ЕПИСКОП ФОТИЈЕ У ТУЗЛИ: ВАСКРС ОБНОВА ЖИВОТА
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Његово Преосвештенство Епископ зворничко - тузлански г. Фотије традиционално на Свијетли уторак служи свету архијерејску Литургију у Катедралном храму старог сједишта епархије у Тузли.
Окрепљујући и бодрећи православне вјернике у Тузли Преосвећни владика је на почетку своје богонадахнуте бесједе истакао посебну црквену динамику која се појављује након Васкрсења Христовог:
Приметно је у јеванђелским читањима, да после Васкрсења Христовог настаје посебна динамика у Цркви. Код нас људи кад се нешто значајно деси, празник или славље, после тога тихујемо или смо троми и немамо неко посебно делање пред собом. Међутим, Црква Христова, из овога што смо данас чули, ради супротно. Већ сада се помиње проповед Јеванђеља и Васкрсења Христовог по целом свету. Већ се наговештава Силазак Светог Духа на апостоле, да их укрепи, да их оснажи, да би могли бити прави и истински сведоци Христови. Помиње се догађај са Луком и Клеопом, једни од седамдесеторице, који су идући према Емаусу причали о догађајима који су се дешавали у Јерусалиму. Господ им прилази и они га нису препознали у том тренутку. Њихове очи су биле затворене, али када су ушли у кућу и сели за трпезу љубави Господ благосиља и прелама хлеб пред њима и даје им. Тада се отварају њихове духовне очи и они препознају да је то Господ.
Овај пример нам показује да ће Господ, као васкрсли, да нам се јавља у оквиру Свете Литургије и на светим богослужењима и да је то пуноћа заједнице са васкрслим Христом. То је пуноћа живота у Цркви после Васкрсења и то ће се дешавати и када Петар проповеда у Јерусалиму, дакле многи људи чују и прихватају веру и настављају тако да живе, законом Крста и Васкрсења. Крст је подвижнички део нашег живота и њега свакодневно морамо да имамо. Али Васкрсење нас укрепљује, оно је испуњење човековог срца и душе благодаћу Духа Светога. Осећамо, колико је то могуће, Христа у себи, Христа живећег у себи, тако су свети оци говорили по познатом примеру светог апостола Павла ''не живим више ја него живи у мени Христос''. Многи светогорски оци и старци које смо имали прилике да видимо тачно могу да кажу то што је говорио свети апостол Павле - или старци Порфирије и Пајсије свети као и многи други на Светој Гори, Синају и другим местима.
Зашто ово говорим? Зато што је могуће и ми у свету да живимо тако. У свету се другачије мери подвиг. Можда је у свету довољно да причамо са свима људима, да будемо у миру са комшијама и сродницима. Снајке и свекрве да причају, две комшинице да нису у завади. Ја сам једне прилике питао моју почившу мајку, она се упокојила пре 2 године, како је било кад су се они причешћивали на Змијању у цркви Клисини, на брду, где је слава Успење Пресвете Богородице и дође мноштво народа. Па је питам: Како је тамо била исповест, нисте могли сви стићи? Она каже: Нисмо могли сви, али кад приђемо путиру онда нас свештеник пита да ли причате са свима? Јесте ли у миру са свима људима? Ти мораш да одговориш и онда, ако кажеш да си у миру са свима он је дозвољавао да се причестиш. Мир са свима је уствари значио неко смирење и да је човек живео по законима смирења и праштања. То је та савест коју имамо. Мири се са савешћу својом и ближњима док си на путу, да би се могао достојно причестити. То је та духовна борба која постоји у народу. Тако би требало да чинимо и ми када приступамо, да немамо никаквог зла у себи, чак и према непријатељима. То је тешко разумети, али на то смо позвани. То је круна нашег подвига, нашег истошанија, крајњег смирења дубинског, да разумијемо њихову таму и патњу, али ако је Бог нама дао благослов да живимо хришћанским врлинским животом онда треба то и да покажемо према њима својом делатном љубављу на првом месту.
Хвала оцу Милошу на труду око овог светог храма. Када сам дошао у Епархију зворничко-тузланску овај храм је био потпуно другачији, био је хладан, није било много тога у храму. Сада смо добили један храм као на Светој Гори, тако је украшен, по светогорском типику. Хвала Богу ово је древно средиште наше епархије.
