Цетиње, 30. октобра 1830.
Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
и много високопочитајеми Србе
Јеремиј Михајлович,
 
Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благодјејом: прво, што сам се лишио милости благодјетељске; друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столп вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех последњијех ријечих које ми је говорио на умрли час. Упитам га: „Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад?“ А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: „Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије.“ То изговори и у исту минуту предаде душу у руке Господње. Но по свему томе и по свој тој жалости која ме је постигла, имам прво тврду надежду на великомогућега Створитеља и сирих утјешитеља, па на јединороднују покровитељницу и обранитељницу нашу Росију да нећемо бит заборављени ни височајше њезине милости лишени, уз то и на Ваше соотечественоје к нам благонаставленије.
 
Ја сам се и од Тураках бојао да не учине какву смутњу на Крајину ђе, но ми се чини да неће зашто и не могу, но им се она сила и оно турско старо тирјанство почело ускраћивати од рати коју су имали с Росијом, која је све Славјанство прославила, а све Турство унизила – Рос, глава Славјан под покровитељством всевишњаго. Приложеноје овди писмо имаћете чест прочитат и обратно ми га повратит, који се уздам у Вас да ми нећете замјерит, јербо Вас много обеспокојавам с мојијем краткоумијем и неученошћу мојом, али можете бит истинито увјерени да ћу бит и пребиват
 
Вашего Високоблагородија
всеусердњејши почитатељ
и покорњејши слуга
Р. Петрович
 
Адресат
Јеремија М. Гагић

 
Гагић, Јеремија Михајловић (1781, Претоке код Крагујевачке Груже – 1859, Млеци) – руски вицеконзул и конзул у Дубровнику. Као младић прелази у Аустрију: у Руми завршава основну школу, у Земуну се бави трговином. Враћа се у Србију 1806. и постаје писар у Правитељствујушчем совјету, али годину дана касније бива отпуштен из државне службе. Прелази у Влашку 1811. и ступа у руску службу. Титуларни саветник постаје 1813. године, а 1815. вицеконзул у Дубровнику. У Дубровнику остаје све до пензионисања 1856. године. Његош га сматрао особом од великог поверења, па је код њега оставио свој тестамент.
 
Петар II Петровић Његош, Писма.  [In:] Сабрана дела, ел. издање, 2007..

Извор: Стање ствари

 

ЊЕГОШ РУСИЈА ЦРНА ГОРА