Ава Јустин Ћелијски - ХУМАНИСТИЧКИ ЕКУМЕНИЗАМ
ХУМАНИСТИЧКИ ЕКУМЕНИЗАМ
Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.
Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинскимјеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А изте свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање „епиклезе“, увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, „света“ инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам…
Протестантизам? Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља из јереси ујерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. Притом, папистичко гордоумље и „непогрешиво“ безумље апсолутистички царује и пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу. И никад краја томе умирању, јер је број духовних смрти човекових – безброј.
При таквом стању ствари, папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца.
Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу „цркава„, о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души Цркве – Духу Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских.
1. Савремени „дијалог љубави“ који се обавља у форми голог сентиментализма уствари је маловерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине“ (2. Сол. 2, 13), тојест од једино спасоносне „љубави Истине“ (тамо 2,10). Суштина љубавије Истина; и љубав живи истинујући. Истина је срце сваке богочовечанске врлине, па и љубави. И свака од њих јавља и благовести Богочовека Господа Христа који једини и јесте оваплоћење и оличење Божанске Истине = Свеистине. Када би Истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или сви светови, или ма ко, или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа, Друго Лице Пресвете Тројице, зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Господу Исусу Истина и Животједносушни: Истина вечна и Живот вечни (ср. Јн. 14, 6; 1,4.17). Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене Божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. У Христу се живи истинујући у љубави – αληθευοντες εν αγαπη, јер једино тако можемо да у свему узрастемо у Ономе који је глава, Христос (Еф. 4, 15). Притом, то увек бива са свима светима (Еф.З, 18), увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти у ономе који је глава телу Цркве, Христос. Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих Хришћана у Богочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима. Не треба се варати: постоји и „дијалог лажи“, када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен „оцу лажи“ – ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44). А својствен је и свима његовим вољним или невољним сарадницима када хоће да помоћу зла остваре своје добро, да помоћу ла-жи дођу до своје „истине“. Нема „дијалога љубави“ без дијалога Истине. Иначе, такав дијалог је неприродан и лажан. Отуда и заповест христоносног Апостола: Љубав да не буде лажна (Рим. 12, 9).
Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак недостка Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и здравоумља. У сваком случају то никада није пут светих Отаца. Православни, само укорењени и утемељени са свима светима у Истини и Љубави, имају и јављају, од Апостола до данас, ту Богочовечанску спасоносну љубав према свету и свима створењима Божјим. Голи моралистички минимализам и хоминистички пацифизам савременог екуменизма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко корење, своју болесну философију и беспомоћну етику по човеку (ср. Кол.2,8). И још: обелодањују кризу своје хоминистичке вере у Истину, и своју докетистичку неосетљивост за историју Цркве, за њен апостолски и саборни Богочовечански континуитет у Истини и Благодати. А апостолско-светоотачко богоумље и здравоумље благовести истину Богочовечанске вере кроз светог Максима Исповедника: „Вера је темељ наде и љубави… Јер вера даје сигурност и самој истини„. Нема сумње, светотачко и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско. То је богонадахнуто изражено у следећим речима светог Максима Исповедника: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, Једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човеко–мржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде„.
