СВ. СТЕВАН ВИСОКИ - Слово Љубве
Стефан Лазаревић (Крушевац, 1377 — Младеновац, 1427), познат и као Стеван Високи, владао је Србијом са титулама кнеза и деспота (1389-1427). Био је син кнеза Лазара. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.
Стефана Лазаревића је канонизовала Српска православна црква, као Светог Стефана деспота Српског, на петстогодишњицу његове смрти 19. јула 1927. године.
Слави се, на дан своје смрти 1. августа (19. јула по старом календару), заједно са својом мајком преподобном Евгенијом (Лазаревић).
Његове мошти се налазе у манастиру Копорин.
Стефана Лазаревића је канонизовала Српска православна црква, као Светог Стефана деспота Српског, на петстогодишњицу његове смрти 19. јула 1927. године.
Слави се, на дан своје смрти 1. августа (19. јула по старом календару), заједно са својом мајком преподобном Евгенијом (Лазаревић).
Његове мошти се налазе у манастиру Копорин.
Стефан Лазаревић као књижевник
Доба Стефанове владавине доноси препород у српској књижевности, у коме је он учествовао и као писац, а не само као мецена.
Његово најпознатије дело свакако је „Слово љубве”, песничка посланица упућена, највероватније, његовом брату Вуку, 1404. или 1409. године. За академик Димитрије Богдановић наводи да у опису природе који се јавља у делу, као да се слути ренесанса.
Оно је по својој правој природи лирска песма, по теми и карактеру – једна ведра химна о духовној љубави и љубави уопште, која ,,добродетељ превазиђе сваку“. По изразу дискретна, недоречена, сва у наговештају и наслућивању, по идејама заснована на библијским мотивима јовановских, псаламских и павловских размишљања о љубави, она претпоставља вискоу књижевну култру не само свог аутора него и оне средине којој је намењена.
Ново за српску средњовековну књижевност у Слову љубве је доживљај природе, у којем као да се слути ренесанса. Ипак, нема начелне супротности између песничког духа којим су прожета дела Стефана Лазаревића и традиционалне српске књижевности средњег века. Идејно и поетско јединство читаве српске књижевности од десетог до петнаестог века није нарушено делима деспота Стефана, још мање – Јефимије или Данила Бањског. Ова, такозвана ,,дворска“ књижевност припада истом духовном и културном кругу коме и остали писци на преласку из XIV у XV век. Средњовековна култура Србије испуњава се, само, својим садржајима, развија своју природу жанровску разноликост, али чува свој дотадашњи идентитет, не постаје нешто битно друкчије и сасвим ново. Световног има – као што га је било и раније, али је оно у складу са црквеним. У којој ће мери бити узражен световни, а којој црквени моменат, зависи од књижевног рода, од жанра у којем се дело пише.
Извор: Музеј српског језика
Доба Стефанове владавине доноси препород у српској књижевности, у коме је он учествовао и као писац, а не само као мецена.
Његово најпознатије дело свакако је „Слово љубве”, песничка посланица упућена, највероватније, његовом брату Вуку, 1404. или 1409. године. За академик Димитрије Богдановић наводи да у опису природе који се јавља у делу, као да се слути ренесанса.
Оно је по својој правој природи лирска песма, по теми и карактеру – једна ведра химна о духовној љубави и љубави уопште, која ,,добродетељ превазиђе сваку“. По изразу дискретна, недоречена, сва у наговештају и наслућивању, по идејама заснована на библијским мотивима јовановских, псаламских и павловских размишљања о љубави, она претпоставља вискоу књижевну култру не само свог аутора него и оне средине којој је намењена.
Ново за српску средњовековну књижевност у Слову љубве је доживљај природе, у којем као да се слути ренесанса. Ипак, нема начелне супротности између песничког духа којим су прожета дела Стефана Лазаревића и традиционалне српске књижевности средњег века. Идејно и поетско јединство читаве српске књижевности од десетог до петнаестог века није нарушено делима деспота Стефана, још мање – Јефимије или Данила Бањског. Ова, такозвана ,,дворска“ књижевност припада истом духовном и културном кругу коме и остали писци на преласку из XIV у XV век. Средњовековна култура Србије испуњава се, само, својим садржајима, развија своју природу жанровску разноликост, али чува свој дотадашњи идентитет, не постаје нешто битно друкчије и сасвим ново. Световног има – као што га је било и раније, али је оно у складу са црквеним. У којој ће мери бити узражен световни, а којој црквени моменат, зависи од књижевног рода, од жанра у којем се дело пише.
Извор: Музеј српског језика
Деспот Стефан Лазаревић
Слово љубве
Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше,
неоскудно даровање.
Лето и пролеће Господ сазда,
као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља брзо прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким таласима брујање:
и земаљске дароносе
од мирисних цветова, и травносне;
али и саме човекове природе
обнављање и веселост
достојно ко да искаже?
Ово све, ипак,
и друга чудна дела Божја,
која ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав превазилази.
И није чудо,
јер Бог је љубав,
као што рече Јован син громов.
Варање никакво у љубави места нема.
Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
"Изиђимо у поље".
Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.
Љубав Давид лепо украшава,
рекавши: "Као миро на главу,
што силази на браду Аронову,
и као роса аермонска,
што на горе силази Сионске".
Узљубите љубав,
младићи и девојке,
за љубав прикладни;
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,
којим се природа наша
Божанској присаједињује,
да Божанство не узнегодује.
Јер апостол рече:
"Духа Светога Божјега не растужујте,
Којим се запечатисте
јавно у крштењу".
Бејасмо заједно и један другом близу,
било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас,
Давид да рече: "Горе Гелвујске,
да не сиђе на вас ни дажд, ни роса,
јер не сачувасте Саула,
ни Јонатана"!
О безлобља Давидова,
чујте, цареви, чујте!
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу моме.
Ветрови да се с рекама сукобе,
и да исуше,
као за Мојсија море,
као за Исуса судије,
ћивота ради Јордан.
Еда би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,
АМИН.
Слово љубве
Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше,
неоскудно даровање.
Лето и пролеће Господ сазда,
као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља брзо прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким таласима брујање:
и земаљске дароносе
од мирисних цветова, и травносне;
али и саме човекове природе
обнављање и веселост
достојно ко да искаже?
Ово све, ипак,
и друга чудна дела Божја,
која ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав превазилази.
И није чудо,
јер Бог је љубав,
као што рече Јован син громов.
Варање никакво у љубави места нема.
Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
"Изиђимо у поље".
Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.
Љубав Давид лепо украшава,
рекавши: "Као миро на главу,
што силази на браду Аронову,
и као роса аермонска,
што на горе силази Сионске".
Узљубите љубав,
младићи и девојке,
за љубав прикладни;
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,
којим се природа наша
Божанској присаједињује,
да Божанство не узнегодује.
Јер апостол рече:
"Духа Светога Божјега не растужујте,
Којим се запечатисте
јавно у крштењу".
Бејасмо заједно и један другом близу,
било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас,
Давид да рече: "Горе Гелвујске,
да не сиђе на вас ни дажд, ни роса,
јер не сачувасте Саула,
ни Јонатана"!
О безлобља Давидова,
чујте, цареви, чујте!
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу моме.
Ветрови да се с рекама сукобе,
и да исуше,
као за Мојсија море,
као за Исуса судије,
ћивота ради Јордан.
Еда би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,
АМИН.