Рекао бих вам сада да припремамо документацију и предаћемо Светом Синоду и Комисији за Устав СПЦ предлог да наша епархија поново добије ранг митрополије. Она је била у рангу митрополије до 1920. године. Од те године, ради уједињења Цркве, ми смо се одрекли од те титуле ради јединства и заједништва. Сада сматрамо да је дошло време да нам се та титула врати и управо је потребна сада, јер сада имамо искушење у бившим југословенским републикама да ако имамо само једну митрополију то је врло често повод за црквени сецесионизам, одвајање или самосталност која није благословена. То није добро. Морамо покушати сада још неке епархије, које имају услове за то, а који су прописани уставом, да и они постану митрополије, не само главни градови бивших југословенских република, као што су Сарајево, Загреб, Скопље, Подгорица итд… Тиме се спречава потенцијално одвајање дела Цркве од матице СПЦ. Има ту много разлога. Када сам ово помињао у нашем старом седишту у Зворнику, овде у Тузли, у Бијељини, Брчком, људи су били одушевљени том идејом и надамо се да ће наш врх Цркве чути молбу и потребу наше епархије да нам се врати тај статус митрополије како смо то кроз векове имали. Све услове имамо: број парохија, манастира, вероучитеља, народ уопште, све то испуњавамо, све то имамо, сад само треба добра воља и да се чује глас вапијућег у пустињи, а то смо сада сви ми. Да нас уваже и да то буде можда и на овом Мајском Сабору, али ако не, онда ће то да ради поменута Комисија када буде било могуће. У сваком случају ја желим да вас обавестим о томе и да вас замолим да се молите Богу да то буде. Не да би се ми гордили и да би се уздизали, него хоћемо зато што то ова епархија заслужује и зато што је била митрополија дуго година све до 1920. године. Тако треба да се врати и онда ће нам то бити повод да будемо још активнији још приљежнији у служењу у борби за своје светиње, али са друге стране и у мисији и проповеди коју треба да чинимо.
Дај Боже да нас Бог погледа са две стране, из једног ћошка са две стране, и да нас благослови са плавом мандијом која је символ митрополијског достојанства када епископ улази у цркву. Ако Бог да да тако и буде.
Живели Бог вас благословио и свако вам добро даровао. ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Старјешина храма и архијерејски намјесник тузлански прото-ставрофор Милош Тришић, заједно са братством храма,другим свештеницима и вјерним народом дочекао је владику Фотија у порти храма.
Епископ Фотије долази и богослужи у овом светом храму сваке године трећи дан празника Васкрсења Христова, али и другим приликама у току године, желећи да буде уз српски православни народ који живи и ради у овом дијелу Федерације БиХ.
Окрепљујући и бодрећи православне вјернике у Тузли Преосвећни владика је на почетку своје богонадахнуте бесједе истакао посебну црквену динамику која се појављује након Васкрсења Христовог:
Приметно је у јеванђелским читањима, да после Васкрсења Христовог настаје посебна динамика у Цркви. Код нас људи кад се нешто значајно деси, празник или славље, после тога тихујемо или смо троми и немамо неко посебно делање пред собом. Међутим, Црква Христова, из овога што смо данас чули, ради супротно. Већ сада се помиње проповед Јеванђеља и Васкрсења Христовог по целом свету. Већ се наговештава Силазак Светог Духа на апостоле, да их укрепи, да их оснажи, да би могли бити прави и истински сведоци Христови. Помиње се догађај са Луком и Клеопом, једни од седамдесеторице, који су идући према Емаусу причали о догађајима који су се дешавали у Јерусалиму. Господ им прилази и они га нису препознали у том тренутку. Њихове очи су биле затворене, али када су ушли у кућу и сели за трпезу љубави Господ благосиља и прелама хлеб пред њима и даје им. Тада се отварају њихове духовне очи и они препознају да је то Господ.
Овај пример нам показује да ће Господ, као васкрсли, да нам се јавља у оквиру Свете Литургије и на светим богослужењима и да је то пуноћа заједнице са васкрслим Христом. То је пуноћа живота у Цркви после Васкрсења и то ће се дешавати и када Петар проповеда у Јерусалиму, дакле многи људи чују и прихватају веру и настављају тако да живе, законом Крста и Васкрсења. Крст је подвижнички део нашег живота и њега свакодневно морамо да имамо. Али Васкрсење нас укрепљује, оно је испуњење човековог срца и душе благодаћу Духа Светога. Осећамо, колико је то могуће, Христа у себи, Христа живећег у себи, тако су свети оци говорили по познатом примеру светог апостола Павла ''не живим више ја него живи у мени Христос''. Многи светогорски оци и старци које смо имали прилике да видимо тачно могу да кажу то што је говорио свети апостол Павле - или старци Порфирије и Пајсије свети као и многи други на Светој Гори, Синају и другим местима.