2. Учење Православне Богочовечанске Цркве Христове кроз свете Апостоле, кроз свете Оце, кроз свете Саборе о јерети-цима јесте ово: јереси нису Црква, нити то могу бити. Зато у њих не може ни бити светих тајни; поготову свете Евхаристије, – те Тајне над тајнама. Јер света Евхаристија и јесте све и сва у Цркви: и сам Богочовек Господ Христос, и сама Црква као тело Његово, и уопште све Богочовеково. Intercommunio – општење са јеретицима у светим тајнама, нарочито у светој Евхаристији, – то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско; и притом издајство васцеле Цркве Христове, Цркве Богочовекове, Цркве апостолске, Цркве светоотачке, Цркве светопредањске, Цркве Једине. Овде треба своју охристовљену свест и савест побожно зауставити на неколико светих чињеница, светих благовести, светих заповести. Пре свега треба се запитати: на каквој еклисиологији почива, на каквом се богословљу о Цркви заснива такозвани „intercommunio“? Јер сво православно богословље Цркве о Цркви Божјој почива и заснива се не на intercommunio него на Богочовечанској стварности communio, на Богочовечанској заједници, Богочовечанској κοινωνια (ср. 1. Кор. 1, 9; 10,16 – 17; 2. Кор. 13, 13; Јев. 2, 14; 3,14; 1. Јн. 1, 3), док појам „interommunio – „, „међу – општење“, сам по себи је противречан и потпуно бесмислен за православну еклисиологију. Друга чињеница, и то света чињеница Православне вере је ова: у православном учењу о Цркви и светим тајнама једина и јединствена тајна јесте сама Црква – тело Богочовека Христа, те она и јесте једини извор и садржај свих Божанских тајни. Ван те свеобухватне Богочовечанске тајне Цркве, Светајне, нема и не може бити „тајни“, па према томе нити икаквог „међу – општења“ (inter – cpmmunio) у тајнама. Отуда, само у Цркви – тој јединственој светајни Христовој – може бити речи о тајнама. Јер Црква Православна, као тело Христово, и јесте извор и критеријум тајни, а никако не обратно. Не могу се тајне издизати изнад Цркве и разматрати изван тела Цркве. Према томе, по православној еклисиологији, и сагласно целокупном православном Предању, Црква Православна не признаје изван себе никакве друге тајне, нити их разматра као тајне све док неко из јеретичке „цркве“, тј. псевдоцркве, не приступи Православној Цркви Христовој с покајањем. Све док пак неко остаје ван Цркве, несједињен с њом кроз покајање, дотле је он за Цркву јеретик и неминовно се налази ван црквеног спасоносног општења – κοινωνια = communio какав удео – μετοχη – има правда с безакоњем? Или, каква је заједница – κοινωνια – светлости с тамом (2. Кор. 6, 14). Првоврховни Апостол Богочовечанском свевласношћу наређује: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3, 10). А ко се јеретика не само не клони, него му чак и самог Господа Христа даје у светој Евхаристији, – зар је у апостолској светој вери Богочовечанској? Штавише, љубимац Господа Христа, Апостол љубави наређује: Човека који не верује у оваплоћење Господа Христа, и не признаје еванђелску науку о Њему као Богочовеку – не примајте у кућу (2. Јн. 1, 10). Правило 45. светих Апостола громогласно заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима да што раде, нека се свргне„. – Ова је заповест јасна и за комарачку савест. Зар не? Правило 64. светих Апостола наређује: „Клирик или световњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут и одлучен„. – И ово је јасно и за најпримитивнију свест. Зар не? Правило 46. светих Апостола: „Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? Или какав удео има верни с неверником?“ – Очигледно и за оне без очију: ова заповест императивно наређује – не признавати јеретицима никакве свете тајне и сматрати их за неважеће и безблагодатне. Богонадхнути гласноговорник апостолског и светоотачког. саборног Предања Цркве Христове, свети Јован Дамаскин, благовести из срца свих светих Отаца, свих светих Апостола, свих светих црквених Сабора ову свету Богочовечанску истину: Хлеб Евхаристије (= светог Причешћа) није прост хлеб него сједињен са Божанством… Очишћујући се њиме, ми се сједињујемо са телом Господа и Духом Његовим, и постајемо тело Христово – σωμα Χριστου (= Црква)… Тајна Евхаристије назива се Причешћем μεταληψις, јер се њоме причешћујемо Божанства Исусова. А назива се заједничарењем – κοινωνια -, и уистини она то јесте, јер преко ње ми ступамо у заједницу с Христом, и узимамо удела и у Његовом телу и у Божанству; с друге стране, преко ње ми ступамо у заједницу један са другим и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо одједнога хлеба, то постајемо једно тело Христово и једна крв, и чланови један другоме, јер смо сутелесници Христови – συσωμα Χριστου. Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретика – αερετικων, нити да им дајемо. Јер Господ каже: Не дајте светиње псима, нити мећите бисера свога пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја – κακοδοξιας (= злоучења) и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и једног са другим, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности. Јер сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као што вели Апостол (1. Кор. 10, 17) Неустрашиви исповедник Богочовечанских истина православних објављује свима људима у свима световима: „Причешће од јеретика – отуђује од Бога и предаје ђаволу“. У Евхаристији: „хлеб јеретички и није тело Христово“. „Каква је разлика између светлости и таме, таква је и између православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго – са ђаволом; једно оживљује душу, а друго – убија“. „Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб”.
