ПРОТО СТЕВО ЈОВИЋ НА ИСЛАНДУ

Незаборавна искуства о боравку код браће и сестара на Исланду са читаоцима портала ,,Семберија инфо’’ подијелио је протојереј-ставрофор Стево Јовић, пензионисани свештеник Епархије зворничко-тузланске.

-Широм свијета има Срба на привременом раду, па тако и на Исланду. Они у овој далекој земљи имају парохијску заједницу, али нису довољно велика заједница да би имали свог сталног свештеника, него им за велике хришћанске празнике као што су Божић, Васкрс и славу долази неко од слободних свештеника, а најчешће пензионисаних. Наравно са благословом надлежног епископа, а то је у овом случају господин Доситеј, епископ британско - скандинавски. Тако се указала прилика да ја одем тамо, што сам радо прихватио. Била је то за мене велика част, али и још већа обавеза и одговорност да оправдам указано повјерење. Морам да нагласим да сам на Исланд отишао првенствено уз благослов и велику подршку Његовог преосвештенства епископа зворничко-тузланског господина Фотија. Повод мог одласка била је прослава празника Бадње вечери и Христовог рођења – Божића. Боравак, боравак са путом је трајао пет дана’’, започео је своју причу за ,,Семберија инфо’’ о томе како се нашао на Исланду протојереј-ставрофор Стево Јовић.
 
Како је искоритено вријеме проведено на Исланду и да ли је ли распоред обавеза био унапријед испланиран?
 
-Вријеме проведено на Исланду било је испланирано како бисмо учинили што више у том, прилично кратком периоду. На Бадњи дан, због кашњења лета авиона од два сата, вечерње Богослужење је помјерено, тако да смо право са аеродрома, господин Милан Стевановић, благајник парохијске заједнице, који ме је дочекао на аеродрому у Кефалику и ја, отишли у закупљен простор за богослужење у Рејкјавику и у 21 час почели вечерње богослужење. Осветили бадњаке које сам ја понио из нашег краја. По завршетку богослужења, исповиједали смо оне који су се спремали за Свето причешће. На вечерњој служби, као и сутрадан на Светој литургији пјевао је хор који успјешно води госпођа Силвана Мицовић, која са породицом живи и ради у Рејкјавику.
 
Колика је заједница Срба у тој далекој земљи и да ли баштине своју вјеру и културу, у којој мјери и на који начин?
 
-Из разговора са члановима црквеног одбора сам схватио да на Исланду има око 1.000 Срба, с тим што нису стално тамо, а у парохијској заједници око 300 их је регистровано. Сви они тамо баштине своју вјеру и културу, држе се својих обичаја, славе крсну славу, Божић, Светог Саву,  Васкрс, крсну славу парохије, крсте новорођенчад. Ових дана одржали су и Светосавску приредбу и отворили Прву српску школу на Исланду, признату од Министарства просвете Србије, а све у организацији Српског културног центра на Исланду. Српску школу је свечано отворио предсједник Исланда Гудни Јоханесон, а свечаности је присуствовао и амбасадор Србије у Норвешкој Драган Петровић. Свештеници нашим Србима на Исланду, кад је прилика, благосиљају и освећују домове. Жеља им је, а има и озбиљнијих иницијатива, да на Исланду саграде своју богомољу. Како сам се увјерио, наша браћа која живе тамо далеко од своје родне груде, труде се да спремају храну са нашег подручја.
 
Како сте, гдје и којим поводима обављали вјерске обреде?
 
-Вечерње богослужење и Свету литургију, по благослову надлежног епископа Доситеја, служили смо у закупљеном простору Лутеранске цркве. Ту смо обавили и крштење Николе Колунџића, сина Милана и Јелене Колунџић, који су се обрели на Исланду. У ту ледену земљу дошли су из Далмације, преко Сомбора, као прогнаници са свог вјековног огњишта. Затим је услиједило освећење и благослов српских домова који славе славу Светог Архиђакона Стефана и Светог Јована Крститеља. Том приликом сам упознао дивне породице и још боље и честитије људе – нашу браћу и сестре - Милана Стевановића, Милана Колунџића, Николу Тишму, госпођу Мирјану и њену породицу, те Зорана и Силвану Мицовић, Ивана Младеновића, који је предсједник Парохијске заједнице Срба на том простору, као и Дејана и Љубомира Делића из Обреновца и многе друге.
 
 
 
Како се нарадоснији хришћански празник обиљежава на далеком сјеверу?
 
-Најрадосније је било на богослужењу. Божић се на Исланду слави као и у родном крају. То су дани породичног окупљања и славе, уз богату трпезу, углавном припремљену као у родном крају.
 
Какав је живот Срба у тој средини и да ли су успјели у својим наумима?
 
-Колико год говорили о благодети неких крајева-земаља, живот далеко од родне груде, од родитеља, од гробова предака је, заиста, тежак. Пуно је ту одрицања. То се види на лицима. Колико је само било радости када сам ја дошао, ја кога нису знали, осим што су у мени видјели свештеника вјере њихове, вјере Христове. А, што се тиче свакодневног живота наших људи на Исланду, свака прича је посебна. Истина је да су се поједини снашли боље у односу на друге. Они који су спремни запети, па радити два посла, они могу приуштити и кућу, аутомобил... Све зависи од случаја до случаја. Свакако, они који хоће да раде осјећају некакву социјалну сигурност, али срца им вапе за родном грудом. Новац и успјех су једно, а огњиште нешто сасвим друго.
 
Шта је Србима значио ваш боравак на Исланду, а како је на Вас ,,гледало’’ домаће становништво?
 
-Мислим да је за браћу Србе, у духовном смислу, мој боравак значио много. Осјетили су топлину бадњака и Божића и подсјетили се родног краја. А, сам њихов приступ према свештенику је дирљив. Сви су жељели да будем њихов гост, провели су ме кроз Рејкјавик, упознавајући ме са знеменитостима града и пожељели да се опет видимо. Што се тиче домаћег становништва – изворних Исланђана, нисам запазио никакве негативне реакције са њихове стране према мени, а, искрено, и није било озбиљнијих контаката.
 
Шта бисте посебно издвојили са путовања на Исланд?
 
-Издвојио бих српску заједницу - Србе који су свили своје гнијездо на Исланду и њихов долазак на богослужење. На Бадње вече и на Божић било је присутно сигурно око 300 вјерника, због чега је мени то био један од најрадоснијих Божића у мојој свештеничкој служби.
 
Да ли бисте поновили ово путовање и имате ли у плану да урадите нешто слично?
 
-Због себе и неке љубави према путовањима тешко бих се одлучио, али због нашег напаћеног српског рода ишао бих гдје год је потребно. Гдје год бих могао да донесем Христову љубав, топлину и благослов не бих се двоумио.
 
Извор: Семберија инфо

 

ЕПАРХИЈА БРИТАНСКО СКАНДИНАВСКА ИСЛАНД

 

offline