ТРНОВИТ ПУТ ОД БОСОНОГОГ ДЈЕЧАКА ДО АКАДЕМИКА

"Градио сам је искључиво од својих пара зарађених писањем. Ни од кога нисам тражио нити узео динара. Штедео сам годинама. Цркву поклањам љишкој парохији, којој моје село припада, односно овом народу", истицао је Милован Данојлић у тренуцима када је постајао задужбинар. Богомољу у родном селу посветио је Светом Николи, крсној слави своје породице.

Фото: Петар Марковић / РАС Србија
Одлазак Милована Данојлића: Трновит пут од босоногог дјечака до академика
 
Милован Данојлић, српски књижевник и академик, преминуо је јуче у Француској послије краће болести у 86. години, а српска књижевност остала је без једног од најплоднијих и најдаровитијих стваралаца друге половине 20. и прве двије деценије 21. вијека.
 
 
Рођен је 3. јула 1937. године у селу Ивановци, у Шумадији. У родном селу завршио је основну школу, а ниже разреде гимназије у седам километара удаљеном Љигу. Гимназију је завршио у Београду, да би потом у овом граду и дипломирао на Одсјеку за романистику Филолошког факултета.
 
По сопственом свједочењу, ратне године Другог свјетског рата доживљавао је као нешто нормално, јер није знао за другачије. У интервјуима признаће да је као дијете мислио како је природно да се људи убијају и зачудио се када су борбена дејства престала. Та и таква дејства су у његовом крају због реваншизма између партизана и четника те Резолуције информбироа, како ће рећи, трајала скоро све до 1950. године.
 
"Године касног детињства, од 1946. до 1953, проживео сам у тешким, мучним приликама. Породица сиромашна, нас браће много. Отац строг и престрог. Крајем лета 1953. године одлучим да побегнем од куће. Професор математике коме су се моје прве песме свиделе дао ми је новац за возну карту и пожелео ми срећан пут. Исте вечери стигнем у Београд. Било је лето", писао је Данојлић о свом дјетињству.
 
У љето, како ће рећи, сеоска дјеца иду боса те је тако и он у велики град стигао бос.
 
"Пролазници се чуде мени, босом, а ја се, опет, чудим њима. Баш је угодно корачати босоног по асфалту и безопасно - јер на асфалту нема трња. Ипак, од прве зараде сам купио ципеле. Три године сам се сналазио како сам знао и умео. Продавао сам лед, новине и, уз пут, положио велику матуру. Упоредо са свим тим, много сам читао и писао, па сам тако, и нехотице, постао писац", причао је Данојлић својевремено.
 
У књижевност је ушао књигом пјесама "Урођенички псалми" објављеном 1957. у београдском "Нолиту", а двије године потом, дакле 1959, у Загребу објавиће збирку пјесма "Недеља" и књигу пјесама за дјецу "Како спавају трамваји".
 
"У граду Бауајомби, где расту јела и храст/ Десило се нешто што не памти људска историја:/ На препад, без ратовања, деца су дошла на власт /И основала републику под именом Викторија", почетак је познате Данојлићеве пјесме "Дечји законик" из његове прве књиге пјесама за дјецу.
 
"Кад сам био мали, чинило ми се да сам препуштен на милост и немилост одраслих који су ме окруживали. Кад год би ме неко увредио, или незаслужено истукао, или понизио, осећао сам се као жртва неке тешке незаконитости. Маштао сам о једном закону који би штитио децу. Верујте да сам се таквим мислима врло озбиљно носио. Нешто од тих маштарија је ушло и у овај преднацрт 'Дечјег законика', који ви, децо, кад порастете, треба да проширите и допуните", обраћао се својевремено Данојлић својим најмлађим читаоцима. Он је још у формативним годинама радио као дописник "Републике", а новинарски занат у младости пекао је у листовима "Борба", "Политика" и НИН. Од 1961. године повремено је одлазио у Француску, а од 1984. године живио је на релацији Француска - Србија. Друговао је са Оскаром Давичом, Бранком Миљковићем, Душком Радовићем, Матијом Бећковићем. Заједно са Бећковићем често је одлазио код Милована Ђиласа у вријеме док је овај био дисидент, због чега је имао проблема са југословенским властима.
 