Узето из књиге „Православна Црква и екуменизам“, ст 123. и даље, Хиландар 1995.
Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон.
Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинскимјеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А изте свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање „епиклезе“, увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, „света“ инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам…
Протестантизам? Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља из јереси ујерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. Притом, папистичко гордоумље и „непогрешиво“ безумље апсолутистички царује и пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу. И никад краја томе умирању, јер је број духовних смрти човекових – безброј.
При таквом стању ствари, папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца.
Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењу „цркава„, о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души Цркве – Духу Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских.
1. Савремени „дијалог љубави“ који се обавља у форми голог сентиментализма уствари је маловерни отказ од спасоносне „светиње Духа и вере Истине“ (2. Сол. 2, 13), тојест од једино спасоносне „љубави Истине“ (тамо 2,10). Суштина љубавије Истина; и љубав живи истинујући. Истина је срце сваке богочовечанске врлине, па и љубави. И свака од њих јавља и благовести Богочовека Господа Христа који једини и јесте оваплоћење и оличење Божанске Истине = Свеистине. Када би Истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или сви светови, или ма ко, или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа, Друго Лице Пресвете Тројице, зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Господу Исусу Истина и Животједносушни: Истина вечна и Живот вечни (ср. Јн. 14, 6; 1,4.17). Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене Божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. У Христу се живи истинујући у љубави – αληθευοντες εν αγαπη, јер једино тако можемо да у свему узрастемо у Ономе који је глава, Христос (Еф. 4, 15). Притом, то увек бива са свима светима (Еф.З, 18), увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти у ономе који је глава телу Цркве, Христос. Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих Хришћана у Богочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима. Не треба се варати: постоји и „дијалог лажи“, када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен „оцу лажи“ – ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44). А својствен је и свима његовим вољним или невољним сарадницима када хоће да помоћу зла остваре своје добро, да помоћу ла-жи дођу до своје „истине“. Нема „дијалога љубави“ без дијалога Истине. Иначе, такав дијалог је неприродан и лажан. Отуда и заповест христоносног Апостола: Љубав да не буде лажна (Рим. 12, 9).
Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак недостка Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и здравоумља. У сваком случају то никада није пут светих Отаца. Православни, само укорењени и утемељени са свима светима у Истини и Љубави, имају и јављају, од Апостола до данас, ту Богочовечанску спасоносну љубав према свету и свима створењима Божјим. Голи моралистички минимализам и хоминистички пацифизам савременог екуменизма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко корење, своју болесну философију и беспомоћну етику по човеку (ср. Кол.2,8). И још: обелодањују кризу своје хоминистичке вере у Истину, и своју докетистичку неосетљивост за историју Цркве, за њен апостолски и саборни Богочовечански континуитет у Истини и Благодати. А апостолско-светоотачко богоумље и здравоумље благовести истину Богочовечанске вере кроз светог Максима Исповедника: „Вера је темељ наде и љубави… Јер вера даје сигурност и самој истини„. Нема сумње, светотачко и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско. То је богонадахнуто изражено у следећим речима светог Максима Исповедника: „Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, Једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човеко–мржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде„.
