ЕПИСКОП ФОТИЈЕ У ВРАЊАКУ - Литургија је темељ
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, у недељу 35. по Духовима, 4. фебруара, свету архијерејску Литургију у требавском селу Врањак.
У храму светога великомученика Георгија Преосвећеног Епископа дочекао је надлежни свештеник, протојереј-ставрофор Слободан Тошић са вјерним народом.
На евхаристиском сабрању Епископу су саслуживали протојереј Ненад Тојић, архијерејски намјесник модричко-градачачки, протојереј Стаменко Станковић, протођакон Немања Спасојевић и ђакон Милорад Пантић.
Преосвећени Владика је током Литургије поучио вјерни народ пригодном бесједом коју преносимо у цијелости:
Часни оци, драга браћо и сестре нека је благословен данашњи дан и наше данашње сабрање овде у Врањаку. Радујем се да смо дошли да служимо овде свету Литургију. Ја сам овде раније долазио, али нисам био у последње време. Али свакако смо са оцем Слободаном у контакту. Пратимо шта он ради заједно са вама у овој црквеној општини и то је велики благослов. Посебно је битно што је купљено ово имање које је некада припадало цркви, тај историјски бунар и остала земља коју смо купили. Морамо рећи да је мало и Епархија помогла.
Ми смо јутрос поранили да би били заједно са вама. Света Литургија је браћо и сестре наше сабрање. Црква је сабрање на свету Литургију. Ми када, недељом и празником, оставимо свој свакодневни живот и обавезе и кренемо у храм Божији, то је уствари наше сабрање да се ми на Литургији кроз свету тајну Цркве и поготово кроз свету тајну Причешћа пројавимо као Тело Христово, као црква Бога Живога. Зато је Литургија нешто највеће и најважније. Ако неко хоће да зна шта је Црква, он мора да зна шта је Литургија и обрнуто, како је говорио свети Игњатије Богоносац. Литургија нам је темељ, ту сву нашу веру доживљавамо. Ту излазимо пред лице Божије. Ту су иконе Пресвете Богородице, ту су фреске наших светих које празнујемо као своје крсне славе. Ту су ликови ангела: херувима, серафима и небеских сила. То је Црква. Заједница светих на земљи, заједница оних који су на небу, духовних сила небеских. Ми се својим животом припремамо да кроз свету Литургију и свете тајне Цркве: причешће, исповест, молитвословља, благослове многе друге – припремамо се да живимо у заједници Царства Небеског, а литургија је предукус тога. Зато недељом треба увек бити у својој цркви. Деца и унучад своју да доводите у цркву и да иду на веронауку. Тиме ми учимо да будемо православни Срби, али учимо да будемо и добри људи, хришћани. Учимо да разликујемо добро од зла. Шта је Богом благословено, а шта није. То је оно што је најважније за сваког човека.
Чули сте из данашњег Јеванђеља како је Господ Христос исцелио једног слепог човека, који је био слеп од рођења. На много места има описа чуда које је Господ чинио. Та чуда су била поуке за оне који су били присутни. Са друге стране и исцељени је и духовно прогледао, али је његов подвиг касније живљења у Цркви њему остао. И ми многи имамо неке своје бољке и невоље и идемо на Острог или неким другим светињама желећи да се исцелимо од својих болести, али морамо схватити да после тога морамо да будемо добри људи, да постимо, да се трудимо у подвигу до краја свога живота. Понављам, радујемо се сви кад чујемо да је неко исцељен, али подвизи и даље остају. Црква нас призива да будемо верни до краја. Ко претрпи до краја тај ће се спасти. Шта значе те речи? Значе, ако је неко био верник и 5-10 година ишао у цркву па престао да иде, он је напустио своју веру. Дошла му је нека мука, невоља, страдање а није могао да разуме да то није од Бога и једноставно се уморио, али ми треба да будемо постојани и да идемо за Христом до краја свог живота живећи једним честитим, врлинским животом, борећи се са собом, борећи се несавршеним биће, са ''несавршеним Адамом'' како се то каже и тако ћемо путем спасења ићи.
Поготово дечицу да доводите у цркву да се причешћују и да уче веронауку. Да их чувамо од овога што долази са Запада. То је тзв ''родна теорија''. То су неке теорије нама потпуно неприхватљиве. То би морала држава да нас заштити и да нам тај систем не уведе у школу. Ми као Црква се боримо, апелујемо и говоримо да не уводе то, јер је то нешто што је потпуно супротно свакој здравој логици да се не зна ко је којег пола, рода, да ли је мушко или женско. То је једна страшна ''наука'' која је деструктивна, која разара личност. Ја се надам да ови људи који воде наш ентитет, тј нашу Републику Српску, а и Србију наравно да ће знати и да ће спречити да тај систем уђе у нашу просвету и наш живот. То би било страшно, али уздамо се у Бога да то неће бити.
Хвала свима који су помагали и помажу црквену општину Врањак. Успели смо, као што рекох, да откупимо ту земљу и ако Бог да настављамо да радимо. Отац Слободан, ваш духовник, је ту са вама. Он је човек миран и смирен. Не говори много али ради довољно и стрпљиво. Виде се плодови на терену.
