ПЕНТИКОСТАЛЦИ


ПЕНТИКОСТАЛЦИ

Име ове секте потиче од грчке речи „пентекостас", што значи „света педесетница", празник силаска Светог Духа на апостоле. У нашем народу то се обележава као недеља на Духове или празник Свете Тројице. То се, подстимо, десило десет дана после Христовог Вазнесења или педесет дана после Васкрсења Христовог. Званичне цркве, дакле, познају све ове празнике и славе их, а дан силаска Светог Духа (по претходној Христовој најави да ће се то десити апостолима) јесте и дан када су се апостоли, обдарени Светим Духом и научени разним светским језицима (иначе до тада неписмени), разишли по свету, да би ширили хришћанство и крстили све народе, у име Оца, Сина и Светога Духа. То је дан када је кроз Духа Светога и мисије апостола заживела Црква Христова на Земљи као продужетак његове мисије на Земљи и као тело Христово на Земљи, чија је он глава.
 
Овај део Светог Писма очигледно је фасцинирао неке људе који су проучавали Библију, па тако и баптисту Спарлинга и његовог сина, који су поверовали да посебним молитвама и призивањем Дух Свети може да се спусти и на њих, те да их све обдари знањем светских језика, као и да их учини чудотворцима.
 
Спарлинг и његов син бивају потом искључени из Цркве, али 1886. оснивају „Покрет последњег изливања Духа Светога", који се, иначе, узима као претеча „Пентикосталне заједнице", основане 1901. у Канзасу, у САД, а основао ју је бивши методистички проповедник Чарлс Пархам. Био је уверен да се на њега и његове ученике (као својевремено на апостоле) може спустити Свети Дух и обдарити их разним знањима и вештинама, као, наравно, и знањима страних језика.
 
Обузетост Светим Духом у току служби следбеници су показивали великим ораторством, песмом и игром. Посебно стање обузетости чинило их је „способним" да могу осетити и неке натприродне знаке другог Христовог доласка.
 
Овај покрет се, почетком века, шири по САД, а измећу два светска рата и по Европи и Скандинавији, па тако долази и у Југославију.
 
Оно што је карактеристично за пентикостална ''богослужења'' јесу ораторство и песма, то јест изговарање такозваних „глосалија". Глосалије су речи и реченице које се изговарају приликом службе, а које по њима „надолазе" под дејством Духа Светога. Те речи могу бити чак и непознате и говорнику и слушаоцу, или познате само једном од њих, дакле, није битно да ли се саговорници разумеју. Из окриља пентикосталаца на Западу се, после Другог светског рата, шири посебан харизматски духовњачки покрет који залази и у званичне цркве.
 
Став званичних цркава према духовњацима није био позитиван. Сматрали су их обичним чудацима, чак комедијашима, ка што су били квекери, једна харизматско неопентикостална подгрупа. Они су се делили на „шејкере" (тресаче), који су се на богослужбеним призивањима, по наводном наиласку Светог Духа и обузети њиме, клатили, а друга група били су „џампери" (скакачи), који су под дејством тог духа скакали.
 
Ипак, најдискретнији је био Папа Павле VI, који их је охрабрио и благословио, и то због њихове ревности, општецрквеног живота, дубље и догматски доследније евангелизације следбеника и прихватања светих тајни крштења, миропомазања и евхаристије, као и привољавања народа да у што већем броју бива у црквено-духовним сферама и да, макар и делимично, усваја хришћанско учење.
 
Пентикостална заједница опстаје, тим пре што је у основи то заједница врло богатих људи.
 
Укупно броји око три милиона верника, а у некадашњој Југославији броји око 30.000 хиљада. У СРЈ пентикосталци имају 50 својих простора за молитву.
 
Заједно са баптистима организовали су више хуманитарних акција кроз организацију која се зове „Хлеб живота".
 
После података о адвентистима/ суботарима, Јеховиним сведоцима, мормонима и пентикосталцима, потребно је навести податак који је веома важан са безбедносног аспекта. Наиме, по подацима који су из добијени Грчке, централе ове четири секте налазе се у САД, где су повезане са америчком обавештајном службом ЦИА и Саветом за националну безбедност САД.
 
Из приручника Зорана Луковића

 

СЕКТЕ ПЕНТИКОСТАЛЦИ ЗОРАН ЛУКОВИЋ

 

offline