АНАЛИЗА: ЕВО КАКО ЈЕ БИТИ СРБИН У ХРВАТСКОЈ У 2019. ГОДИНИ!

Да ли су историјски ревизионизам и говор мржње усмерени према мањинама у Хрватској изоловани инциденти или нешто друго? Учесталост и начини говоре сами за себе.

Да ова година неће бити једна од оних коју ћемо памтити по ширењу љубави и толеранције дало се наслутити већ по томе како је започела, а започела је морбидном честитком за православни Божић коју је син ХДЗ-овог заступника Јосипа Ђакића, Иван Ђакић преко свог  фејсбук профила упутио Србима. Наиме, Ђакић је православни Божић честитао фотографијом усташе који у рукама држи одсечену главу Србина уз поруку „Свим ‚пријатељима‘ Србићима сретан Божић”.

Нешто раније, у ноћи између 4. и 5. јануара у Полачи крај Книна споменик жртвама фашизма ишаран је усташким графитима, а припрема терена за нови притисак на Србе у Хрватској настављена је конференцијом за новинаре коју је градоначелник Вуковара Иван Пенава одржао 15. јануара. Пенава је на овој конференцији говорио о „континуираној присутности великосрпске политике у Републици Хрватској” оценивши да је управо Вуковар „епицентар континуиране великосрпске пузајуће агресије”. Посебно је као доказ за своје тврдње обележио ученике Техничке школе „Никола Тесла” у Борову насељу полазнике наставе на српском језику, који на стадиону Вутекс-Слоге нису устали за време интонирања хрватске химне. Већ сутрадан, 16. јануара, један ученик те школе физички је нападнут док је у Вуковару чекао аутобус за Мирковце.

Насиље је настављено у Сплиту 9. фебруара када су тројица ватерполиста Црвене звезде нападнута док су у једном кафићу испијали кафу. Двојица од њих су нападачима успели да побегну док је један од ватерполиста, како би се спасио, скочио у море. Грађани су мирно посматрали шта се дешава уз коментар „па ипак је он четник” који је могао да се чује на снимку с мобилног телефона једног од њих. Да изађе из мора младом ватерполисти нешто касније помогли су једна девојка и младић.

Само два дана касније, 11. фебруара, зидови једне основне школе у истом том граду осванули су ишарани антисрпским графитима. Вандали су по школи исписали графите „Мрзин школу и Србе”, „Мрзим Србију”, као и велико усташко „У” и „За дом”. На једним вратима нацртан је велики кукасти крст, а исписано је и „Мрзим полицију”. Само дан касније ишаран усташким симболима и графитима освануо је и један сплитски вртић.

Фебруар је био и месец у ком се председница Хрватске час ограђивала од усташког поздрава „За дом спремни”, а час правила разлику између „ЗДС” из 1941. и „ЗДС” из 1991. Иако то нико неће да призна, такви неодређени и нејасни ставови државних службеника и те како су допринели и још увек доприносе релативизацији и рехабилитацији усташтва у Хрватској.

Са испољавањем мржње и нетрпељивости према Србима настављено је и у марту када је на традиционалном карневалу у Каштел Сућурцу, близу Сплита, 2. марта спаљена велика лутка са ликом представника Срба у Хрватској, Милорада Пуповца обученог у српску народну ношњу. Пуповац је на тај начин окарактерисан као личност која одређује хрватску политику и која је одговорна за све негативне ствари које се у Хрватској дешавају. Иако су се организатори правдали како спаљивање „крње” са ликом Милорада Пуповца нема никакве везе са Србима у Хрватској тврдећи да је Пуповац пре свега политичар потпуно је јасно да то није тако, јер је лутка била обучена у српску народну ношњу. Неколико дана касније, односно 5. марта, лутка са ликом Милорада Пуповца спаљена је и у Каштелу Старом. У оба места, као додатак „програму” инсценирани су и напади на српске ватерполисте који су симболично побацани у море.
 
Од суптилних порука до паљења кућа

Промовисање говора мржње и историјског ревизионизма има и своје суптилније, али ипак прозирне методе. Тако су у регионалном дневнику ХТВ-а од 8. марта у прилогу о допремању хуманитарне помоћи са Корчуле за угрожене породице хрватских ратних ветерана саговорници у камере давали изјаве новинару ХРТ-а док је у позадини стајао натпис-графит „Уби Србина“. Тек након што је о томе писао портал Индекс.хр спорни графит је, у каснијим репризним емисијама, замагљен.

Усташким и нацистичким симболима, односно свастикама и усташким „У”,  9. марта оскрнављен је и споменик стрељаним партизанима на шибенском Шубићевцу, а градоначелник Валпова новцем грађана платио је плочу подигнуту на месном гробљу у Марјанчацима у част усташама које је он, како би целу ствар бар мало замаскирао назвао хрватским војницима. На плочи је исписан текст: „Хрватским војницима из мјеста Марјанчаци који су дали своје животе у Другом свјетском рату за Независну Државу Хрватску 1941-1945”.