У храму светога великомученика Георгија Преосвећеног Епископа дочекао је надлежни свештеник, протојереј-ставрофор Слободан Тошић са вјерним народом.
На евхаристиском сабрању Епископу су саслуживали протојереј Ненад Тојић, архијерејски намјесник модричко-градачачки, протојереј Стаменко Станковић, протођакон Немања Спасојевић и ђакон Милорад Пантић.
Преосвећени Владика је током Литургије поучио вјерни народ пригодном бесједом коју преносимо у цијелости:
Часни оци, драга браћо и сестре нека је благословен данашњи дан и наше данашње сабрање овде у Врањаку. Радујем се да смо дошли да служимо овде свету Литургију. Ја сам овде раније долазио, али нисам био у последње време. Али свакако смо са оцем Слободаном у контакту. Пратимо шта он ради заједно са вама у овој црквеној општини и то је велики благослов. Посебно је битно што је купљено ово имање које је некада припадало цркви, тај историјски бунар и остала земља коју смо купили. Морамо рећи да је мало и Епархија помогла.
Ми смо јутрос поранили да би били заједно са вама. Света Литургија је браћо и сестре наше сабрање. Црква је сабрање на свету Литургију. Ми када, недељом и празником, оставимо свој свакодневни живот и обавезе и кренемо у храм Божији, то је уствари наше сабрање да се ми на Литургији кроз свету тајну Цркве и поготово кроз свету тајну Причешћа пројавимо као Тело Христово, као црква Бога Живога. Зато је Литургија нешто највеће и најважније. Ако неко хоће да зна шта је Црква, он мора да зна шта је Литургија и обрнуто, како је говорио свети Игњатије Богоносац. Литургија нам је темељ, ту сву нашу веру доживљавамо. Ту излазимо пред лице Божије. Ту су иконе Пресвете Богородице, ту су фреске наших светих које празнујемо као своје крсне славе. Ту су ликови ангела: херувима, серафима и небеских сила. То је Црква. Заједница светих на земљи, заједница оних који су на небу, духовних сила небеских. Ми се својим животом припремамо да кроз свету Литургију и свете тајне Цркве: причешће, исповест, молитвословља, благослове многе друге – припремамо се да живимо у заједници Царства Небеског, а литургија је предукус тога. Зато недељом треба увек бити у својој цркви. Деца и унучад своју да доводите у цркву и да иду на веронауку. Тиме ми учимо да будемо православни Срби, али учимо да будемо и добри људи, хришћани. Учимо да разликујемо добро од зла. Шта је Богом благословено, а шта није. То је оно што је најважније за сваког човека.
Чули сте из данашњег Јеванђеља како је Господ Христос исцелио једног слепог човека, који је био слеп од рођења. На много места има описа чуда које је Господ чинио. Та чуда су била поуке за оне који су били присутни. Са друге стране и исцељени је и духовно прогледао, али је његов подвиг касније живљења у Цркви њему остао. И ми многи имамо неке своје бољке и невоље и идемо на Острог или неким другим светињама желећи да се исцелимо од својих болести, али морамо схватити да после тога морамо да будемо добри људи, да постимо, да се трудимо у подвигу до краја свога живота. Понављам, радујемо се сви кад чујемо да је неко исцељен, али подвизи и даље остају. Црква нас призива да будемо верни до краја. Ко претрпи до краја тај ће се спасти. Шта значе те речи? Значе, ако је неко био верник и 5-10 година ишао у цркву па престао да иде, он је напустио своју веру. Дошла му је нека мука, невоља, страдање а није могао да разуме да то није од Бога и једноставно се уморио, али ми треба да будемо постојани и да идемо за Христом до краја свог живота живећи једним честитим, врлинским животом, борећи се са собом, борећи се несавршеним биће, са ''несавршеним Адамом'' како се то каже и тако ћемо путем спасења ићи.
Поготово дечицу да доводите у цркву да се причешћују и да уче веронауку. Да их чувамо од овога што долази са Запада. То је тзв ''родна теорија''. То су неке теорије нама потпуно неприхватљиве. То би морала држава да нас заштити и да нам тај систем не уведе у школу. Ми као Црква се боримо, апелујемо и говоримо да не уводе то, јер је то нешто што је потпуно супротно свакој здравој логици да се не зна ко је којег пола, рода, да ли је мушко или женско. То је једна страшна ''наука'' која је деструктивна, која разара личност. Ја се надам да ови људи који воде наш ентитет, тј нашу Републику Српску, а и Србију наравно да ће знати и да ће спречити да тај систем уђе у нашу просвету и наш живот. То би било страшно, али уздамо се у Бога да то неће бити.
Хвала свима који су помагали и помажу црквену општину Врањак. Успели смо, као што рекох, да откупимо ту земљу и ако Бог да настављамо да радимо. Отац Слободан, ваш духовник, је ту са вама. Он је човек миран и смирен. Не говори много али ради довољно и стрпљиво. Виде се плодови на терену.
