ЕПИСКОП ФОТИЈЕ: СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА


Свети Григорије Палама једна дивна и нова појава међу Светим Оцима Цркве и доказ да нису Свети Оци постојали само до осмог века, до светог Јована Дамаскина, већ да постоје и данас. Свети Григорије Палама (14. век) је онај од Отаца, који нас уводи у нови век, али не нови век хуманизма и ренесансе, који се тада почињу рађати на Западу, већ век теологије исихазма, древне вере и искуства Цркве у обожење личности, нествореним божанским енергијама.

Свети Григорије Палама, велики светогорски монах и подвижник, свети изданак из светог корена, је потекао из свете породице. Познато је да су му браћа и сестре такође били монаси. По некима, највећи познавалац Аристотела и његове философије свога времена и најбољи представник јелинске учености, али и више од тога – теолог нетворене божанске таворске светлости и Отац Цркве. Први део његовог живота на Светој Гори могао би стати у речи молитве, коју је непрестано изговарао: Господе, просвети моју таму! Једном приликом су му се јавили Пресвета Богородица и свети Јован Богослов и питали га о томе, а он је скромно одговорио: А за шта друго да се молим?

У време светог Григорија Паламе у Солуну се појавио учени монах са Запада Варлам Калабријски, који је стекао велики углед у високим круговима солунског друштва, проповедајући могућност поновног сједињења Источног и Западног хришћанства. Идеја је увек интересантна и актуелна, само што се то Варламово решење темељило не на светим Саборима и богословљу Светих Отаца, него на хуманизму и рационализму. Ови философски правци ће у то време постати доминатни међу ученим људима на Западу, чији је прави представник и гласноговорник био управо Варлам Калабријски, потоњи римски бискуп. Сазнавши за његову делатност и ширење варламитског учења о немогућности сједињења човека и Бога путем нестворених божанских енергија, јер су оне по западном рационалистичком учењу тварне (створене) енергије и Варламово исмевање монаха исихаста као „пупкогледача“ - свети Григорије почиње да пише познате Тријаде у одбрану свештених исихаста, у којима је бранио православно учење о човеку и његовом обожењу у Христу. Ова расправа ће врло брзо прерасти у велики сукоб источног православног и светоотачког богословља и западнe рационалистичко-хуманистичкe теологије. Из овог сукоба Православље ће изаћи као победник са данас познатом теологијом Паламизма, која се у сваком погледу показала много надмоћнијом од западне теологије схоластике и рационализма.

Свети Григорије Палама и Варлам - два човека, два света. Један, аскетско-подвижнички, просветљен и обожени човек, Архиепископ Солунски, али и спилеот (пустињак). Други, рационалиста, просветљен светлошћу европске мудрости и рационализма, поборник хуманизма, римски бискуп уоквирен схоластиком. Многи кажу да није било светог Григорија Паламе на Истоку у то доба, и православно богословље, па и наша култура пали би у вавилонско ропство западних идеја хуманизма и ренесансе. Бог је, међутим, подигао светог Григорија Паламу, који нас је својим богословљем уздигао на гору Тавор да се заједно са светим апостолима поклонимо преображеном Христу и постанемо причасници нетварне божанске – таворске светлости, као и сви Свети Оци и исихасти кроз историју Цркве. Победа светог Григорија Паламе види се у томе што је он молитву исихазма Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, препоручивао свим хришћанима и свој пуноћи Цркве Божије. Исихазам је велико богатство Православља, срце монашке духовности и нада народима, јер не треба заборавити речи светог Јеванђеља да ће се спасити сваки онај који призове Име Божије.

Епископ Фотије

 

ВАСКРШЊИ ПОСТ НЕДЕЉА ПАЧИСТА ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА ДУХОВНЕ ПОУКЕ