ПОПОВО ПОЉЕ, 28. Јул 2024.- Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије началствовао је светим евхаристијским сабрањем у манастиру Сабора Светог Архангела Гаврила у Поповом пољу код Брчког. 
Данашња литургија је прва литургија служења у овој светињи од како је почета њена градња. 



Митрополиту Фотију су саслужвали протојереј-ставрофор Миодраг Тошић, архијерејски намјесник брчански; протојереј-ставрофор Славко Максимовић те протођакон Лазар Илић, владичански ђакон.



Мати Ефимија (Тополски), игуманија манастира се постарала да све буде свечано како и доликује за славу манастира.
Мноштво народа се окупило да молитвено прослави свог заштитника Светог Архангела Гаврила и причести се пресветим Тајнама Христовим. 



Митрополит Фотије се вјерницима обратио пригодном бесједом коју вам преносимо у цјелости: 
Часни Оци, господине Предсједниче скупштине, Високопреподобна мати Игуманијо, драга браћо и сестре, уважена господо, први пут смо служили литургију у овоме Светоме храму, посвећеном Светом Архангелу Гаврилу и Сабору небеских сила бестелесних. Заиста, благослов Божији, ја сам до сада долазио овде, служили смо и вечерњу службу и резање колача је било, али није било свете литургије. Данас смо имали благослов да први пут служимо. Ја бих, из неког искуства са ове литургије рекао да ће овде бити велика благодат, у овоме манастиру и у овој светињи. Ми свештеници, кад служимо, имамо неки духовни осећај, духовно искуство да то можемо рећи. У сваком случају, радујемо се да сте данас у оволиком броју дошли, овде у ову светињу. Ако Бог да, сада ова светиња ће сада заживети пуним монашким подвигом, јер има своје сестринство, мати Ефимију и њене сестре које ће доћи, ако Бог да, да се овде формира сестринство, да ово буде једна кошница, расадник духовног живота. То је нама људима потребно, то је нама Србима потребно, и зато смо ми сада покренули акцију, управо са овим манастиром, да у свим намјесништвима имамо најмање по један манастир. У неким намјесништвима у Епархији зворничко - тузланској имамо три, четири манастира, а у другима немамо ниједан манастир. Зато смо покренули овде овај манастир Светог Архангела Гаврила, а ако Бог да ускоро ћемо почети један манастир у добојском намјесништву и у теслићком, тако да сва наша намјесништва имају по један духовни центар, то је манастир. Манастири су духовни центри, они су били носиоци духовног живота, али и културе писмености нашем српском народу. Обично су сви Епископи на почетку, од времена Светог Саве, па дубоко у средњи век столовали у манстирима, у Цетињу, манастиру Крушедолу на Фрушкој Гори или по другим манастирима који су били по Србији. Свети Сава је столовао у Жичи, а касније, његов наследник Арсеније је столовао у Пећкој патријаршији то јест у манастиру Пећи. То је била традиција древна. Зашто је то тако? То је тако, зато што је манастир једно место посебно изабрано за свакодневну молитву, за свакодневни подвиг живота у Христу. Ми људи, који живимо у свету, можда посветимо један дан недељно Богу, ако дођемо недељом у Цркву и будемо ту два, три сата и друго нас живот води на друге стране, на друге обавезе, а монаси који су оставили свет, они у ствари сваки дан, двадесет четири часа су ту, за молитву, чувају своју светињу, врше Богослужења и у својој келији такозвана лична, монашка правила завршавају, али долазећи у храм онда се моле саборном литургијом Цркве као што смо ми данас имали Свету литургију. Зато су манастири у нашем народу били поштовани, јер је то било место натопљено молитвом, место где су се пројављивала многа знамења, чудеса, место исцељења људи, место где су демони прогоњени из људи. Верујем да сте многи ишли у манстир Острог, где долазе људи у ланце завезани, излазе и враћају се као јагњад.

Чули сте данас из Светог Јеванђеља, како је Господ Христос исцелио двојицу опседнутих људи, бесомучних људи који су били толико агресивни да нико поред њих, поред тог села није смео да прође. Агресија, ако можемо тако рећи, земаљски, видите одакле има порекло, од демонских сила. Постоји и оно што можемо рећи, природна агресија у оквирима самог људског бића, али људи када пређу ту границу врло често буду под утицајем демоснких сила, као ова два помињана човека. Када је Господ са ученицима пролазио, он је једном речју изагнао из тих људи демона, а било их је легион, било их је мноштво. Онда су ти демони молили Господа да их не изгони у Ад пре времена него да им дозволи да они уђу у свиње које су ту пасле. Господ је дозволио и те свиње су постале демонизоване, одједном су и оне изгубиле власт над собом и скочиле су са једне горе планине доле у кањон и побиле се. То је свакако, један симболички догађај који, ако га тумачимо теолошки, има дубоко значење. Говори да Господ Христос у овај свет дошао да људски род и све људе ослободи од тираније демона, да демони нису они који треба да живе у човеку, да се настањују у његовом срцу, у његовој души него Бог. Човек је створен да буде Храм Божији, да у њему благодат Божија обитава, да у њему Дух Свети обитава, а не демони, не дао Бог. С друге стране, демони нађу место можда у оним људима који су подобни свињама, та симболика да су демони отишли у свиње значи да неко ко живи потпуно животињским, најнижим начином живота. Кад кажемо за неког човека: "Тај живи као свиња", Бог да прости, али морамо рећи то ради ове поуке, то значи да је он изгубио неки морални критеријум, да је изгубио осећај за добро, за правду, шта је истина, шта је неистина, шта је грех, а шта није и тако даље. То су људи који су изгубили пут и кренули широким путем. Зато, Господ исељује ту двојицу људи, ослобађа то село од њихове тираније али они још увек нису у срцу толико били спремни да прихвате Господа Христа и Његово учење, Његово Јеванђеље него су му рекли: "Благодаримо што си нам то учинио, али иди ти од нас". Нису били спремни да се они крсте, да постану Црква Божија, још увек су били земаљски, телесни људи. То је пример који је веома поучан за нас и данас и зато се врло често чита и тумачи у Цркви.

