МАГЛАЈ - СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И ОСВЕЋЕЊЕ ФРЕСКОПИСА
Фото: Епархија зворничко-тузланска
МАГЛАЈ, 2. јун 2024. године – Данас, у Недељу Самарјанке, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је Свету архијерејску литургију у Храму светог пророка Илије у Маглају. Овом приликом, владика Фотије је освештао нови фрескопис који краси унутрашњост храма, што је значајан допринос духовном и културном животу ове црквене заједнице.
Након литургије, владика Фотије се обратио сабраном верном народу поучном беседом. У својој беседи, истакао је значај Недеље Самарјанке и поручио верницима да следе пример милосрђа и љубави који је приказан у јеванђељској причи о Самарјанки.
Часни оци, драга браћо и сестре, ево нас данас у Маглају, једном благословеном, древном граду Босне и Херцеговине који има своју пребогату историју.
Оно што је за нас битно, то је да смо овдје вековима живели и да смо знали и могли да живимо са народом који ту с нама живи а то су највећим дијелом Бошњаци и по неки, мањи број римокатолика, Хрвата. Када живимо у мешовитој средини, уметност је показати, да знамо да живимо са другима, да разумемо друге људе и да разумемо различитост њихове вере, обичаја, културе, можда чак и језика и свега другог. Ту показујемо једну људску ширину, можемо слободно рећи, једну унутрашњу, духовну културу. То за нас православне Србе никад није био проблем. Ми смо у многим местима, гдје смо у великој већини, на пример, тренутно сад у Бијељини, тамо Владика столује, дакле, није проблем да и други људи живе тамо. Треба и могу да живе. Тако је и на другим местима. Сад, како је када је ситуација обрнута, то би могли да причају они људи који живе у таквим срединама, најбоље неко од вас може да изнесе своје искуство. Ја сам био 18 година у Хрватској, од 1999 до 2017 године. Боравио сам у приморским градовима: у Задру, Шибенику и Сплиту где смо ми били, хајде да кажемо, изразито национална мањина. Било нас је по 1500-2000, можда мало више у Задру, а пре рата је било много, много више.
У сваком случају, то је уметност како живети кад си мањина а да не одеш одатле, да ниси прогнан, а са друге стране они који су већина да не угрожавају оне који су ту као мањина. То је уметност, то је заиста тешко, ја то знам у пракси. Зато се молимо Богу да овде опстанете, да се одржите, да се сачувате, управо у својој светињи овде, кроз своје богослужење, окупљање око светога храма, тако ћемо се најпре очувати свугде. Тако и на Косову, тако и у Хрватској где је много мање Срба остало, а и на другим местима гдје су били ратови.
Честитамо вашем духовнику и свештенику овај данашњи чин, постао је прота. То је високи чин у нашој Православној цркви. Он је млад човек, али је заслужио трудом и радом и поготово боравком у овако једном тешком месту где треба бити мудар, где треба бити прави пастир да разликује добро од зла, да буде мудар као змија а безазлен као голуб. То је потребно у овој средини али и свугде. Драги Господ је самим Апостолима заповедио да такви буду. Тако да данашњи чин који добија, надам се да ће бити подстрек да настави радити и да ће се показати још вреднији него што је био. Постоје овде започети послови који треба да се заврше, у овој црквеној општини. Ја му са своје стране честитам а и свима вама који сте допринели да он добије овај чин.
Данас смо чули у одељку Светог Јеванђеља познату причу о разговору Господа Христа са женом Самарјанком. То је позната прича, врло често се чита. Она нам говори о томе да је Јеванђеље Христово упућено свим народима свијета. Није било намењено само за јудејски, то јест данас јеврејски народ као 'изабрани народ'. Када се испунила пуноћа времена Господ је почео да проповеда управо жени Самарјанки, али и на другим местима, исцелио је ћерку жене Хананејке. То је показало да ће Јеванђеље да се прошири по читавом свету и да ће оно бити на спасење свима који поверују, свим народима на свету. Друга ствар, Господ Исус Христос у овом разговору са женом Самарјанком показује да је он свезанајући Богочовек, пророк. Знао је сваки и најмањи детаљ њеног живота. Она је касније препричавала да је наишла на човека за кога мисли да је пророк јер јој је рекао све детаље из њеног живота. Господ је отишао у Самарију и многи пријатељи и сродници жене Самарјанке су се крстили и постали хришћани. То је порука ове приче.
