ХРАМОВНА СЛАВА И РУКОПОЛОЖЕЊЕ У ВРУЋИЦИ

Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, на празник светих Првоврховних апостола Петра и Павла, свету архијерејску Литургију у Врућици поводом храмовне славе.

Поводом храмовне славе Епископ Фотије се обратио вјерном народу ријечима поуке:

Часни оци, господине градоначелниче, уважена господо, драга браћо и сестре

Ево сабрали смо се данас да освештао нове фреске у храму, а првенствено да бисмо данас у току свете Литургије добили новог свештеника, оца Немању, благодаћу Духа Светога кроз свештени чин рукоположења, да служи са нама свете Литургије у оквиру наше Епархије зворничко-тузланске и да по промислу, шта му Црква додели, ту парохију чува, држи и духовно руководи. Хвала Богу, то је велики благослов за нашу Епархију, за данашњи Празник, и овај овде храм, да новога, младог свештеника добијамо који прихвата философију Крста да иде и буде апостол нашега народа у ово наше распето и тешко време. То није никада било лако.

Данас смо слушали у светом Апостолу и Јеванђељу о подвизима највећих међу апостолима, светих Петра и Павла. Свети апостол Петар је био апостол Јудеја, а апостол Павле, апостол незнабожаца. Читаву васељену су прошли Христа проповедајући и многобројна чудеса чинећи, мртве васкрсавајући, показујући силу Јеванђеља Христовог. Да сила Јеванђеља Христовог није једна од наука овога света. Ту се поготово истакао Свети апостол Петар кад се борио против Симона Мага, врачара који се у то време издавао да је сами Бог, чинећи лажна чудеса. Црква се против тих лажних духовника и лажног духовништва бори већ две хиљаде година. А са друге стране покушавамо да проповедамо Христа неизмењено, онако како су проповедали свети апостоли, рана Црква, Васељенски сабори, свети Оци. Ни јоту додајући или одузимајући. Веома је битно то рећи, јер се вера може изменити само са једном јотом коју променимо. Толико је битна наша вера. А данас се, нажалост, у наше духовно раслабљено време све релативизује. Заговорници неког лаичког екуменизма, непросветељеног и недуховног, кажу: Сви су људи грешни и треба сви да се ухватимо за руке и да се молимо свако своме богу, демону, лажном богу. Да сви заједно у свету правимо неку наводно хармонију светске религије. То је за Православље потпуно неприхватиљиво. То је издаја Православља, јер ми верујемо да је Православна Црква једна, света, саборна и апостолска и да је савршена, и да јој се ништа не може додати или одузети, а ми треба да будемо сведоци тога као што су били сведоци Свети апостоли Петар и Павле: „Ти си Христос Син Бога Живога“ – рекао је Апостол Петар. А Свети апостол Павле је у својим Посланицама развио теологију Цркве, теологију спасења у Христу. Био је највећи богослов ране Цркве. Кад прочувамо његове Посланице видимо колико је заиста Апостол Павле био узнесен до трећег неба. Његово богословље је наднебеско. Савршене тајне је видео које људи не могу да виде у оквиру историје и нашег битисања у историји. Тога да се држимо браћо и сестре.