Ја се надам да ће ова света обитељ са мати Ефимијом ићи добрим путем као што је мати Ефимија добро водила манастир Градац, у Жичкој епархији, код манастира Жиче. Има једно велико духовно искуство, има дар који јој је Бог дао иконописа и сликања, али и дар да води једно сестинство, да разуме сестре које долазе, разуме њихову муку, њихово распеће, ту је у смислу да помогне и ја верујем да ће ускоро ова обитељ имати сигурно десетак, а можда и више монахиња или искушеница, ако Бог да. Са друге стране, у неком послу морају да постоје и делатници, они који су се највише трудили. Не бих сад по именима да говорим, а знају људи на кога мислим, ко је све помогао да ову Светињу подигнемо до овога степена, ја благодарим пред Богом и молим их да наставе да помажу ову Светињу, да је урадимо, доградимо и да буде заиста на понос и овога краја и намјесништва брчанског, али и наше читаве Епархије зворничко - тузланске, тако бих желео ако Бог да. Они људи који су помагали нека наставе да помажу, ту је наша општина, ту су наши људи који су у Скупштини града и они ће бити са нама и помагаће нас, ако Бог да. Да на крају, пожелим сваки благослов Божији, да се радујемо овој новој Светињи овде у брчанском намјесништву и ако Бог да овде ће људи долазити читаве године и свакога дана, своје муке пред Бога изностити, своје муке пред Светог Архангела Гаврила износити. Архангел Гаврило је онај Архангел који се врло често јављао у библијској историји, у историји спасења. Посебно је познато и интересантно његово јављање на дан Васкрсења Христовога када је био као Бели анђео, седео на камену и говорио, сведочио Васкрсењу Христовом и ми ту фреску Бели анђео, имамо у чувеном манастиру Милешеви, али и у другим манастирима. То је Архангел Гаврило био, тај Бели анђео, какву има красоту, какву лепоту као и Свети Архангел Михаило и друге небеске силе бестелесне.

Тако да се на Ангеле угледамо, да ангелске животе живимо, а то посебно можемо рећи нашим монасима, то јест монахињама које ће овде живети. Тим путем да идемо, то је уски пут али нас он води по тропару Светога Саве у живот вечни. Ми људи смо данас изгубили ту димензију живота вечнога, јер су многе науке, многе теорије од средњег века рушиле ту идеју и у неком просторима су успели да сруше то, а најгоре што су учинили је да су укинули идеал светости. Идеал светости су потпуно укинули и уместо идеала светости су усадили ово што данас гледамо на њиховим Олимпијадама, на Евровизијама, то је у ствари култ демонизма, култ сатанизма, култ зла можемо слободно рећи. Уместо култа добра и светости  они су усадили култ зла и тим путем иду. Али ми нећемо, ми Срби нећемо, имамо своје Светитеље који су нас водили путем који води у вечни живот, то је пут Крста где страдамо непрестано али је и пут Васкрсења, зато и непрестано Васкрсавамо. Овај манастир је место Васкрсења, у овом манастиру се данас служила Света литургија, у овом манастиру смо се ми данас причестили живим, Васкрслим Христом, зато је то дан Васкрсења, ако Бог да и дан Васкрсења ове Светиње и ове обитељи, и свега нашега народа, српскога, првославнога. Живели, Бог благословио и свако добро вам даровао.

Кумство је узео господин Милан Томић, угледни домаћин, професор и вјерник. Од Митрополита Фотија је добио архијерејску грамату у знак захвалности за све што је до сада чинио за Цркву, а важно је напоменути да му је ово 46. кумовање за неку храмовну славу.



Након свете Литургије учињен је литијски опход око храма са крстом, литијама и иконама, а затим су испред храма освештани славски дарови и сломљен славски колач са кумом.
Литургији је молитвено присуствовао и Предсједник Скупштине града Брчко господин Синиша Милић. 

У наставку је уприличена трпеза љубави за све присутне.

МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ МАНАСТИР ПОПОВО ПОЉЕ