Проповедање православља на Западу могло би да реши његове проблеме
![](/temp/378.jpg)
СТОГОДИШЊИЦА ДВЕЈУ РУСКИХ РЕВОЛУЦИЈА НИЈЕ ДАЛА ОДГОВОРЕ НА ПИТАЊА СТАРА БАР СТО ГОДИНА
Како избећи стагнацију, после које увек долазе револуције и хаос, а у реалностима XXI века - скоро увек и туђинска управа?
Како превазићи јаз између елита и народа, који је данас шири, него почетком прошлог века?
Како савладати раскрсницу вредности, како превазићи страх да се формулишу нова државна идеологија и нови светски пројекат?
Не стоји ли иза тога бојазан од свађе са западним елитама?
Да ли су оптимални - баш за Русију - републиканско политичко уређење, прихваћено 1917. године, а такође и социјално-економско уређење западног типа, прихваћено 1991-1993. године?
Одговора нема... Дискусија је гурнута под тепих - или је у најбољем случају препуштена политкоректним историчарима, који се обично плаше да повуку паралеле са садашњошћу и будућношћу, да извуку закључке за власт и друштво.
Нажалост, грешке са почетка прошлог века се понављају.
Чисто одбранаштво, одбрамбена свест, фиксација злогуком „стабилношћу“ - увек су самоубиствени. Народ, који стоји у месту, неизбежно постаје плен грабљивица: примери Римске империје и садашње Западне Европе то очигледно демонстрирају.
Проповедање православља на Западу могло би да реши његове проблеме - како духовне, тако и световне. Да помогне повратку хришћанском разумевању карактера тамошњих друштава. Да обузда закулисне елите, које се боре против хришћанства. Да стави под знак питања моралну легитимност глобалне финансијско-економске архитектуре.
Православље није само „лична вера“. Оно има свој, у Светом Писму и Предању јасно изражени поглед на економију, културу, политику, државу, војску. Тај поглед треба ширити по читавом свету, чак иако он суштински противречи представама западних елита и оним политичко-правним конструкцијама, које су породили лажноименовано „просветитељство“ и „велике“ револуције тајних сила.
Ради „православног продора“, неопходно је да се у Цркви чују сви гласови, а пре свега - глас Христа. А да калкулантство одступи пред пламеном вере - колико год он изгледао безумно за рационалисте и себичњаке.
Црквени живот 2017. године обележиле су сувише уопштена дискусија о стогодишњици трагедије - и врло конкретне одлуке Архијерејског Сабора.
Фактички је одбачен - уз снажне гласове „одоздо“ - предлог новог катихизиса, који је био покушај либералне „кодификације“ православне веронауке (у њему је било врло мало речено о есхатологији и баш ништа - о Божијој казни).
Фактички су одбачени и још либералнији документи прошлогодишњег „Критског сабора“, које је одобрио Сабор 2016. године, али које су искритиковали богослови, пастири и православна јавност у целом свету.
Ипак, још није решен проблем чланства у „Светском савету цркава“, у којем главну реч воде ултралиберали, који су у суштини изгубили право да буду називани хришћанима. Није превазиђена ни инерција екуменизма, који је одавно изгубио динамику и претворио се у остатак „детанта“ 60-90-их година прошлог века.
Сада је неопходно обраћати се јасном, часном и нелицемерном речју целом свету, а посебно заблуделом Западу.
Пише: протојереј Всеволод ЧАПЉИН
Превео: В. Кршљанин
Извор
Како избећи стагнацију, после које увек долазе револуције и хаос, а у реалностима XXI века - скоро увек и туђинска управа?
Како превазићи јаз између елита и народа, који је данас шири, него почетком прошлог века?
Како савладати раскрсницу вредности, како превазићи страх да се формулишу нова државна идеологија и нови светски пројекат?
Не стоји ли иза тога бојазан од свађе са западним елитама?
Да ли су оптимални - баш за Русију - републиканско политичко уређење, прихваћено 1917. године, а такође и социјално-економско уређење западног типа, прихваћено 1991-1993. године?
Одговора нема... Дискусија је гурнута под тепих - или је у најбољем случају препуштена политкоректним историчарима, који се обично плаше да повуку паралеле са садашњошћу и будућношћу, да извуку закључке за власт и друштво.
Нажалост, грешке са почетка прошлог века се понављају.
Чисто одбранаштво, одбрамбена свест, фиксација злогуком „стабилношћу“ - увек су самоубиствени. Народ, који стоји у месту, неизбежно постаје плен грабљивица: примери Римске империје и садашње Западне Европе то очигледно демонстрирају.
Проповедање православља на Западу могло би да реши његове проблеме - како духовне, тако и световне. Да помогне повратку хришћанском разумевању карактера тамошњих друштава. Да обузда закулисне елите, које се боре против хришћанства. Да стави под знак питања моралну легитимност глобалне финансијско-економске архитектуре.
Православље није само „лична вера“. Оно има свој, у Светом Писму и Предању јасно изражени поглед на економију, културу, политику, државу, војску. Тај поглед треба ширити по читавом свету, чак иако он суштински противречи представама западних елита и оним политичко-правним конструкцијама, које су породили лажноименовано „просветитељство“ и „велике“ револуције тајних сила.
Ради „православног продора“, неопходно је да се у Цркви чују сви гласови, а пре свега - глас Христа. А да калкулантство одступи пред пламеном вере - колико год он изгледао безумно за рационалисте и себичњаке.
Црквени живот 2017. године обележиле су сувише уопштена дискусија о стогодишњици трагедије - и врло конкретне одлуке Архијерејског Сабора.
Фактички је одбачен - уз снажне гласове „одоздо“ - предлог новог катихизиса, који је био покушај либералне „кодификације“ православне веронауке (у њему је било врло мало речено о есхатологији и баш ништа - о Божијој казни).
Фактички су одбачени и још либералнији документи прошлогодишњег „Критског сабора“, које је одобрио Сабор 2016. године, али које су искритиковали богослови, пастири и православна јавност у целом свету.
Ипак, још није решен проблем чланства у „Светском савету цркава“, у којем главну реч воде ултралиберали, који су у суштини изгубили право да буду називани хришћанима. Није превазиђена ни инерција екуменизма, који је одавно изгубио динамику и претворио се у остатак „детанта“ 60-90-их година прошлог века.
Сада је неопходно обраћати се јасном, часном и нелицемерном речју целом свету, а посебно заблуделом Западу.
Пише: протојереј Всеволод ЧАПЉИН
Превео: В. Кршљанин
Извор