У мајско-јунском 391. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са јеромонахом др Владимиром (Палибрком), сабратом манастира Острог, са којим је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.

*У светској књижевности има мало писаца који су имали тако велики утицај на умове људи, као што је то имао Достојевски. На почетку нашег разговора, замолио бих Вас да нам приближите значај Достојевског кроз његова дела?
 
– Значај Достојевског је у томе, што је он многе историјске догађаје предвидио, предосјетио. Многе катаклизме које су се надвиле над свијетом у XX вијеку, он је умјетнички изобразио у својим дјелима. Прелазак традиције ка пост-традицији, тј. смјену парадигме премодерна (у чијој слици свијета централно мјесто заузима Бог) парадигмом модерна (која на то мјесто умјесто збаченог Бога поставља човјека) Фјодор Михајлович пророчком интуицијом наговјештава и умјетнички оваплоћује у свом чувеном „петокњижју“, посебно у роману Зли дуси. Сви његови романи говоре о томе: Ако одстраните Бога, и на његово мјесто поставите човјека, последице које ћете добити могу бити само апокалиптично-катастрофичне. Смрт Бога, коју је 1900 г., провозгласио Ниче, није донијела собом појаву надчовјека о чему је маштао аутор Веселе науке. Из смрти Бога није настао живот надчовјека, већ смрт и погибија човјека као таквог. На то је упозоравао Достојевски: Ако нема Бога све је дозвољено. Ако убијете Бога, као што су то урадили анти-јунаци Достојевског у роману Зли дуси, онда чините да ваше душе постану полигон за игру демона, а ваш град, полис, да постане град-демон, ђаволополис.
 
*Због чега би савремени човек требало да чита дела Достојевског и њима оплемењује свој живот?
 
– Одговор је кратак – да би био човјек. Још у својој 18 години, Достојевски је писао своме брату Михаилу: „Човјек је тајна, ако је будеш одгонетао цијелога живота, не говори да си изгубио вријеме. Ја се бавим том тајном, јер хоћу да будем човјек“ (писмо из 1839). Блаженопочивши владика Атанасије говорио је да је основни и кључни проблем читавог Достојевског књижевног дела – човјек. Овог генијалног руског писца почивши владика је називао „апостолом човјека“, управо због тога што је разоткрио богочовјечански основ и карактер човјековог бића.
 
*Преподобни Јустин ћелијски је написао књигу Философија и религија Достојевског. Да ли ова књига сведочи да је Достојевски учитељ и надахнитељ и нама савремених светитеља?

– Преподобни Јустин Поповић је писао о томе како је Достојевски пророчки предсказао апокалипсис европског човјека. Европска култура доживљава агонију, управо због тога што је зидана на „непогрешивости“ и аутаркичности европског човјека. „Највећи тријумф Достојевсковог генија, – писао је преподобни Јустин, – састоји се у томе, што је он умео у својим дјелима да учини да се осјети живи Христос, што је умео да Га уведе међу нас, и приближивши нам га, учио нас је да Га волимо“.
 
*Писац је устима свог лика, старца Зосиме, Библију назвао „вајањем света и људских карактера“. Како треба схватити ове речи?
 
– У књизи Браћа Карамазов посебна глава је посвећена „О Св. Писму у животу старца Зосиме“. Тамо налазимо такве потресне ријечи: „Тешко народу, – говори јунак, а његовим устима и сам писац, – тешко народу без ријечи Божије“. Ријеч Божија, Свето Писмо је највиши идеал за појединачног човјека и народ у цјелини. Достојевски је знао да овај идеал у неком периоду живота за народ може бити недостижан, али као такав он привлачи к себи као магнет, он устројава пирамиду људских вриједности, он постаје та привлачна сила и покретач моралног прогреса, прогреса љубави у људској заједници. Љубав ствара, твори, пресаздава, љубав чини да живот буде срећан, зато што је само њој својствено да једног човјека учини вриједношћу за другог. А управо Јеванђеље говори о томе да је Бог Љубав. Опет, са друге стране, Јеванђеље нам говори кроз примјере покајаног разбојника, гонитеља Савла да је Богу могуће да нашу душевну ругобу и унакаженост гријехом преваја и изваја у савршену љепоту човјека у Христу.
 
