ЗАШТО СУ ДЕЦА ОКРУТНА?
Многи људи сматрају да се деца рађају чиста као анђели. Зато смо још више изненађени када видимо дела окрутности посебно међу децом. Свештеници Димитриј Смирнов и Валериј Духанин расправљају о томе где су корени дечје окрутности и како се против ње борити.
Свештеник Валериј Духанин:
Ако погледамо наш свакодневни живот, несумњиво ћемо открити да суровост рађа окрутност. Навешћу пример у којем је дечак у породици, кога су старија браћа стално ометала, почео да се окрутно односи према својим друговима из разреда у школи. Он је само копирао понашање старијих. Ово је у великој мери одлучујући фактор: када је окружење агресивно, дечија психа се једноставно ломи. Често то изазивају родитељи који једни другима грубо говоре, подижу тон, искаљују бес на деци, а деца се због тога љуте.
Стога лично сматрам да је узрок дечје суровости у великој мери недостатак топлине. Дете није добило љубав, није га загрејала и стога од раног детињства почиње да доживљава околни свет као непријатељски. Као јеж избацује своје бодље и боде све око себе јер је навикао да осећа отуђеност и хладноћу спољашње средине.
Данас су деца у великој мери невољена, не посвећује им се довољно пажње. Жене не виде рођење деце као свој главни циљ и животни позив. За мушкарце који су увек заузети послом, деца такође постају нешто попут живих играчака. Можете се играти са њима да бисте себи одвукли пажњу, али ретко ко жели да се озбиљно бави њиховим развојем на рачун својих удобности. Због тога што дете не добија довољно пажње код куће, врло брзо се повлачи у свет виртуелних игрица, које су пуне крвопролића и разарања, гледа цртаће у којима има грубости и суровости.
Ако погледамо проблем са дубље, теолошке тачке гледишта, видећемо утицај греха на децу. Не смемо заборавити да смо сви наследили палу природу – деца се са њом рађају, и из тог разлога, чак и у детињству, када дете још није у потпуности одговорно за своје поступке, у његовој природи се испољава нешто грешно: непослушност, егоистичност, својевољност, огорченост. Најчешће видимо да човек у раном детињству почиње да греши мржњом, бесом, суровошћу. То је болесно стање наше природе. Али оштећење душе је у великој мери изазвано агресивним окружењем које га и погоршава.
Дете мора да осети да свако зло за њега постаје пораз. Али, ипак, најважније је да сами не подлегнете суровости, да се њоме не заразите и да не почнете да реагујете суровошћу према другима. Ватра се ватром не гаси. Нарочито што ђаво нема другу сврху осим да сеје међусобну мржњу међу људима.
У скривеним дубинама душе увек постоји чежња за неукаљаним добром, за чистим односом према ближњем, за искреном љубављу. Тамо где људи искрено верују у Бога, деца су мирнија и мање је прилика за дечју суровост. Благодат Божија доноси мир души, а то се у великој мери преноси и на друге, посебно на децу. Због тога морамо да градимо своје односе са децом, изграђујући себе, задобијајући Божију милост.
Протојереј Димитриј Смирнов:
Деца брзо расту. У детињству сам доста времена проводио у вртићу, пет дана у недељи. Родитеље сам виђао само два пута недељно. Још тада, са четири године, обећао сам себи да никада нећу слати своју децу у вртић, јер је то неприродно, зато што у великој породици нема деце истог узраста (осим када су близанци), па се стога стварају посебни односи између старије и млађе деце. У вртићу, деца раздвојена по старосним групама, брзо постају чопор вукова, где командују најневаспитанији, најподлији. Ово разбија психу деце, постају агресивни и окрутни. Ја, као особа која је провела више од годину дана у вртићу и дечјим камповима, добро знам како се дете тамо осећа. Често је било ситуација да више њих нападају једног.
Децу без родитељске пажње су препуштена сама себи, одгаја их улица, а сада и разни електронски уређаји, у којима су присутне свакакве гадости које код деце изазивају суровост. Особа, која је одрасла у породици у којој родитељи не примећују децу из разлога обавеза или других, је дубоко несрећна и улаже огромне напоре да превазиђе овај губитак. Ова патња исушује његов ум, његове способности. Нека деца губе способност осмеха. Да би поново почела да се смеју, морамо да проведемо много година пружајући им сву своју љубав и нежност. Чак и ако дете има сва материјална добра, али нема родитељске љубави, оно је дубоко несрећно. Ништа не може да замени љубав и миловање родитеља.
