Када савремени човек хоће нешто крајње да омаловажи онда он са презиром каже: „Ма, то је прича за малу децу“. То значи да то није за „одрасле“, умне“ и „озбиљне“. А деца ће одрасти и постати исти такви „озбиљни“ и досадни људи. Међутим, Христос је рекао: „Будите као деца“. Шта то значи? Шта је то чега обично више нема у „одраслима“ или, тачније, што је у „одраслима“ затрпано, затомљено, загушено дебелим слојевима њихове „одраслости“, ако не управо и пре свега та – деци својствена – способност да се усхите, да се обрадују и, што је најважније, да буду целовита и у радости и у жалости? Шта је то што „одрасли“ више немају у себи ако не та – деци својствена – способност да имају бескрајно поверење у другога и да му се у том поверењу потпуно предају, да воле другог и да му верују свим својим бићем? И, коначно, шта је то чега више нема у „одраслима“ ако не та дечија способност да се на најозбиљнији начин прихвата оно што „одрасли“ више уопште нису способни да прихвате, та дечија отвореност за машту, за оно што невидљиво прожима наше свакодневно искуство засновано на циничном безверју, једном речју та дечија отвореност за дубљу тајну света и свега у свету, за тајну која се открива светима, деци и песницима.

(отац Александар Шмеман)