2. Учење Православне Богочовечанске Цркве Христове кроз свете Апостоле, кроз свете Оце, кроз свете Саборе о јерети-цима јесте ово: јереси нису Црква, нити то могу бити. Зато у њих не може ни бити светих тајни; поготову свете Евхаристије, – те Тајне над тајнама. Јер света Евхаристија и јесте све и сва у Цркви: и сам Богочовек Господ Христос, и сама Црква као тело Његово, и уопште све Богочовеково. Intercommunio – општење са јеретицима у светим тајнама, нарочито у светој Евхаристији, – то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско; и притом издајство васцеле Цркве Христове, Цркве Богочовекове, Цркве апостолске, Цркве светоотачке, Цркве светопредањске, Цркве Једине. Овде треба своју охристовљену свест и савест побожно зауставити на неколико светих чињеница, светих благовести, светих заповести. Пре свега треба се запитати: на каквој еклисиологији почива, на каквом се богословљу о Цркви заснива такозвани „intercommunio“? Јер сво православно богословље Цркве о Цркви Божјој почива и заснива се не на intercommunio него на Богочовечанској стварности communio, на Богочовечанској заједници, Богочовечанској κοινωνια (ср. 1. Кор. 1, 9; 10,16 – 17; 2. Кор. 13, 13; Јев. 2, 14; 3,14; 1. Јн. 1, 3), док појам „interommunio – „, „међу – општење“, сам по себи је противречан и потпуно бесмислен за православну еклисиологију. Друга чињеница, и то света чињеница Православне вере је ова: у православном учењу о Цркви и светим тајнама једина и јединствена тајна јесте сама Црква – тело Богочовека Христа, те она и јесте једини извор и садржај свих Божанских тајни. Ван те свеобухватне Богочовечанске тајне Цркве, Светајне, нема и не може бити „тајни“, па према томе нити икаквог „међу – општења“ (inter – cpmmunio) у тајнама. Отуда, само у Цркви – тој јединственој светајни Христовој – може бити речи о тајнама. Јер Црква Православна, као тело Христово, и јесте извор и критеријум тајни, а никако не обратно. Не могу се тајне издизати изнад Цркве и разматрати изван тела Цркве. Према томе, по православној еклисиологији, и сагласно целокупном православном Предању, Црква Православна не признаје изван себе никакве друге тајне, нити их разматра као тајне све док неко из јеретичке „цркве“, тј. псевдоцркве, не приступи Православној Цркви Христовој с покајањем. Све док пак неко остаје ван Цркве, несједињен с њом кроз покајање, дотле је он за Цркву јеретик и неминовно се налази ван црквеног спасоносног општења – κοινωνια = communio какав удео – μετοχη – има правда с безакоњем? Или, каква је заједница – κοινωνια – светлости с тамом (2. Кор. 6, 14). Првоврховни Апостол Богочовечанском свевласношћу наређује: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3, 10). А ко се јеретика не само не клони, него му чак и самог Господа Христа даје у светој Евхаристији, – зар је у апостолској светој вери Богочовечанској? Штавише, љубимац Господа Христа, Апостол љубави наређује: Човека који не верује у оваплоћење Господа Христа, и не признаје еванђелску науку о Њему као Богочовеку – не примајте у кућу (2. Јн. 1, 10). Правило 45. светих Апостола громогласно заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима да што раде, нека се свргне„. – Ова је заповест јасна и за комарачку савест. Зар не? Правило 64. светих Апостола наређује: „Клирик или световњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут и одлучен„. – И ово је јасно и за најпримитивнију свест. Зар не? Правило 46. светих Апостола: „Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? Или какав удео има верни с неверником?“ – Очигледно и за оне без очију: ова заповест императивно наређује – не признавати јеретицима никакве свете тајне и сматрати их за неважеће и безблагодатне. Богонадхнути гласноговорник апостолског и светоотачког. саборног Предања Цркве Христове, свети Јован Дамаскин, благовести из срца свих светих Отаца, свих светих Апостола, свих светих црквених Сабора ову свету Богочовечанску истину: Хлеб Евхаристије (= светог Причешћа) није прост хлеб него сједињен са Божанством… Очишћујући се њиме, ми се сједињујемо са телом Господа и Духом Његовим, и постајемо тело Христово – σωμα Χριστου (= Црква)… Тајна Евхаристије назива се Причешћем μεταληψις, јер се њоме причешћујемо Божанства Исусова. А назива се заједничарењем – κοινωνια -, и уистини она то јесте, јер преко ње ми ступамо у заједницу с Христом, и узимамо удела и у Његовом телу и у Божанству; с друге стране, преко ње ми ступамо у заједницу један са другим и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо одједнога хлеба, то постајемо једно тело Христово и једна крв, и чланови један другоме, јер смо сутелесници Христови – συσωμα Χριστου. Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретика – αερετικων, нити да им дајемо. Јер Господ каже: Не дајте светиње псима, нити мећите бисера свога пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерја – κακοδοξιας (= злоучења) и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и једног са другим, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности. Јер сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као што вели Апостол (1. Кор. 10, 17) Неустрашиви исповедник Богочовечанских истина православних објављује свима људима у свима световима: „Причешће од јеретика – отуђује од Бога и предаје ђаволу“. У Евхаристији: „хлеб јеретички и није тело Христово“. „Каква је разлика између светлости и таме, таква је и између православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго – са ђаволом; једно оживљује душу, а друго – убија“. „Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб”.
Узето из књиге „Православна Црква и екуменизам“, ст 123. и даље, Хиландар 1995.