Извор: Поуке и Богоносци
Ако погледамо наш свакодневни живот, несумњиво ћемо открити да суровост рађа окрутност. Навешћу пример у којем је дечак у породици, кога су старија браћа стално ометала, почео да се окрутно односи према својим друговима из разреда у школи. Он је само копирао понашање старијих. Ово је у великој мери одлучујући фактор: када је окружење агресивно, дечија психа се једноставно ломи. Често то изазивају родитељи који једни другима грубо говоре, подижу тон, искаљују бес на деци, а деца се због тога љуте.
Стога лично сматрам да је узрок дечје суровости у великој мери недостатак топлине. Дете није добило љубав, није га загрејала и стога од раног детињства почиње да доживљава околни свет као непријатељски. Као јеж избацује своје бодље и боде све око себе јер је навикао да осећа отуђеност и хладноћу спољашње средине.
Данас су деца у великој мери невољена, не посвећује им се довољно пажње. Жене не виде рођење деце као свој главни циљ и животни позив. За мушкарце који су увек заузети послом, деца такође постају нешто попут живих играчака. Можете се играти са њима да бисте себи одвукли пажњу, али ретко ко жели да се озбиљно бави њиховим развојем на рачун својих удобности. Због тога што дете не добија довољно пажње код куће, врло брзо се повлачи у свет виртуелних игрица, које су пуне крвопролића и разарања, гледа цртаће у којима има грубости и суровости.
Ако погледамо проблем са дубље, теолошке тачке гледишта, видећемо утицај греха на децу. Не смемо заборавити да смо сви наследили палу природу – деца се са њом рађају, и из тог разлога, чак и у детињству, када дете још није у потпуности одговорно за своје поступке, у његовој природи се испољава нешто грешно: непослушност, егоистичност, својевољност, огорченост. Најчешће видимо да човек у раном детињству почиње да греши мржњом, бесом, суровошћу. То је болесно стање наше природе. Али оштећење душе је у великој мери изазвано агресивним окружењем које га и погоршава.
Дете мора да осети да свако зло за њега постаје пораз. Али, ипак, најважније је да сами не подлегнете суровости, да се њоме не заразите и да не почнете да реагујете суровошћу према другима. Ватра се ватром не гаси. Нарочито што ђаво нема другу сврху осим да сеје међусобну мржњу међу људима.
У скривеним дубинама душе увек постоји чежња за неукаљаним добром, за чистим односом према ближњем, за искреном љубављу. Тамо где људи искрено верују у Бога, деца су мирнија и мање је прилика за дечју суровост. Благодат Божија доноси мир души, а то се у великој мери преноси и на друге, посебно на децу. Због тога морамо да градимо своје односе са децом, изграђујући себе, задобијајући Божију милост.
Протојереј Димитриј Смирнов:
Деца брзо расту. У детињству сам доста времена проводио у вртићу, пет дана у недељи. Родитеље сам виђао само два пута недељно. Још тада, са четири године, обећао сам себи да никада нећу слати своју децу у вртић, јер је то неприродно, зато што у великој породици нема деце истог узраста (осим када су близанци), па се стога стварају посебни односи између старије и млађе деце. У вртићу, деца раздвојена по старосним групама, брзо постају чопор вукова, где командују најневаспитанији, најподлији. Ово разбија психу деце, постају агресивни и окрутни. Ја, као особа која је провела више од годину дана у вртићу и дечјим камповима, добро знам како се дете тамо осећа. Често је било ситуација да више њих нападају једног.
Децу без родитељске пажње су препуштена сама себи, одгаја их улица, а сада и разни електронски уређаји, у којима су присутне свакакве гадости које код деце изазивају суровост. Особа, која је одрасла у породици у којој родитељи не примећују децу из разлога обавеза или других, је дубоко несрећна и улаже огромне напоре да превазиђе овај губитак. Ова патња исушује његов ум, његове способности. Нека деца губе способност осмеха. Да би поново почела да се смеју, морамо да проведемо много година пружајући им сву своју љубав и нежност. Чак и ако дете има сва материјална добра, али нема родитељске љубави, оно је дубоко несрећно. Ништа не може да замени љубав и миловање родитеља.
Извор: Поуке и Богоносци