.
Православље је на удару многих. Најтрагичније је ово што можемо чути данас је да је НАТО, војна организација, вероватно тренутно најјача на свету, одредила да је Православље њен противник. Православље!? То су многи њихови генерали говорили у Европи. А Православље има ово што имам сад у руци – Крст и Јеванђеље. То је наше оружје. Међутим, смета им истина Православља. Смета им да Православље неће да прихвати лажне религије, лажни екуменизам, лажна учења. То им смета. Зато покушавају да покоре православне народе. Да их покоре војно, духовно, на сваки могући начин. А многи наши људи, нажалост, нису тога свесни. И све нам проповедају као нешто модерно, да ми не бисмо били као заостали за светом. Да не будемо ми неки балкански примитивци. А уствари, ради се о нечему потпуно супротном. Желе да нас искорене! Желе да нас раскорене, да не будемо оно што смо били вековима и што је наша највећа снага – а то је наше Светосавље, то је наше Православље, то су наше иконе у светим храмовима, наша вера православна. Наша историја мученичка и страдална али светла и победоносна, и васкрсна. Зато је потребно да у овом тренутку будемо јединствени. Оно што је велики проблем у нашем народу, негде сам говорио о томе да се не понављам, што је народ подељен у партије. Те партије су остале од Бенијамина Калаја, који је овде био у Босни и говорио да Србе треба само у партије делити. Срби су сви јаке личности, нико никога неће да слуша. Само их делите у партије и онда ћемо лако њима владати. И тако су настале једне партије против других. Док су се оне бориле између себе, странци су руководили. Тако је и данас, исти концепт и рецепт користе. А ми смо толико наивни да то, на нашу жалост, не можемо да препознамо. Ко зна из којих разлога. Црква сведочи, апелује, вапије да се чује. Кад је наш Патријарх долазио у Добој организовали смо сусрет свих представника власти и опозиције из Републике Српске. Исто тако и за време Патријарха Иринеја. Желимо да радимо на светосавском мирењу браће. Међутим, слаб је одјек у људским срцима. Тешко је то страначко променити. Бог нека опрости, али то добије облик неке секте. Припадност странци изгледа као припадност некој секти жутих, плавих, зелених. Као да више није Србин и у сродству са својим народом из кога је потекао, само је странка битна. Чак и рођени брат ако није у истој странци он му није пријатељ, а да не кажем, често је бивао и непријатељ, то добро знате. Пример је Други светски рат, кад један син оде у партизане, а други у четнике. Они постају непомириљиви противници, а рођена браћа су. Потребно је много чинити на томе да се Срби уједине. На томе је много радио Свети Сава у нашем народу. Он је мирио браћу и треба ми сви да миримо једни друге, а Црква поготово да ради на томе да бисмо искушења која нам предстоје превазишли. Јер други људи, империје раде против нашег интереса. Једноставно речено, раде на демонтирању Републике Српске. Раде на томе да Република Српска постане једна љуштура без имовине и било каквих овлашћења. Да остане мртво слово на папиру. То није проблем једнога човека или једне партије, то је проблем свих, целог народа, чак и Цркве! Требало би да се удубимо у то и да се молимо Богу како бисмо се сачували. Као што је потребно сачувати наше Косово и Метохију. Као што је потребно сачувати Србе у Црној Гори и на другим местима. Али то је некако све препуштено у смислу – то је туђа брига, није наша. Шта имамо ми са тим. Ако Цркву посматрамо органски, сваки део Цркве, сваки члан када је болестан и распињан, то је исто као и мене да распињу. Тако се посматра ако је по вери. Нажалост, ми то посматрамо другачије, некако земаљски – склањамо се, уклањамо се и онда то пролази како пролази.

Али да вас не бих много замарао. Нека празник Светих апостола Петра и Павла буде управо дан измирења међу Србима. Да кренемо путем, на коме већ јесмо хвала Богу, али да га утврдимо, да је то пут вере као једини пут којим треба да идемо а не страним путевима које нам нуде Западњаци као алтернативу. То је широки пут родне теорије, мењања полова, да се не зна ни ко ти је мајка ни отац, и да се не зна шта је породица. Да се ништа не зна. Један општи галиматијас и закон Содома и Гомора. Ако то треба да прихватимо и ако је то цена новог и бољег живота, онда смо заиста, како је неко рекао, достојни своје судбине, кад нисмо успели да препознамо и видимо обману. Увек имамо мудрих и образованих људи из разних професија који говоре и опомињу да нам је боље изгубити главу него своју огрешити душу. То нам је од Косова остало, од Косовског завета. Ако страдам, боље да страдам у истини и правди, како је говорио наш Патријарх Павле, али да не губимо душу за вечност прихватајући лажна учења и лажне религије.

Честитам још једном оцу Немањи на свештеничком чину. Оцима благодарим на данашњој служби. Дај Боже да се увек у здрављу и весељу виђамо широм наше Епархије зворничко-тузланске. Живели и Бог благословио и свако добро даровао!

Будући да Епископ стоји на мјесту великог и вјечног Архијереја Цркве, парохија врућичка је имала част да у њој поново богослужи Његово Преосвештенство Епископ бијељински и зворничко-тузлански Г.Г. Фотије.

Његовим устима заблагодарисмо Евхаристијом, и његовим рукама Дарове узнесосмо Анафором, како би се наша срца горе уздигла у Царство Бога Живога које нам је завјештано (Лк 22,29-30), и како би се наситили Хљеба Насушног и Небесног који нас оживотворава (Мт 6,11; Јн 6,51).

Поред стогодишњег јубилеја када се молитвено сјећамо освећења врућичке цркве на Петровдан 1923. од стране Епископа Бањалучког Василија Поповића, памтимо такође, да је прије 380 година саграђена Црква брвнара у Врућици; Памтимо и да је прије 255 година Митрополит Серафим дабробосански освештао антиминс за Врућичку парохију; А памтимо и да је прије 220 година код цркве сахрањен поп Лука Горан(овић) чији велики камени надгробни Крст краси порту храма.

Преосвећеном епископу данас су саслуживали архимандрити Гаврило и Симеон игумани манастира Озрена и Бишње, протопрезвитери-ставрофори Миладин Вуковић архијерејски намјесник теслићки, и Јово Марковић, умировљени парох појежњански, протођакон Лазар Илић, ђакон Немања Марковић и ђакон Светозар Стојановић из Епархије крушевачке.