*Оче Владимире, да ли у делима Достојевског налазимо моменте Христологије?
 
– Апсолутно. У свом раду ја сам писао о томе, да код Достојевског ми имамо на дјелу Христофанију. Јављање Христа у његовим дјелима. Христос је присутан у свим дјелима „петокњижја“. Чак и у Идиоту, на парадоксалан начин, кроз одсутност Христа, и јунаци и читалац имају потребу за Христом. Како је генијално примјетила Татјана Касаткина када је рекла да у дјелима Фјодора Михајловича „Бог трчи за јунацима“. У свом раду Религиозне представе Толстоја и Достојевског у контексту хришћанског богословља, писао сам о томе, да у роману Злочин и казна имамо стваралачки метод христофаније, који се јавља на нивоу унутрашњег, мета-сижеа. Овај стваралачки метод себе пројављује преко два дејства божанствене благодати: оног које просвећује човека да не би учинио грех и оног које призива човека ка покајању пошто је учинио грех Формат овог разговора не дозвољава нам да широко проанализирамо на нивоу текста романа сву ту проблематику. Рећи ћемо само то да Бог на више начина покушава да заустави Раскољникова у његовом грешном, злочиначком науму – просвећујућим дејством благодати а када због слободе овај изврши стравичан гријех, онда Бог преко Соње Мармеладове покушава грешника да призове ка покајању – благодатним дејством које му тражи начин за спасење пошто је грех учињен.
 
*Стиче се утисак да је Достојевски у средишту своје мисли имао егзистенцијалну христологију, јер је он веровао да се човек патњом очишћује. Можемо ли ову истину упоредити са поуком Преподобног старца Силуана Атонског, који каже: „Држи свој ум у аду и не очајавај.“

– Наравно да можемо. У забиљешкама за роман Злочин и казна ми наилазимо на следеће ријечи: „Нема среће у комфору; срећа се купује страдањем“. Страдање, патња, управо то представља катарзу за греховну душу. Држати ум у аду, значи смирено мислити о себи да смо заслужили ад и тамошње вјечне муке, али не очајавамо јер знамо да је Наш Бог апсолутна Љубав кадра доћи и до ада и отуда нас извући. Управо о томе пише Достојевски. О љубави Божијој која долази и до најокорелијих његових антихероја. Многи се отварају за ту љубав и проналазе спасење, такви као Димитриј Карамазов, Раскољников, старац Зосима, други опет, чија срца окамењена гордошћу и самољубљем не желе да приме ову љубав, такви као Ставрогин, Кирилов, Петар Верховенски, Лужин, остају затворени у свом самоствореном паклу.
 
*Да ли ћемо погрешити ако кажемо да су дела Достојевског саткана од скривених цитата из Библије?
 
– Романи Достојевског су богати текстовима у тексту: цитатима, алузијама, реминисценцијама који нас упућују ка дјелима руске и иностране књижевности. Међутим, без привлачења библијског текста немогуће је разумјети и правилно оцијенити стваралаштво овог писца у свој његовој пуноти, сложености и оригиналности. У Злочину и казни, Злим дусима, Браћи Карамазовима уведени су дугачки јеванђељски дјелови. Такви као: епизода са васкрсењем Лазара, са бјесноватим из Гадаринске земље, Посланица Лаодикијској цркви, фрагмент из епизоде Свадбе у Кани Галилејској, а такође огромна количина директних и индиректних цитата из Светог Писма, чија количина је толико порасла до последњег романа, да у њему свака страница садржи ове цитате.
 
*Роман Идиот је извршио велики утицај на људе, у његовом срцу је нит која говори о присуству Бога у човеку. Замолио бих Вас да нас упознате са значајем наведеног дела?
 