"Овде сам имао много проблема. Пратили су ме, слушали телефон, звали на информативне разговоре, опомињали. Били су пристојни, али су стално имали неких примедаба. Нису били сурови, али схватио сам да не могу овде да живим. Одселио сам се у Француску 1984. да почнем од нуле. И није ми било лоше. Познавао сам неке људе, добио три препоруке угледних личност, а опет сам шест-седам година чекао папире. Морао сам да почнем да радим", говорио је Данојлић сам признајући да је испочетка у Француској био познат као "курир који чита Платона", али је брзо постао чувен и по преводима дјела Шекспира, Бодлера, Бродског, Сиорана, Арагона, Паунда, Јејтса, Јонеска, Клодела са француског и енглеског језика.
 
Данојлић је живио у Поатјеу, гдје је највише година провео на тамошњем универзитету као лектор за француски језик.
 
Од краја педесетих година прошлог вијека све до ове године, када му је у издању "Српске књижевне задруге" објевљена збирка поезије "Исповест на тргу", био је веома активан у књижевном животу. Објавио је преко 70 књига, како поезије, тако и прозе, есејистике и књижевне критике.
 
Његове документарно-фикцијске књиге "Како је Добрислав протрчао кроз Југославију" (1977) и "Драги мој Петровићу" (1986) доживјеле су велике тираже и објављене су у више издања, а као врстан романописац потврдио се књигама "Сенке око куће" (1980) "Ослободиоци и издајници" (1997) и "Балада о сиромаштву" (1999).
 
За "Ослободиоце и издајнике" награђен је и НИН-овом наградом.
 
"И у овој, и у другим мојим књигама, све је аутобиографско, и све је у исти мах, измишљено. Искуства су доживљена, осећања су аутентична, а ликови и ситуације су измишљени - тачније, и њих сам некад, негде, видео, али не бих могао рећи кад и где. Мој деда је, рецимо, сажет портрет толиких наших стараца које сам слушао и гледао у животу; такви су и ујак, и стриц, и баба... Рекао бих да сам у роду са целим једним народом: у Србији имам 100.000 деда, и 100.000 ујака, и 100.000 стричева... Бројна је то фамилија, у којој тешко разликујем живе од мртвих", ријечи су Милована Данојлића из једног интервјуа који је дао крајем прошлог вијека поводом НИН-ове награде.
 
Данојлић је добитник и бројних других награда, у које убрајамо награде са именима Бранка Ћопића, Исидоре Секулић, Десанке Максимовић, Радета Драинца. Између осталих, добитник је "Виталове" награде и "Књижевног вијенца Козаре" у Приједору.
 
Милован Данојлић један је од првих људи који је формирао свој легат у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу "Адлигат", односно Библиотеци Лазић, недуго након њеног поновног отварања за јавност 2009. године.
 
Након оснивања Удружења и Музеја српске књижевности (2012), његов легат смјештен је у просторије Музеја и званично отворен 2018. године.
 
Ове године постаће и редовни члан Српске академије наука и уметности (САНУ), а дописни члан постао је 2000. године.
 
У родном селу подигао је цркву.
 
"Градио сам је искључиво од својих пара зарађених писањем. Ни од кога нисам тражио нити узео динара. Штедео сам годинама. Цркву поклањам љишкој парохији, којој моје село припада, односно овом народу", истицао је Милован Данојлић у тренуцима када је постајао задужбинар. Богомољу у родном селу посветио је Светом Николи, крсној слави своје породице.

Извор: Независне

 

КУЛТУРА МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ

 

offline