Јеванђеље Христово не прави разлике међу народима, расама нити било чему, него је човек човек својом боголикошћу. Као што је говорио наш Свети Патријарх Павле – 'Будимо људи', то значи будимо боголики људи како нас је Бог и створио. То може да буду и они жуте и црне боје коже, све само зависи од унутрашњег духовног расположења и личне вере. То је оно што ми у Православљу чувамо и носимо, сведочимо, то је ширина Православља која је уствари ширина благодати Духа Светога. Благодат се излила на Свете Апостоле на дан Педесетнице, идемо ка томе празнику. Тада се пронела та слобода у Христу проповеђу апостола по читавој васељени по читавом насељеном делу света и многи су се крстили већ у I веку.
Порука Јеванђеља је да не будемо искључиви, да не сврставамо у људе у добре или зле, па онда прекинемо са њим комуникацију и удаљимо се, чак и од најрођенијих у кући. Када настају пукотине у породици то се преноси на читаво друштво. То можемо залечити једино љубављу. Велики старци нашег доба: Порфририје Кавсокаливит, Пајсије Светогорац, говорили су да родитељи својим примером и својим врлинским животом васпитавају децу.Џаба су приче и књиге, лекције, ми васпитавамо децу својим животом. Ако деца виде да је хармонија између мужа и жене да нема вриске, да се не хватају за гуше или не знам ни ја, онда деца усвајају ту хармонију која ће њима дати снаге кад крену у живот кроз школу, факултет, посао. Ми Срби смо зато и васпитавали своју децу по традицији, вери, у храмовима када нису у школи. Деца су се причешћивала, Богу молила, играла, одрастала. Све се одигравало око Цркве. Црква је као дом у коме живимо са иконом крсне славе.
На крају желим да се захвалим свима што сте овде. Што живите у Маглају и чувате наш Маглај православни. Ми знамо да живимо са браћом Бошњацима, живимо и са другим људима, Хрватима и свима који овде постоје. Нама то није проблем јер нас вера тако васпитава. Православље даје коначни печат томе какав је наш наступ у животу, какав је наш благослов, све је то Православље свето. Ако Бог да Православље тек треба да буде упознато у историји, није много познато на Западу. Ја сам се тамо школовао и видео да они ништа не знају о Православљу, њима то чак и на ислам личи када те виде да идеш онако у мантији по граду, мисле ово је неки или са Истока Копт или је представник Ислама. Европски хришћани су давно престали да носе мантије и да се разликују од других људи. Хоће да буду као и сви други световни људи. То не може. Поготово они који су свештенослужитељи олтара Божијег, они морају бити христолики, морају бити слични апостолима. Апостоли су били другачије обучени од других људи. Тако и ми морамо. Свету треба проповедати, свет вапије за православним Хришћанством, има доста људи који се у Америци крштавају и прелазе у Православље. То је и наш задатак, поготово у нашим епархијама које се налазе тамо.
Хвала свима који су помогли да се ослика овај свети храм. Дивна је ова златна подлога и одмах је храм изгледа некако шири. Златна подлога је некад била само царским црквама и манастирима. Нека Бог благослови ваше трудове. А чули сте и из молитва које смо читали на освећењу фресака, светитељи су ту да исцељују болест и изгоне демонске силе. Свештеник може да стане пред неку фреску и да чита молитву за здравље или за изгоњење демона. Храм је код нас жив, светитељи су присутни, то нису само обичне слике, као што имамо некад по кућама или галеријама ,то су живи ликови који са нама буду на литургији, саслужују. То је наше Православље.
Каже народна пословица, чувај се и Бог ће те чувати. Никада да не напуштамо тај закон љубави, закон ширине који ми православни Срби имамо. Понекад то злоупотребе, па кажу они су слаби, не узвраћају зло за зло. Нећемо да узвраћамо, можемо, али нећемо, јер нас томе вера наша учи. Ми нећемо да будемо у Старом Завету око за око зуб за зуб. То је прошло. Хоћемо себе да приносимо на жртву за ближње, као што је Господ Христос себе принео на жртву за спасење читавога света, тако ја мали убоги могу принети неку жртву у свом месту, где ја живим радим, да дам неки допринос том христоликом служењу. То је прихватање Голготе, Крста, али и Васкрсења. Голгота је пут живота. Голгота је уски пут који води у живот вечни. Када идеш уским путем ти идеш путем спасења, тешко је, пада човек у невоље, распећа, болести, ко зна какве муке, али то је пут који води у Васкрсење, зато не треба са свога пута, своје Голготе одлазити, Крст свој носити и Бог ће нам помоћи и у овоме животу и у будућем животу и ако Бог кад буде свеопште Васкрсење.
Узвишени чин протојереја додељен је надлежном свештенику Владимиру Кукићу за његов дугогодишњи труд и несебичан рад у Цркви. Владика Фотије је истакао да ово одликовање представља признање за ревност и пожртвовање које је отац Владимир показао у својој служби.
По завршетку литургије, за све присутне вернике припремљена је трпеза љубави. Ова заједничка гозба, симбол братске љубави и заједништва, омогућила је верницима да се додатно окупе и проведу време у дружењу.