– Познато је да је Достојевски приступајући овом роману желио да умјетнички представи „позитивно-прекрасног човјека“. Херменеутика романа Идиот, виђена из овог угла, дакле на основу једне од забиљешки романа, води ка томе да се фигура главног јунака кнеза Мишкина може сагледати само у духу хришћанске фигуре par excellence. Таква интерпретација не дозвољава да се једно од кључних мјеста у роману правилно протумачи: слика Ханса Холбајна Млађег „Мртви Христос у гробу“ која се налази у дому Рогожина. Главни сиже романа Идиот, како се то нама чини, је у следећем: опис дејства састрадалне љубави кнеза Мишкина на путу спасења душе Настасје Филиповне од деструктивних сила људског порочног свијета. Ова сотериолошка ситуација – спасења човјека човјеком, у роману је представљена умјетничким средствима као покушај барона Минхаузена да својим рукама чупајући себе за косу извуче самог себе из блата. Роман Идиот управо говори о сотериолошкој трагедији, то јест, о трагедији сотериологије хуманистичког карактера. У свјетлости јединог истинитог Спаситеља Богочовјека Христа, сваки други „човјек-спаситељ“ је идол и лаж. Слика Ханса Холбајна Млађег „Мртви Христос у гробу“ у дому Рогожина представља ништа друго до идејно језгро цијеле композиције свијата романа. То није Христос са студеничког Распећа чија мртвачка уснулост наговјештава скори долазак васкрсења и побиједе над смрћу. Код Ханса Холбајна све је подвластно смрти и процесу труљења и распадања. То је Христос који је прогутан од стране танатоса, Бог који није успио да васкрсне. Овај антијеванђељски, антипредањски Христос не може никог да спасе, јер не може на концу самог себе да спасе од смрти. У таквом свијету у коме Христос неповратно умире, у коме Он не влада, већ над њим и над свим влада смрт, добро (кнез Мишкин) и љепота (Настасја Филиповна) осуђени су на пропаст и трагедију. Кнез Мишкин није антихришћанска фигура по својој мотивационој усмјерености, он је антихрист не зато што то жели, већ зато што то ствара. Дејство љубави у свијету који је остао без Христа, за резултат и последицу има антихришћански продукт. „Ја сам дио оне силе која стално жели зло, а које се на крају често испостави као добро“, – говори Мефистофелес у Фаусту. Овдје присуство Бога у свијету чини да ђавоља, сатанска дјелатност може да доведе до добрих последица. Док у реалности романа Идиот имамо ситуацију обрнуте перспективе: одсуство Бога у социјуму производи од дејства добра нежељено зло. Ово дјело Достојевског управо говори о томе, шта бива са свијетом који је остао без Христа. Апологија танатосу – тако бисмо могли сажето и укратко да опишемо квинтесенцију овог романа.
 
*Да ли је Достојевски идеју библијског семена успео да представи као незаобилазну тему истинског живота?
 
– Заиста, заиста, кажем вам, ако пшенично зрно, павши на земљу, не умре, остаће само; а ако умре, донеће много плода – ове ријечи из Јеванђеља по Јовану Ф. М. Достојевски бира као епиграф свом роману Браћа Карамазови. Објављен 1879–1880, овај роман је био последње велико дјело писца и концентрисао је сва коначна размишљања Достојевског о човјеку и свијету. Да разумијемо концепт, да откријемо „поруку“ аутора, помаже нам епиграф дјела. Шта значе ове ријечи Јована Јеванђелисте? На први поглед, оне су парадоксалне – да бисте живјели у потпуности, морате умријети? Међутим, ова апостолова посланица је, наравно, метафорична. Овдје се под смрћу подразумева не физичко, већ духовно умртвљивање, смрт која води поновном рођењу и обнови. Како се ова идеја манифестује у Браћи Карамазов? Тема смрти је овдје водећа - радња је заснована на оцеубиству: један од четири сина убија свог оца Фјодора Павловича Карамазова. Међутим, сва четири брата су умијешана у његову смрт – Иван Карамазов је изнио идеју убиства, ванбрачни син Фјодора Павловича Смердјаков је то реализовао, а брат Митја је прихватио на себе казну. Аљоша Карамазов, који је најближи самом писцу, духовно пати за сваког од својих најмилијих, труди се да им олакша судбину, упути их на прави пут – пут Божији.
 
