управо смо завршили Свету Литургију и освећење храма посвећеног Преносу моштију светог архиђакона Стефана, дивног мученика који је међу првима пострадао за Христа у раној Цркви, у време док су свети Апостоли проповедали Јеванђеље, а ђакони служили око трпеза, тзв. агапа.
Црква се од самог почетка пројављује као заједница љубави. Пре свега, кроз Свету Литургију, јер је Господ на Тајној вечери причестио свете Апостоле Телом и Крвљу Христовом, чиме се из Старог Завета ушло у реалност Новог Завета, јер је сада Христос – Пасха Новог Завета.
Свети Апостоли су проповедали Јеванђеље Христово, а ђакони су служили око свете трпезе, што значи да је делатни подвиг братске љубави и брига око сиромашних, болесних и страдалника – такође једна велика врлина. Њу су свети Апостоли препустили ђаконима у прво време, а касније су ту дужност преузимали други хришћани, мироносице и други људи који су имали дар Милостивог Самарјанина. Тако је Црква Христова живела кроз историју љубављу. Једина заједница која се јавила као заједница љубави јесте Црква Христова. У то време су постојале разне организације политичког или философског карактера, али Црква се јавља као потпуно нова заједница, јер она живи светотајинским животом, живи причешћујући се Телом и Крвљу Христовом. То је оно што је ново и што Цркву издваја до данас од осталих организација. Она није само земаљска организација, него је небоземна заједница у Телу и Крви Христовој.
Такође је битно поменути да је освећење храма увек догађај Педесетнице, јер на молитве Цркве силази Дух Свети и освећује храм. То је слика нашег освећења у Светом Крштењу и освећења целе Цркве на дан Педесетнице. То је та символика. Наше присуство освећењу храма треба да на нам пренесе присутну благодат и да је даље преносимо у наш дом. Исто тако, наше срце и душа треба да буду освећени.
Ми Срби, браћо и сестре, тренутно живимо у једном тешком тренутку великих искушења. Сведоци сте догађаја који се тичу нашег живота и опстанка на овим просторима. Чули сте за пројекте испитивања земљишта ради потраге за рудним богатствима, која су потребна великим западним силама да би развијали своју индустрију. Све то по цену довођења нас у искушења, јер се од нас тражи да предамо наша брда, шуме, ливаде и реке, како би они вршили разне експерименте. Ми као Црква, као пастири наше Цркве, упозоравамо да треба добро размислити шта све стоји иза тога. У сваком случају, мишљења су подељена. Ми сматрамо да не би требало учествовати у том пројекту док велике силе не почну са таквим активностима на својој територији. Немачка је, на пример, огромна и нека она прво покуша на својој територији да вади литијум или неку другу руду, па онда да видимо како то изгледа код њих. Нема потребе да ми журимо и будемо место експеримента, неки заморчићи. Не треба нам то. Прво да видимо како то изгледа код њих, па да онда одлучимо. У сваком случају, наука говори да то није нимало безбедно. Где год су вршили таква ископавања, иза себе су оставили пустињу. Оставили су смрт, а не живот. Нестала је флора и фауна, а самим тим и човек. То нам не треба. Али ко пита народ! Ужасавајуће је у тој муци што народ нико ништа не пита. Људе који живе по селима, брдима, еколошким срединама нико не пита да ли желе да неко дође и све то преоре. Имао сам прилике у Далмацији да видим нешто слично, само је гипс био у питању. Иза тога су остале мочваре. Потопљено земљиште. Нажалост, овде се не потапа водом, него сумпорном киселином. Зато молимо и апелујемо на људе који одлучују о томе да размисле сто пута пре него што донесу одлуку, да не би та одлука била на штету нашег народа, на штету нашег опстанка овде у Републици Српској, а наравно и у матичној држави Србији. Надамо се да ће људи схватити да то није политичка или економска ствар, него се тиче опстанка живота. Просто, потребно је да останемо достојанствени и своји на своме, тамо где су наши преци били. Просто потреба да останемо достојанствени и своји на своме тамо где смо вековима живели без тих експеримената за које не знамо како ће се завршити. Не треба нам то. Треба да се вратимо миру међу собом и своме животу. Ми Срби треба да живимо у заједници љубави којој нас је васпитавамо наш свети отац Сава. Једни другима бремена да носимо и ходимо путем спасења. Живимо подобно и достојно наших светих предака како је говоримо Патријарх Павле. Тиме треба да се бавимо а не уништавањем своје сопствене земље.
Хвала свима који помажете вашем свештенику у духовнику, оцу Давору, да води изградњу овог храма јер то није нимало једноставно, али уз вашу и помоћ ктитора и приложника биће урађено и више него што је до сада.
Високопреосвећеном су данас саслуживали протојереј-ставрофор Радојица Ћетковић, архијерејски намјесник дервентски, протонамјесник Илија Тривић, парох осињски и протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, владичански ђакони.
Орденом Светог краља Драгутина - преподобног Теоктиста одликован је ктитор Бранислав Раилић, за оданост Цркви и несебичну љубав исказану кроз активно учешће у градњи храма у Горњем Детлаку, а уручене су и архијерејске похвалнице осталим заслужним мјештанима.
Градња ове богомоље је започета прије нешто више од годину дана, а идеју ктитора за изградњу цркве поред локалног гробља су подржали бројни пријатељи и рођаци.
– Идеја се родила прије десетак година када је издвојена парцела за ново гробље, а како се ту углавном сахрањују чланови породице Раилић, одлучио сам се на овај корак. Изградња цркве је прва фаза, а у наредном периоду желимо направити и Светосавску салу за потребе цркве и мјештана, каже Раилић, захваливши се свима на подршци у овом подухвату.
Мјештанин Раде Душанић је поклонио 1500 квадрата земљишта, а Војислав Раилић помогао да се „салије“ темељ.
Посебно захтјевни су били радови на покривању куполе бакарним лимом, али је захваљујући умјешности мајстора Небојше Николића, посао завршен квалитетно и на вријеме. Куполу краси и крст од нехрђајућег челика коју је израдио и поклонио привредник Жељко Марића, а свој допринос досадашњиој изградњи дали су и Полет комерц и Мандић комерц.
Други крст је даровао Ненад (Војке) Марић са породицом, док су прозоре поклонили потомци Драгутина Раилића, а улазна врата Момчило Раилић са породицом.
Изградња цркве је текла уз благослов Митрополита Фотија и подршку тадашњег свештеника календеровачког Саве Митровића, а настављена под патронатом свештеника Давора Петковића.
– Црква је посвећена преносу моштију Светог архиђакона Стефана, иначе крсне славе породице Раилић, истакао је свештеник Петковић.
Светој архијерејској литургији молитвено је присуствовао и господин Милорад Симић, градоначелник општине Дервента.
Након освећења храма и Свете архијерејске литургије, уприличено је послужење за све присутне и велико народно весеље.
КАЛЕНДЕРОВЦИ ГОРЊИ ДЕТЛАК ОСВЕЋЕЊЕ ОРДЕН ГРАДОНАЧЕЛНИК ДЕРВЕНТА МИЛОРАД СИМИЋ