Методе притиска и утеривања страха Србима у Хрватској имају и друге, нимало суптилне облике. Тако су у Дузлуку, приградском насељу Ораховице, у периоду од 10. априла до 19. маја молотовљевим коктелима изазвани пожари на шест српских кућа. Да је ствар крајње озбиљна сведочи и чињеница да је једна од кућа запаљена док је њен власник у њој спавао. Иако је мотив још увек непознат чињеница да су све запаљене куће у власништву Срба уноси додатни немир.
 
Није се пробудио из коме

                                      
                                                                                    Радоје Петковић

Најбруталнији чин нетрпељивости догодио се 24. априла када је члан Већа српске националне мањине града Кастава Радоје Петковић крвнички претучен испред једног кафића у Вишкову. Због овог напада ухапшен је Илија Главић (48), који је од раније познат полицији и који се, према писању медија, налази и на листи осумњичених за ратне злочине. Петковић се са Главићем, којег није познавао, у локалу посвађао, након чега је изашао и кренуо према аутомобилу како би избегао инцидент. Међутим, овај га је убрзо сустигао повукао руком према себи и из све снаге ударио шаком у лице. На снимцима са надзорних камера се види да је Петковић након ударца почео да пада, али га је Главић задржао руком и наставио брутално ударати. Није се зауставио чак ни када се Петковић нашао на тлу. Док је покушавао да се придигне Главић је наставио да га туче све док није изгубио свест. Након напада Петковић је превезен у КБЦ Ријека, где је све до 10. јуна био у коми из које се никада није пробудио.

Таква је била атмосфера уочи и за време изборне кампање за Европски парламент у коју је СДСС ушао са питањем „Знате ли како је бити Србин у Хрватској?”. Одговор је брзо уследио уништавањем плаката и шарањем по њима, а исписани су натписи ‘Србе на врбе’, ‘Палите тракторе’, ‘За дом спремни’ и ‘НДХ’.

Да је питање на СДСС-овим предизборним плакатима сасвим умесно и оправдано сведоче и дешавања на ријечкој Норијади којом су се тамошњи матуранти опраштали од школских клупа. Једна група ријечких ученика одлучила је да улазак у пунолетство прослави дизањем деснице у наци стилу и повицима „Ајмо усташе” и „За дом спремни”.
 
Срби неподобни и као сезонски радници

Најновији физички напад на Србе догодио се 9. јуна, али овај пут уз њих су страдали и Хрвати који су покушавали да их заштите. Наиме, четири младића и једна девојка нападнути су у Супетру на Брачу од стране хулигана из навијачке групе Торцида. Мета нападача били су двојица младића српске националности из Негославаца и Борова насеља који су на Супетру радили као сезонци.

„Враћали смо се кућама након посла, прошли смо крај просторија Торциде Брач. Вјеројатно су чули ова два момка, они су Срби из Вуковара. Њих 15, 20 затрчало се према нама. Викали су: ‘Ди је Србин?’ Напали су их и бацили на под, почели су их ципеларити. Дјевојка је легла на свог пријатеља, наставили су тући и њега и њу. Ја сам стајао са стране. Питао сам: ‘Је ли ово потребно?’ Добио сам ударац шаком у нос. Да није налетио таксист, убило би нас. Почео је трубити, а они су се разбјежали” – испричао је повређени двадесетшестогодишњак за Далматински портал.

Све наведено у овом тексту даје доста јаке аргументе за тврдњу да су усташтво и нетрпељивост према Србима у Хрватској попримили облик епидемије и да су у доброј мери стекли право грађанства.

Забрињава млака и неадекватна реакција политичких представника власти у Хрватској као и стална настојања да се овакви случајеви окарактеришу као изоловани и појединачни ексцеси, а не као тренд понашања који поприма забрињавајуће размере и облике. У исто време оне који такве појаве осуђују десничарски настројени појединци и медији покушавају да окарактеришу као оне који шире безразложну панику, који желе да наруше углед Хрватске у свету, који мрзе све што је хрватско, који не воле државу у којој живе и сл. Лепећи им етикете четника, југоносталгичара, удбаша и великосрба покушавају да их ућуткају и онемогуће у деловању.

Ипак, охрабрујуће делује то да и отпор грађана Хрватске према таквим појавама упркос свему расте, али права акција широких размера за сада још увек изостаје. Многи за овакво стање окривљују школство, кућни одгој и медије који дају огроман простор историјском ревизионизму. И теме рата, без обзира на чињеницу да је завршио још пре четврт века, у медијима и јавном простору Хрватске још увек су доминантне, а они који се усуде да о том рату изнесу нешто другачији или критички интониран став изложени су притисцима па и претњама да остану без егзистенције.

Свеж пример је случај наставника информатике Марка Шолића из загребачке Основне школе Матије Гупца који је након посете Вуковару на свом Фејсбук профилу написао: „Марко Шолић осјећа се болесно у граду Вуковару“.

Шолић је у свом статусу на Фејсбуку критиковао начин на који се ученицима представљају догађаји из рата деведесетих због чега је од директорке школе добио опомену пред отказ. Тако се на велика врата у јавни простор уводи деликт мишљења и стварају забрањене теме за критичко промишљање, а деликт мишљења је управо оно на шта се иначе увек „ваде“ они који се баве релативизацијом и реафирмацијом усташтва.

Извор: срби.хр

 

 

offline