ЕПИСКОП ФОТИЈЕ: СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА


Свети Григорије Палама једна дивна и нова појава међу Светим Оцима Цркве и доказ да нису Свети Оци постојали само до осмог века, до светог Јована Дамаскина, већ да постоје и данас. Свети Григорије Палама (14. век) је онај од Отаца, који нас уводи у нови век, али не нови век хуманизма и ренесансе, који се тада почињу рађати на Западу, већ век теологије исихазма, древне вере и искуства Цркве у обожење личности, нествореним божанским енергијама.

Свети Григорије Палама, велики светогорски монах и подвижник, свети изданак из светог корена, је потекао из свете породице. Познато је да су му браћа и сестре такође били монаси. По некима, највећи познавалац Аристотела и његове философије свога времена и најбољи представник јелинске учености, али и више од тога – теолог нетворене божанске таворске светлости и Отац Цркве. Први део његовог живота на Светој Гори могао би стати у речи молитве, коју је непрестано изговарао: Господе, просвети моју таму! Једном приликом су му се јавили Пресвета Богородица и свети Јован Богослов и питали га о томе, а он је скромно одговорио: А за шта друго да се молим?

У време светог Григорија Паламе у Солуну се појавио учени монах са Запада Варлам Калабријски, који је стекао велики углед у високим круговима солунског друштва, проповедајући могућност поновног сједињења Источног и Западног хришћанства. Идеја је увек интересантна и актуелна, само што се то Варламово решење темељило не на светим Саборима и богословљу Светих Отаца, него на хуманизму и рационализму. Ови философски правци ће у то време постати доминатни међу ученим људима на Западу, чији је прави представник и гласноговорник био управо Варлам Калабријски, потоњи римски бискуп. Сазнавши за његову делатност и ширење варламитског учења о немогућности сједињења човека и Бога путем нестворених божанских енергија, јер су оне по западном рационалистичком учењу тварне (створене) енергије и Варламово исмевање монаха исихаста као „пупкогледача“ - свети Григорије почиње да пише познате Тријаде у одбрану свештених исихаста, у којима је бранио православно учење о човеку и његовом обожењу у Христу. Ова расправа ће врло брзо прерасти у велики сукоб источног православног и светоотачког богословља и западнe рационалистичко-хуманистичкe теологије. Из овог сукоба Православље ће изаћи као победник са данас познатом теологијом Паламизма, која се у сваком погледу показала много надмоћнијом од западне теологије схоластике и рационализма.

Свети Григорије Палама и Варлам - два човека, два света. Један, аскетско-подвижнички, просветљен и обожени човек, Архиепископ Солунски, али и спилеот (пустињак). Други, рационалиста, просветљен светлошћу европске мудрости и рационализма, поборник хуманизма, римски бискуп уоквирен схоластиком. Многи кажу да није било светог Григорија Паламе на Истоку у то доба, и православно богословље, па и наша култура пали би у вавилонско ропство западних идеја хуманизма и ренесансе. Бог је, међутим, подигао светог Григорија Паламу, који нас је својим богословљем уздигао на гору Тавор да се заједно са светим апостолима поклонимо преображеном Христу и постанемо причасници нетварне божанске – таворске светлости, као и сви Свети Оци и исихасти кроз историју Цркве. Победа светог Григорија Паламе види се у томе што је он молитву исихазма Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, препоручивао свим хришћанима и свој пуноћи Цркве Божије. Исихазам је велико богатство Православља, срце монашке духовности и нада народима, јер не треба заборавити речи светог Јеванђеља да ће се спасити сваки онај који призове Име Божије.

Епископ Фотије

 

ВАСКРШЊИ ПОСТ НЕДЕЉА ПАЧИСТА ГРИГОРИЈЕ ПАЛАМА ЕПИСКОП ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ДУХОВНЕ ПОУКЕ