Да ли је могуће да хришћанин упражњава духовне праксе и елементе учења других религија?У редакцију “Фоме” је стигло следеће питање: Зашто многа источњачка  учења признају да  њихови следбеници  могу истовремено да упражњавају и друге вере – па тако и хришћанство? Али хришћани одлучно одбацују ову могућност? Одакле таква нетрпељивост?

Одговарамо: Један од најтолерантнијих религијских покрета био је класични антички политеизам или, једноставније, паганизам, својствен културама и цивилизацијама античког света. У зачетку хришћанства, римски  пантеон је укључивао многе стране богове који су поштовани у државама   које су постале део империје као резултат освајања. Странац који се нашао у Риму могао је слободно да се поклања  својим сопственим боговима уз један услов:  није смео да не поштује локалне римске богове или да даје увредљиве примедбе, чини богохулне поступке или их на неки други начин не поштује. Римљани су се плашили да би се у овом случају богови могли увредити, и почети да се свете не само богохулнику, већ и њима самима, који су допустили такво зло.

Христос би се лако  могао придружити броју римских богова ако би заузврат хришћани пристали да учествују у паганском култу. Из житија мученика првих векова сазнајемо да су мучитељи тражили да се Христови следбеници не толико одрекну Њега, већ да принесу жртву једном или другом паганском богу, на пример, генијалности цара, који је заузимао кључно место у систему државне религије Римског  царства. Међутим, то је за хришћане било неприхватљиво. Показујући поштовање према земаљским властима, они су одлучно одбили да се повинују захтевима да прихвате верска уверења пагана. Одакле та нетрпељивост?

Зашто хришћанство, како у античко доба, тако и данас, одбацује верску једнакост? Чињеница је да се хришћанство суштински разликује од  других религија, будући да његов  главни садржај и вредност није неко учење, доктрина или посебна духовна пракса, већ Исус Христос – истинити Бог и савршени Човек. Он је, по сопственим речима, Пут и Истина и Живот (Јн. 14, 6), којим се једино може доћи до Оца (уп. Јн. 14, 6). А то, пак, значи да је готово немогуће доћи до Бога без Христа. Уосталом, ако је Он пут, истина и живот, онда је ван Њега ћорсокак, лаж и смрт. Наравно, у многим данас познатим верским учењима постоје елементи који њихове следбенике чине сличнима хришћанима. Ово је вера у једног Бога и десет заповести међу следбеницима авраамских религија, идеја сједињења са Богом као циљ нашег живота у хиндуизму, идеја о духовном стању човека, као основе његове перцепције света око себе и догађаја који се у њему дешавају међу будистима, итд. Бисери истине расути су свуда, али хришћани су уверени да је у Исусу Христу човечанству дата пуноћа откривења Божијег и да смо у Христе сви примили спасење од греха и смрти, које свако од нас може наследити  кроз учешће у животу Цркве – Телу  Христовом, чија је глава Сам Господ  и  Спаситељ.  Хришћанство  тврди да је завршена религиозно  трагање  у коме је човечанство било пре Оваплоћења. А ако је то тако, какав је онда смисао, имајући пуноћу истине, тражити је негде другде? На крају крајева, они увек траже оно што им недостаје.

И истине ради мора се рећи, да ниједна светска религија, укључујући источњачке култове, не прихвата идеју верског плурализма. Религија је озбиљна и одговорна ствар. Она од човека захтева   дубоку посвећеност, марљивост, самоодрицање, подвиг и постојаност. Готово је немогуће комбиновати духовни раст у једној или другој религијској традицији са периодичним одласцима „у далеку  земљу“. Идеја да је дозвољено истовремено бављење разним духовним праксама настала је релативно недавно и више је карактеристична за све врсте мистичних покрета и покрета ере Nеw Аgе-а са својим инхерентним религијским релативизмом, него за традиционалне религије.
 
Свештеник Евгеније Мурзин (на руском)
Извор: Манастир Дуга Њива
 

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ СЕКТЕ ЈОГА ХИНДУИЗАМ ИСЛАМ БУДИЗАМ