Зашто ово говорим? Зато што је могуће и ми у свету да живимо тако. У свету се другачије мери подвиг. Можда је у свету довољно да причамо са свима људима, да будемо у миру са комшијама и сродницима. Снајке и свекрве да причају, две комшинице да нису у завади. Ја сам једне прилике питао моју почившу мајку, она се упокојила пре 2 године, како је било кад су се они причешћивали на Змијању у цркви Клисини, на брду, где је слава Успење Пресвете Богородице и дође мноштво народа. Па је питам: Како је тамо била исповест, нисте могли сви стићи? Она каже: Нисмо могли сви, али кад приђемо путиру онда нас свештеник пита да ли причате са свима? Јесте ли у миру са свима људима? Ти мораш да одговориш и онда, ако кажеш да си у миру са свима он је дозвољавао да се причестиш. Мир са свима је уствари значио неко смирење и да је човек живео по законима смирења и праштања. То је та савест коју имамо. Мири се са савешћу својом и ближњима док си на путу, да би се могао достојно причестити. То је та духовна борба која постоји у народу. Тако би требало да чинимо и ми када приступамо, да немамо никаквог зла у себи, чак и према непријатељима. То је тешко разумети, али на то смо позвани. То је круна нашег подвига, нашег истошанија, крајњег смирења дубинског, да разумијемо њихову таму и патњу, али ако је Бог нама дао благослов да живимо хришћанским врлинским животом онда треба то и да покажемо према њима својом делатном љубављу на првом месту.
Рекао бих вам сада да припремамо документацију и предаћемо Светом Синоду и Комисији за Устав СПЦ предлог да наша епархија поново добије ранг митрополије. Она је била у рангу митрополије до 1920. године. Од те године, ради уједињења Цркве, ми смо се одрекли од те титуле ради јединства и заједништва. Сада сматрамо да је дошло време да нам се та титула врати и управо је потребна сада, јер сада имамо искушење у бившим југословенским републикама да ако имамо само једну митрополију то је врло често повод за црквени сецесионизам, одвајање или самосталност која није благословена. То није добро. Морамо покушати сада још неке епархије, које имају услове за то, а који су прописани уставом, да и они постану митрополије, не само главни градови бивших југословенских република, као што су Сарајево, Загреб, Скопље, Подгорица итд… Тиме се спречава потенцијално одвајање дела Цркве од матице СПЦ. Има ту много разлога. Када сам ово помињао у нашем старом седишту у Зворнику, овде у Тузли, у Бијељини, Брчком, људи су били одушевљени том идејом и надамо се да ће наш врх Цркве чути молбу и потребу наше епархије да нам се врати тај статус митрополије како смо то кроз векове имали. Све услове имамо: број парохија, манастира, вероучитеља, народ уопште, све то испуњавамо, све то имамо, сад само треба добра воља и да се чује глас вапијућег у пустињи, а то смо сада сви ми. Да нас уваже и да то буде можда и на овом Мајском Сабору, али ако не, онда ће то да ради поменута Комисија када буде било могуће. У сваком случају ја желим да вас обавестим о томе и да вас замолим да се молите Богу да то буде. Не да би се ми гордили и да би се уздизали, него хоћемо зато што то ова епархија заслужује и зато што је била митрополија дуго година све до 1920. године. Тако треба да се врати и онда ће нам то бити повод да будемо још активнији још приљежнији у служењу у борби за своје светиње, али са друге стране и у мисији и проповеди коју треба да чинимо.
Дај Боже да нас Бог погледа са две стране, из једног ћошка са две стране, и да нас благослови са плавом мандијом која је символ митрополијског достојанства када епископ улази у цркву. Ако Бог да да тако и буде.
Живели Бог вас благословио и свако вам добро даровао. ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Старјешина храма и архијерејски намјесник тузлански прото-ставрофор Милош Тришић, заједно са братством храма,другим свештеницима и вјерним народом дочекао је владику Фотија у порти храма.
Епископ Фотије долази и богослужи у овом светом храму сваке године трећи дан празника Васкрсења Христова, али и другим приликама у току године, желећи да буде уз српски православни народ који живи и ради у овом дијелу Федерације БиХ.
