СВЕДОЧАНСТВО О ЈАСЕНОВЦУ

Издавачко предузеће „Свјетлост” из Сарајева у своје задатке одмах после Другог светског рата уврстило је и подстицање бораца и осталих учесника НОП-а да, у облику који им најбоље одговара, опишу шта су сами доживели или видели.
 
На тај позив реаговао је Драго Х. Чолаковић из Бијељине, који је у књизи „Јасеновац”, издатој 1948. године, детаљно описао стварање логора Јасеновац сведочећи о страхотама кроз које су већ на самом почетку прошли логораши. За његово писање „Свјетлост” каже да има „печат уверљивости и снагу документа”.
 
Логораши су свакодневно убијани на различите начине, радећи тешке послове по блату и киши, снегу и мразу, мокри, гладни, прљави, вашљиви, малтретирани на сваком кораку. Убијани су из чиста мира, чак и онда када би дошао нови усташа који то раније није радио па је желео да проба.
 
Усташе су у почетку хапсиле обазриво:
 
„– Изволите са мном у касарну код господина мајора на саслушање.
 
– Какво саслушање?
 
– На знам, али неће дуго трајати.”
 
Згодан начин да се мирно приведу недужни људи.
 
Тако је било док се нису уверили да се људи безусловно покоравају, а кад су видели да један градски полицајац може зачас да похапси стотину грађана, а само двојица усташа да потерају све мушкарце једног села, постали су дрски, окрутни и безобзирни.
 
Путујући возом од Бијељине до Госпића, где су најпре одведени, суочили су се са страшном мржњом обичног света који би их препознао на станици. Знали су да им се не спрема ништа добро, а у то су се убрзо и уверили.
 
Не желим да препричавам књигу. Навешћу само неколико примера који ће је представити као незаобилазни документ кад се говори о Јасеновцу.
 
Обест усташа није имала границе. Тако су нпр. измислили купање у јарковима. Кад су се враћали са рада где су градили насип поред реке Саве, морали су „по наредби усташа све јарке да прегазе. У бараци немају у шта да се пресвуку, нити могу да се осуше, него онако мокри лежу и мокри устају”.
 
Јадна група сељака из Трнаве суђена је на преком суду у Загребу. Пуштени су кућама. На железничкој станици Јасеновац скинула их је усташка стража и довела у логор. Кад су видели где су дошли, њих неколико поче бежати. Све су их побили, осим једног младића, кога су претукли и да виде ко им је помагао натерали су све Србе да прођу поред њега, а он да каже кога познаје. Тако су убили још око 40 људи. Младића су затим заклали.
 
Једног дана доведено је седамдесетак талаца Личана. Сви су поубијани на монструозан начин „једног по једног натеривали су у неку рупу пуну воде, метали им на главу даску и преко ње цупкали док се човек не би удавио”.
 
Кад је у логор доведен ресторатер Дивјак из Липика, правни референт „табора” Матковић га је препознао јер му Дивјак својевремено није дао столицу. Везао му је руке жицом, оборио га кундаком на земљу, преврнуо га на прса, „камом му разрезао капут и кошуљу и једним потезом каме расекао му леву слабину. Језив крик, затим кркљање и Матковић је држао срце Дивјаково у руци. Овако се свети Матковић”.
 
Његослав Вукотић,
Панчево

Извор: Политика

 

СТРАДАЊЕ СРБА ПРОГОН СРБА ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