Сваки од браће у роману доживљава сопствену духовну смрт, али се све не завршавају поновним рођењем. Личност Ивана Карамазова је веома сложена и крајње контрадикторна. Овај лик је атеиста, материјалиста. Он не може да прихвати свијет какав јесте, са невиним страдањима милиона људи. Зато Иван мрзи читаво човјечанство, сматра људе јадним подлим створењима: „Да би се човек волео, потребно је да се он сакрије, а чим се покаже, љубав је нестала“. Иванова невоља је у томе што од људи захтјева апсолутну безгрешност, па стога не може да прихвати и воли „ближње своје“, који су тако несавршени. „Легенда о великом инквизитору“ у потпуности открива његова рационална увјерења. Трагедија Ивана Карамазова лежи у томе што он осјећа потребу за блискошћу са људима, огромну потребу да воли, али му разум о не дозвољава. Вјеровања јунака, заснована, по Достојевском, на гордости (Иван одбацује Бога и долази до закључка да је „све дозвољено“), доводе га до душевне болести и „сусрета“ са ђаволом. Умире, духовно и физички, и Смердјаков, од дјетињства носећи у души мржњу и уништење. Непризнат од оца, никад не знајући љубав, овај несрећник, заправо, живи сам - покушај да поврати своје људско достојанство, да се афирмише. Међутим, за то бира „ђавоље“ начине - насиље, малтретирање, и на крају, убиство сопственог оца.
 
Важно је да када Смердјаков изврши убиство, Иван Фјодорович Карамазов, у ствари, бива саучесник у овом злочину. Између ове браће се успоставља веза, ојачана чињеницом да су све везе са другим људима прекинуте. Достојевски поново потврђује идеју коју је већ изнио у Злочину и казни – када човјек закорачи преко живота другог човјека и уништи божанско у њему, у истом тренутку убија сопствену душу, осуђује себе на смрт. Тако је први дио епиграфа примјенљив на Ивана и Смердјакова - одбацивши Бога, ови јунаци су прекинули све везе са људима, остали су сами. То их је довело до лудила или смрти (сјећамо се да се Смердјаков објесио) и није им дало шансу за препород. Идеја о моралном препороду кроз „смрт“ - духовну и физичку патњу - повезана је у роману са личношћу Митје Карамазова. Одлучује да преузме кривицу за убиство свог оца на себе, да оде на тешки рад како би се душевно очистио, искупио за своје гријехе и започео нови живот.
 
Важно је да је идеја о препороду Достојевског најдиректније повезана са религијом, са вјером у Бога. Само прави вјерници ће постићи спасење, каже писац. У његовом роману, Аљоша и Митја Карамазов су постали такви људи. Ово укључује други дио епиграфа – „а ако умре, донеће много плода“. Дакле, епиграф романа Достојевског Браћа Карамазови представља концентрацију идејног значења романа, који говори о могућности моралног препорода и спасења човјека кроз његово унутрашње спајање са човјечанством, кроз прихватање и спремност да се следује божанским истинама.
 
*У духу свега реченог, која би била Ваша порука читаоцима „Православног мисионара"?
 
– Читајте Достојевског, јер у његовим дјелима налазимо Христа, као што је случај са Светим Писмом.
 
 
 
Разговор водио: Катихета Бранислав Илић
 
*Објављено у мајско-јунском 391. броју Православног мисионара (стр. 11-16)

 

ДОСТОЈЕВСКИ РУСИЈА ВЛАДИМИР ПАЛИБРК