ИСИХАЗАМ И MAHAYANA БУДИЗАМ

Јако тешка тема за разматрање, али покушаћу да извучем паралеле измедју те две дијаметрално супротне аскетске праксе којима је наизглед заједничко тиховање и достизање оног правог "сопства" које је јако различито у Будизму у односу на Хришћанство.

Ако бих гађао у једну кључну ставку која се грана у правцима ништавила и враћања у неманифестовано у Будизму и благодатне спирале непресталног узрастања које је динамичко и увек присутно постајање и манифестовање себе кроз Бога, разлика измедју будистичке тежње ка тханатосу (смрти - прекида свих узрока и последица) и хришћанске ка еросу (животу - стварања увек нових рајских динамика) је пре свега објашњена да у Будизму не постоји перманентно обитавалиште у рају (јер добра карма коју сте нагомилали се потроши и онда падате у ниже светове патње), а у Хришћанству да је природа љубави један вечан рај нераскидивог односа божанског вољења у коме при повратку ка Богу раздвајања више нема, већ смо сви једно кроз Христа у вечности и та мера раста у којој узлазимо бескрајно ка Богу бива сам недостижан Христос. У том смислу, Будизму је циљ да скине апсолутно све могуће компоненте са човека укључујући и његову људкост, личност, ум, душу, тотално и его и дух и телно, да би на крају остала само његова огољена нематеријална свест која обитава вечно у празнини и ништавилу (за које они тврде да је стање блаженства у коме нема патње). Са друге стране Хришћанству је циљ обнављање човека који има задатак да постане Христолик, и иако се по егу у хришћанству јако пуно гази, его тежи да добија једну продуховљену компоненту и његово тотално нестајање није циљ православне мистике, већ постојање кроз Христа чије биће засењује самог молитвеника (Хришћанство јесте пут јединства кроз повезаност у љубави, али није пут утапања и растапања).

Нећу ићи превише у детаље већ ћу се трудити да идем баш у саму суштину измедју та два пута користећи Зен Будизам којег сам практиковао, као паралелу са Исихазмом, јер Зен има највише сличности са Православном мистиком али опет човека води у тотално супротан правац и сматрам да је од свих школа најдиректнији пут ка ономе што будизам предлаже јер одбацује највише непотребности.

Стање Саторија или Будиног ума се у Зен Будизму достиже пре свега кроз престајање покрета унутрашњег бића, који су мислени, емотивни и духовни, тако да је циљ тотално гашење себе и једино је тако суштински могуће достићи стање у коме пасивно созерцавате ваше "право сопство" у Будистичкој верзији док вам кроз ум не пролази ни једна мисао нити осећање. У Хришћнаству говоре како је то стање немогуће достићи, али хришћани који то причају не знају ништа о будизму. Тај тренинг почиње са постепеним гашењем својих мисаоних процеса свог "мајмунског ума" који је навикао на лутања и циљ у томе није активан напор, већ управо уводјење у себе једне врсте пасиве. Ум који стражари над својим активним процесима мишљења и осећања који их уједно гаси (чак и са самим собом). Тако да практичар такве аскетике када би се сусрео са звуком отварања врата, његова мисао би прво била "Ко је отворио врата ?", како би напредовао у медитацији и способношћу искључивања своје когниције, онда би се десило "Ко је отворио ---", затим "Ко је ---", "Ко" и на крају "-------------" тишина. То медитативно стање се зове "звук пљеска једне руке" и то је стање просветљења у коме је медитант дезинтегрисао свој его и доживљава своју чисту свест без ичега другог, у једном стању екстазе (које у крајњој тачки дезинтеграције сопства се претвара у нешто сасвим друго, и довео бих у питање да ли је тај задњи стадијум уопште нека вечна и блажена пријатност или можда све супротно од тога). Тада у том стању созерцања огољеног себе од својих ипостаза (суштина), ума, духа, и душе, практичар медитације престаје да се индентификује са својим мисаоним и емотивним процесима, са својим физичким телом и са својом личношћу и развија једну врсти дисоцијације од свог индивидуалног и личног себе, што му омогућава једну мирноћу у односу на дешавања којима је изложен као човек (неки клинички психолози то зову шизоидним поремећајем, мада у Будизму се то сматра као просветљење).

