УГЉЕВИК СЕЛО, 19. Јул 2024. - Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је свету архијерејску литургију на празник Светог Преподобног Сисоја Великог у Угљевик Селу у храму посвећеном управо овом Божијем угоднику.



Домаћин, старјешина храма, протојереј-ставрофор Душко Танацковић је дочекао свог архијереја са браћом свештеницима и мноштвом вјерног народа који се искупио око светог храма.

Његово Високопреосвештенство је началствовао светим евхаристијским сабрањем уз саслужење протојереја Миладина Кршића, сувопољског пароха; протојереја Ведрана Бардака, трновског пароха и протођакона Немање Спасојевића, епархијског ђакона. 



Након свете литургије митрополит Фотије се обратио вјерном народу богонадахнутом бесједом коју вам преносимо у цјелости:  Часни Оци, уважени господине начелниче, драга братијо, браћо и сестре, драго ми је да смо данас овде у нашој цркви Светог Сисоја Великога, у Угљевику. 
Диван храм, урађен у, рекао бих, руско-византијском стилу, дрвени, па се прота потрудио да буде овако једна веза са нашом братском Русијом, њиховим народом и њиховом црквом, то је благослов велики. Имаћемо ако Бог да, и имамо доста већ и цркава у том стилу. Поготово ове две цркве, у ствари два манастира која су као неке целине, заједнице српско-рускога пријатељства, као манастир Светог Александра Невског овде у Угљевику и манастир Свете Матроне Московске у Ритешићу код Добоја. Добро знате да су то велике светиње, да долазе тамо и наши православни Срби и Руси. Ја сам данас дошао овде, на позив нашега проте и наше братије која су ту били. Ових дана сам био у заиста подвигу великом, ако могу тако да кажем, као и сви, велике температуре, и велике ваздушне промене које утичу на људе, али у сваком случају, живот је наш саткан од подвига, од трпљења, од ношења крста. Данас славимо Светога Сисија Великог, једног од најпознатијих ученика Светог Антонија Великог, египатског пустињака који као ученик Светог Антонија дошао у његову египатску пустињу и ту је почео да живи тим пустињачким подвижњачким живитом. Касније је 60 година провео у такозваној Антонијевој пустињи борећи се против демонских сила, живећи у испосништву, живећи у богомислију, живећи у подвигу највећем, колико људска природа може. Достигао је такво једно савршено духовно стање да је његово лице било светло као лице Мојсијево кад је силазио са Горе Синаја. Старци и Оци су видели његово лице да светли као сунце, врло често. Дакле, какав је био Свети Сисоје Велики, подвижник, демона изгонио, све болести људске исцеливао, чак је и мртве васкрсавао. Толику благодат је добио. Није случајно да у нашем народу толико поштовање има овај дивни светитељ, велики угодник, божији заштитник деце , заштитник свакога добра дела. Он је у својој философији, у свом монашком животу говорио да свако добро дело треба Богу да приписујемо, а свако неко зло или несавршено дело себи или својим гресима, својим несавршенствима. Оци су га називали учитељ смирења, јер је сматрао да смирен човек је онај човек који себе сматра нижим, или несавршенијим од свих људи на земљи. Такав је био Свети Сисоје Велики, назива се учитељ смирења, по томе. Диван, велики светитељ, велико поштовање има у нашем народу и хвала Богу да се наши људи окупљају широм и наше епархије зворничко-тузланске али и широм наше православне цркве. Сваки онај који има неки проблем са децом, болести, немоћи и тако даље, они призивају Светога Сисоја. Са друге стране, Свети Сисоје се врло често слика над неким гробом, ту су уметници, историчари уметности се питали који је то гроб и онда су на крају закључили да је то био гроб Александра Великог, македонског освајача који је читаву васељену, читав свет тадашњи културни, цивилизовани освојио, јер је применио философију Аристотелову која је била небеска. Он је применио овоземаљске оквире  и направио велику царевину, велику грчку царевину која је практично освојила читав свет. Он је над његовим гробом био и рекао једну поуку: "Онај човек (мислећи на Александра Великог), који је читав свет освојио сада му је доста ево ово земље мало или овај гроб", говорећи о сујети људској. Некад му није био довољан читав свет а сада му је довољан један комад земље. Говорећи опет о томе да треба да будемо смирени, да знамо да је живот пролазан, да врло брзо пролази и да ће на крају остати оно што у ствари ми истинско вредност имамо у себи кад изађемо. 