Догађај је окупио велики број верника који су изразили своју радост и благодарност због учешћа у овом значајном духовном догађају за парохију у Маглају.
Након литургије, владика Фотије се обратио сабраном верном народу поучном беседом. У својој беседи, истакао је значај Недеље Самарјанке и поручио верницима да следе пример милосрђа и љубави који је приказан у јеванђељској причи о Самарјанки.
Часни оци, драга браћо и сестре, ево нас данас у Маглају, једном благословеном, древном граду Босне и Херцеговине који има своју пребогату историју.
Оно што је за нас битно, то је да смо овдје вековима живели и да смо знали и могли да живимо са народом који ту с нама живи а то су највећим дијелом Бошњаци и по неки, мањи број римокатолика, Хрвата. Када живимо у мешовитој средини, уметност је показати, да знамо да живимо са другима, да разумемо друге људе и да разумемо различитост њихове вере, обичаја, културе, можда чак и језика и свега другог. Ту показујемо једну људску ширину, можемо слободно рећи, једну унутрашњу, духовну културу. То за нас православне Србе никад није био проблем. Ми смо у многим местима, гдје смо у великој већини, на пример, тренутно сад у Бијељини, тамо Владика столује, дакле, није проблем да и други људи живе тамо. Треба и могу да живе. Тако је и на другим местима. Сад, како је када је ситуација обрнута, то би могли да причају они људи који живе у таквим срединама, најбоље неко од вас може да изнесе своје искуство. Ја сам био 18 година у Хрватској, од 1999 до 2017 године. Боравио сам у приморским градовима: у Задру, Шибенику и Сплиту где смо ми били, хајде да кажемо, изразито национална мањина. Било нас је по 1500-2000, можда мало више у Задру, а пре рата је било много, много више.
У сваком случају, то је уметност како живети кад си мањина а да не одеш одатле, да ниси прогнан, а са друге стране они који су већина да не угрожавају оне који су ту као мањина. То је уметност, то је заиста тешко, ја то знам у пракси. Зато се молимо Богу да овде опстанете, да се одржите, да се сачувате, управо у својој светињи овде, кроз своје богослужење, окупљање око светога храма, тако ћемо се најпре очувати свугде. Тако и на Косову, тако и у Хрватској где је много мање Срба остало, а и на другим местима гдје су били ратови.
Честитамо вашем духовнику и свештенику овај данашњи чин, постао је прота. То је високи чин у нашој Православној цркви. Он је млад човек, али је заслужио трудом и радом и поготово боравком у овако једном тешком месту где треба бити мудар, где треба бити прави пастир да разликује добро од зла, да буде мудар као змија а безазлен као голуб. То је потребно у овој средини али и свугде. Драги Господ је самим Апостолима заповедио да такви буду. Тако да данашњи чин који добија, надам се да ће бити подстрек да настави радити и да ће се показати још вреднији него што је био. Постоје овде започети послови који треба да се заврше, у овој црквеној општини. Ја му са своје стране честитам а и свима вама који сте допринели да он добије овај чин.
Данас смо чули у одељку Светог Јеванђеља познату причу о разговору Господа Христа са женом Самарјанком. То је позната прича, врло често се чита. Она нам говори о томе да је Јеванђеље Христово упућено свим народима свијета. Није било намењено само за јудејски, то јест данас јеврејски народ као 'изабрани народ'. Када се испунила пуноћа времена Господ је почео да проповеда управо жени Самарјанки, али и на другим местима, исцелио је ћерку жене Хананејке. То је показало да ће Јеванђеље да се прошири по читавом свету и да ће оно бити на спасење свима који поверују, свим народима на свету. Друга ствар, Господ Исус Христос у овом разговору са женом Самарјанком показује да је он свезанајући Богочовек, пророк. Знао је сваки и најмањи детаљ њеног живота. Она је касније препричавала да је наишла на човека за кога мисли да је пророк јер јој је рекао све детаље из њеног живота. Господ је отишао у Самарију и многи пријатељи и сродници жене Самарјанке су се крстили и постали хришћани. То је порука ове приче.
Јеванђеље Христово не прави разлике међу народима, расама нити било чему, него је човек човек својом боголикошћу. Као што је говорио наш Свети Патријарх Павле – 'Будимо људи', то значи будимо боголики људи како нас је Бог и створио. То може да буду и они жуте и црне боје коже, све само зависи од унутрашњег духовног расположења и личне вере. То је оно што ми у Православљу чувамо и носимо, сведочимо, то је ширина Православља која је уствари ширина благодати Духа Светога. Благодат се излила на Свете Апостоле на дан Педесетнице, идемо ка томе празнику. Тада се пронела та слобода у Христу проповеђу апостола по читавој васељени по читавом насељеном делу света и многи су се крстили већ у I веку.