Пошто је овај свет константно променљив и има узроке и последице који су и добри и лоши, и пошто у њему (а и у другим световима по Будизму) не можемо имати никакву врсту трајног и пуног задовољства у било чему, и да је патња једноставно поистовећена са битисањем као инкарнираног бића које мора пролазити ускраћености и губитке, једино решење је враћање себе у неманифестовано, и одрицање од свега тога што је лично, људско и индивидуално. Будизам такодје учи да је спољашњи свет илузија а да је једини прави онај унутрашњи свет (што је опет дефиниција психотичног поремаћаја у психијатрији), тако да светови у којима се налазимо и инкарнирамо заправо представљају холограмску пројекцију, а инкарнираћемо се као животиње типа магарца, или црва, или злих демона, гладних духова, добрих андјела (дева), полу богова (асура) и богова и тако све у круг, где се јасно објашњава да нити је наша људкса природа реална нити је овај свет у коме живимо. Тако да ништа од тога са аспекта нирване, оне крајње тачке "блаженог" ништавила и празнине није суштински битно. Будизам је ту тотално гностичка духовност само што она иде још даље и од гностицизма, јер сматра да је извор лошег не само материјални свет већ треба негирати и духовне светове у којима се човек инкарнира, и да његово једино ослободјење може да буде у стању постојања у коме лично биће не постоји и где као "гностик празног раја" будиста лишен самога себе постоји (а не битише) у једном апсолутно пустом, празном и ништавном универзуму у коме нема никога другог. Судећи да је саосећање директно везано за нашу људску природу која треба да се превазидје зарад такве врсте спасења, и да је достојанство које је везано за личност човека такодје препрека, а да је личност која подразумева личне односе такодје наше лажно сопство, онда можемо рећи да Будизам није нити религија љубави, нити достојанства нити саосећања. То је пут који говори да једино ослободјење од патње можемо имати кроз духовну еутаназију у којој нам се обећава вечно блаженство које нуди празнина, све остало су украси који нису доследни учењу будизма.

Са друге стране, Хришћанство нам говори нешто друго. Да су патња и смрт последице одвајања првог човека од Бога, и да је Адам као обожено биће био прожет нествореним светлостима самога творца у чијем односу љубави је непрестално обитавао у рајском стању. Да се човечанство које је створио на земљи није целокупно вратило Богу, већ да је овде једно поприште измедју добра и зла, и да у тој борби која нас гура у епицентар страдања имамо задатак да доживимо наше преображење (и после живота васкрс) кроз обнављање јединства са Личним Богом, који је зарад тога циља преузео колективно све наше грехе (које хоћемо да му предамо) у своје срце, и жртвовао свој живот за нас да би на један неоспоран начин показао да је његова љубав за нас потпуно несебична и жртвена. Постајући човек, Христос је постао нови Адам, и омогућио је својој палој људској креацији да свако по својој мери крста може да личи макар донекле на Њега. Пошто Хришћанство проповеда неисцрпног и неограниченог, и бескрајног и беспочетног Бога, наша природна смртност бива трансфоримсана у бесмртност по благодати (тј. Његовим нествореним енергијама) и у обнављању тог нашег јединства са таквим Богом, ми узимамо учешће у вечном животу који је Рај из кога више не можемо да паднемо јер нам наводно недостаје нека енергија која би нас у таквом стању држала и постојимо као личности и као људи. Тишина у Хришћанској мистици Исихазма има једну позитивну конотацију јер она подразумева присуство Бога, а не одсуство које нуди будистичка празнина. Мистик православног пута успорава своје унутрашње покретеи и труди се да их угаси молитвеном пажњом, и остаје му тај један једини покрет ка Богу, док се моли полако "Господе Исусе Христе, Помилуј ме грешног, Господе Исусе Христе, Помилуј ме грешног..." и у том личном обраћању Богу, Бог преображава његових 8 страсти (које су биле првобитно пре пада 8 врлина и благодатних дарова), које га воде у патњу, грех, и у зло. Чишћењем и просветљењем свога бића Божијом благодаћу, молитвеник се креће ка јединству са самим Христом у коме осећа повезаност са целом творевином која је жива. Самим тим тај јако мали број за нас недостижних мистика и молитвеника оне изворне духовности Синаја, који дишу кроз Таворску нестворену светлост живога Бога улазе у такву врсту битисања да постоје кроз самог Христа који им се усељава у Срце, центар човековог бића. Такав молитвеник може имати тишину у својој глави, да му ни једна мисао не пролази у мозгу, исто као и Зен будиста, и то се зове молчаније ума у православљу, али му се мисао непрестално понавља у срцу, за разлику од будизма, у коме се сваки унутрашњи покрет на крају неповратно и заувек гаси и нестаје.

Реља Рашовић (ФБ)

 

БОГОСЛОВЉЕ ИСИХАЗАМ БУДИАЗАМ СЕКТЕ ХРИШЋАНСТВО ЈОГА

 

offline