Говорили су Оци, кад изађемо на суд Божији, неко од Отаца је говорио колико ће трајати суд  Божији. Има разних мишљења, наравно. Једни су рекли да ће суд Божији трајати колико се чита шестопсалмије у цркви. Значи на јутрењу кад се чита оних шест псалама на почетку јутрења, е онда то траје можда десет - петнаест минута, е толико ће и трајати суд Божији. У неком смислу, ми ћемо изаћи пред Христа сви и огледаћемо се у Христу. Видећемо колико ми личимо на њега и колико он личи на нас, то јест колико смо  његова деца Божија, синови и кћери Божији, препознаћемо се. Онда ће људи одједном сами знати одлазити на место где им припада, у неком просветљеном лику или они кажу просветљеном хитону или раси. Кад се неко крштава, он узме онај бели стихар, добије крст на леђима, то је симбол чистоте, симбол благодати Духа Светога. 
Ако смо ту ризу неупрљану сачували ми ћемо тако изићи пред Бога у Царство Небеско, а ови други ће бити како ко буде по заслузи био. Колико у нама буде Бога толико ћемо и ми бити блиски Богу. 
Био сам једном у светом граду Јерусалиму, 2005.чини ми се и видео сам тамо дивне светиње и Голготу где је распет Господ Исус Христос, цркву Васкрсења, цркву на Тавору Преображења, цркву у Назарету где је Пресвета Богородица била док јој се свети Архангел није јавио и благовестио о зачећу Спаситеља. Место са кога је Свети Јован Крститељ проповедао, просто не можеш да верујеш, али тамо  је то све близу и реално, толико близу да ми људи очекујемо да то буде даље негде. Господ Исус Христос је идући том улицом која се данас зове Виа Долороса, ту носећи крст свој на Голготу је падао под теретом крста, то има описано у Јеванђељима. Онда су приступали други људи и помагали му да устане. Негде кажу да има тих 7 места, неки 9, а неки чак и 12 места. Та падања под крстом символишу и наш живот и наше ношење крста и страдање. Ми смо некада свесни тога, некада нисмо. Ако човек анализира свој живот може приметити да некада стоји, некада је усправан, некада си крепак и пун живота, некада падаш под својим крстом. Када се иде том улицом на том првом месту где је било падање Христово под теретом крста се чита јеванђелски одељак који о томе говори. Ту се говори о једној благочестивој хришћанки Вероники која је тада дала свој убрус Христу да обрише своје лице и онда је на том убрусу остао лик Његов. Постоји тај Вероникин убрус и постоји убрус који је Христос послао цару Авгару. Тај цар је био добар човек и хтео је да види Христа за живота, али није могао и он му је послао убрус на коме је био лик Христов то се зове Нерукотворени лик Христов. Управо ту под крстом су приступали људи, Симон из Киринеје, Вероника, други благочестиви људи који су помагали Господу. Господ који је створи Васељену, Свесилни Господ, али је узео на себе људско тело да прође све оно што ми у животу пролазимо. Он је постао сличан људима у свему осим у греху. Греха никада никаквог није учинио. То је онај пут Голготе који има сваки човек и сваки народ у својој историји у крајњем случају и читаво човечанство. 
Ми Срби смо од Косова до данас изабрали тај пут Крста и Васкрсења. Ту смо поставили темеље, наш косовски завет да је земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека. Тај идеал нам је Свети Цар Лазар поставио, тај идеал Голготе, али и Васкрсења. То је наша историја, на томе смо утемељени, оно на шта смо призвани, надамо се и молимо се Богу да ће Бог молитвама Светога Саве и Цара Лазара и светих косовских мученика да ће нам дати и вратити наше Косово. 
​
Једна благочестива хришћанка када је ишла у Русију је сањала сан, сањала је да јој се јавио Свети Нектарије Егински и питао зашто се не молите Светом Сави и Светом Цару Лазару и другим косовским мученицима да вам врате ваше Косово. Ви требате да се молите да вам они врате Косово. Она је питала, па ко си ти? Он јој је рекао да је он Нектарије са Егине.  Ви Срби треба да се молите вашим светитељима српским, јер су они тако моћни и силни и мили пред Господом и да се молите њима да вам се врати Косово. Али требамо и ми то да желимо, то је оно најпресудније. 
Благодарим Господу што смо данас били овде и Богу се помолили и великом угоднику Светом Сисоју Великом. Да се Богу молимо да будемо честити и добри људи, наш свети Патријарх Павле је говори да ће Бог помоћи, ако буде имао коме. Бог ће увек помоћи ако сам човек и достојан помоћи. Ако сам неки злотвор, тлачим људе, малтретирам, уцењујем, ниподаштавам, онда како да ми Бог помогне? Требамо да будемо боголики и христолики људи и онда ће Бог са нама наш крст износити и помоћи нам да изнесемо наш крст на Голготу. Када будемо падали Бог ће нас подизати и  ближњи наши, они су врло битни. То је тежак, уски пут и врло тежак пут спасења, али једини пут који води у живот вечни. 
Нека Господ све вас благослови који долазите у ову светињу овде, нашега проту Душка,  ускоро ће бити и завршена црква наших светих Козме и Дамјана, припремаћемо и ту свечаности. Биће благослова Божијих и духовних радости, желим сваки благослов Божији и нашем начелники и његовим сарадницима, да овај град воде путем добра и путем царским, православним. Да свако има места у овом граду да може да живи слободно и да ради и својим рукама зарађује, али са друге стране да се људи у овај град враћају, а не да иду у иностранство и не знам ни ја где. Може се и овде живети добро ако се добро организујемо, земља је богата и издашна и ту смо вековима живели, само да се добро организује све и да будемо са Богом и са Црквом и будемо једни са другима ближњи, како је то Свети Сава и говорио када је донио мошти свога оца да измири браћу завађену Вукана и Стефана. Тако и ми сви треба да се измиримо над нашом вером, традицијом и историјом, нашим путем који нас води у спасење.
Нека сте Богом благословени, живели и свако вам добро Бог даровао.

По завршетку бесједе извршен је литијски опход око светог храма са крстом, литијама и иконама, а затим је код споменика погинулим борцима у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату извршен помен и по повратку испред храма освештани славски дарови и сломљен славски колач са овогодишњим кумом господином Бобаном Рикићем из Угљевик Села. 



Светој архијерејској литургији је молитвено присуствовао и начелник општине Угљевик господин Василије Перић.



Као продужетак молитвеног сабрања уприличена је трпеза љубави за све присутне.