Порука Јеванђеља је да не будемо искључиви, да не сврставамо у људе у добре или зле, па онда прекинемо са њим комуникацију и удаљимо се, чак и од најрођенијих у кући. Када настају пукотине у породици то се преноси на читаво друштво. То можемо залечити једино љубављу. Велики старци нашег доба: Порфририје Кавсокаливит, Пајсије Светогорац, говорили су да родитељи својим примером и својим врлинским животом васпитавају децу.Џаба су приче и књиге, лекције, ми васпитавамо децу својим животом. Ако деца виде да је хармонија између мужа и жене да нема вриске, да се не хватају за гуше или не знам ни ја, онда деца усвајају ту хармонију која ће њима дати снаге кад крену у живот кроз школу, факултет, посао. Ми Срби смо зато и васпитавали своју децу по традицији, вери, у храмовима када нису у школи. Деца су се причешћивала, Богу молила, играла, одрастала. Све се одигравало око Цркве. Црква је као дом у коме живимо са иконом крсне славе.
На крају желим да се захвалим свима што сте овде. Што живите у Маглају и чувате наш Маглај православни. Ми знамо да живимо са браћом Бошњацима, живимо и са другим људима, Хрватима и свима који овде постоје. Нама то није проблем јер нас вера тако васпитава. Православље даје коначни печат томе какав је наш наступ у животу, какав је наш благослов, све је то Православље свето. Ако Бог да Православље тек треба да буде упознато у историји, није много познато на Западу. Ја сам се тамо школовао и видео да они ништа не знају о Православљу, њима то чак и на ислам личи када те виде да идеш онако у мантији по граду, мисле ово је неки или са Истока Копт или је представник Ислама. Европски хришћани су давно престали да носе мантије и да се разликују од других људи. Хоће да буду као и сви други световни људи. То не може. Поготово они који су свештенослужитељи олтара Божијег, они морају бити христолики, морају бити слични апостолима. Апостоли су били другачије обучени од других људи. Тако и ми морамо. Свету треба проповедати, свет вапије за православним Хришћанством, има доста људи који се у Америци крштавају и прелазе у Православље. То је и наш задатак, поготово у нашим епархијама које се налазе тамо.
Хвала свима који су помогли да се ослика овај свети храм. Дивна је ова златна подлога и одмах је храм изгледа некако шири. Златна подлога је некад била само царским црквама и манастирима. Нека Бог благослови ваше трудове. А чули сте и из молитва које смо читали на освећењу фресака, светитељи су ту да исцељују болест и изгоне демонске силе. Свештеник може да стане пред неку фреску и да чита молитву за здравље или за изгоњење демона. Храм је код нас жив, светитељи су присутни, то нису само обичне слике, као што имамо некад по кућама или галеријама ,то су живи ликови који са нама буду на литургији, саслужују. То је наше Православље.
Каже народна пословица, чувај се и Бог ће те чувати. Никада да не напуштамо тај закон љубави, закон ширине који ми православни Срби имамо. Понекад то злоупотребе, па кажу они су слаби, не узвраћају зло за зло. Нећемо да узвраћамо, можемо, али нећемо, јер нас томе вера наша учи. Ми нећемо да будемо у Старом Завету око за око зуб за зуб. То је прошло. Хоћемо себе да приносимо на жртву за ближње, као што је Господ Христос себе принео на жртву за спасење читавога света, тако ја мали убоги могу принети неку жртву у свом месту, где ја живим радим, да дам неки допринос том христоликом служењу. То је прихватање Голготе, Крста, али и Васкрсења. Голгота је пут живота. Голгота је уски пут који води у живот вечни. Када идеш уским путем ти идеш путем спасења, тешко је, пада човек у невоље, распећа, болести, ко зна какве муке, али то је пут који води у Васкрсење, зато не треба са свога пута, своје Голготе одлазити, Крст свој носити и Бог ће нам помоћи и у овоме животу и у будућем животу и ако Бог кад буде свеопште Васкрсење.
Узвишени чин протојереја додељен је надлежном свештенику Владимиру Кукићу за његов дугогодишњи труд и несебичан рад у Цркви. Владика Фотије је истакао да ово одликовање представља признање за ревност и пожртвовање које је отац Владимир показао у својој служби.
По завршетку литургије, за све присутне вернике припремљена је трпеза љубави. Ова заједничка гозба, симбол братске љубави и заједништва, омогућила је верницима да се додатно окупе и проведу време у дружењу.
Догађај је окупио велики број верника који су изразили своју радост и благодарност због учешћа у овом значајном духовном догађају за парохију у Маглају.
