О ГЕНОЦИДУ НАД СРБИМА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Срби су, заједно са Русинима, први народ који је, на основу своје националне припадности, затваран у концентрационе логоре на тлу Европе. Поставља се питање да ли је ово био геноцид? Да ли су у Првом светском рату Срби претрпели геноцид? У српској историографији ово питање и данас изазива несналажења и недоумице.
Срби су, наиме, заједно са Русинима, први народ који је, на основу своје националне припадности, затваран у концентрационе логоре на тлу Европе. Патентирана у Бурском рату, ова врста масовних злочина над цивилима своју примену је по први пут доживела у Првом светском рату. У низу концентрационих логора на тлу Аустро-Угарске и Немачке, српски ратни заробљеници, старци, жене и деца најмасовније су умирали у логорима Нежидер, Нађмеђер, Болдогасоњ, Добој, Арад, Хајнрихсгрин, Кечкемет, Браунау, Ашах, Дрозендорф, Вац, Чеглед. Најчешћи узрок смрти били су, поред егзекуција, нељудски услови у којима су држани – живот на ледини, без крова над главом, мучења, изгладњивања и болести. У логору у Маутхаузену Срби ће умирати у оба светска рата. У Хајнрихсгрину постојао је посебан логор за децу изнад 5 година старости. Према подацима које доноси Владимир Стојанчевић, крајем 1917. у овим логорима налазиле су се хиљаде српске деце, при чему је укупан број заточених Срба износио око 340.000. Срби су умирали не само у аустроугарским и немачким, него и у бугарским и турским логорима.
На тлу окупиране Србије и Црне Горе, али и Аустро-Угарске, цивили су масовно убијани, мучени, или остављани да умиру услед недостатка хране и основне лекарске неге. Уништавана су цела села, нарочито у Подрињу, Срему и Топлици. Кроз школску и културну политику спровођена је систематска денационализација. Она је нарочито била брутална у бугарској окупационој зони. Као у Другом светском рату, процене броја жртава разликују се у стотинама хиљада. Оно што се зна о улози аустроугарских и бугарских државних, посебно војних власти, указује на смишљену намеру да после уништења српских држава, нестане и српски народ.
Питање дефиниције
Да ли је, дакле, ово био геноцид? Одговор на то питање зависи од тога шта се под овим појмом подразумева. Најприхваћенија, стандардна дефиниција је она из Конвенције Уједињених нација о геноциду (1948). Према овом документу, „геноцидом се сматра било које од следећих дела, учињено у намери да се уништи, у целини или у деловима, национална, етничка, расна или верска група: а) Убијање чланова групе; б) Наношење озбиљне физичке или душевне патње члановима групе; ц) Свесно отежавање животних услова чланова групе, срачунато на то да се она физички уништи, у целини или у деловима; д) Наметање мера срачунатих на то да спречавају рађање унутар групе; е) Присилно измештање деце из једне у другу групу.“
Оно што се догађало са Србима 1914-1918. сасвим одговара овако дефинисаном појму геноцида. То се може рећи и на основу готово свих осталих дефиниција геноцида које се могу пронаћи у литератури, укључујући и ону коју даје Рафаел Лемкин, у књизи Владавина Сила осовине у окупираној Европи (1944), где је та реч по први пут употребљена и образложена. Поред осталог, захваљујући упорном залагању Лемкина, Уједињене нације усвојиле су резолуцију из 1948, којом је геноцид проглашен за криминално, кажњиво дело.
Први светски рат је у светској историографији препознат као почетак епохе геноцида. Управо тако су названи тадашњи турски злочини над Јерменима, Асирцима и малоазијским Грцима. Истовремени геноциди над Србима и над Русинима, међутим, у међународној науци нису познати под таквим именом. Чини се да главну одговорност за то сносе управо српска и русинска историографија.
Савременици, истраживачи масовних злочина над Србима, какви су били Арчибалд Рајс, Владимир Ћоровић или Тоша Искруљев, нису користили реч „геноцид“, будући да је у ово доба она, како смо видели, била непозната. Ни после 1944, међутим, српска историографија, под пажљивим надзором државе, није се бавила овом темом. Управо је неприкосновени господар Југославије Јосип Броз Тито, 1914. године био војник хрватске злочиначке 42. „вражје“ дивизије, који је своју политичку каријеру изградио на борби против „великосрпске буржоазије“ из 1918. Утолико мање се то могло очекивати од страних историчара. Српска историографија је, истина, много тога постигла у истраживању дипломатске и војне историје Великог рата. Међутим, почевши од осамдесетих година 20. века, упоредо са слабљењем титоистичких парадигми, она је почела да догађаје 1914-1918. године назива геноцидом. Поред осталих том речју су масовне злочине из Великог рата описивали Владимир Стојанчевић, Радован Самарџић, Ђорђе Станковић и Милорад Екмечић, који је уочио да је геноцид по коме је упамћена НДХ, започео у Подрињу 1914. године.
Класификација злочина
Како су показали Едвард С. Херман и Дејвид Питерсон у књизи Политика геноцида, као и писац предговора Ноам Чомски, од тада до данас појам геноцида је вишеструко девалвиран. Почевши од победе НАТО над Варшавским пактом, та реч се учестало понавља у академском и јавном животу западних земаља. Њихове агресије широм света су, наиме, све више правдане борбом против геноцида.
Херман и Питерсон су, на основу анализе дискурса који су припремали и пратили ова освајања, злочине који су се одиграли од тада до дана објављивања књиге, поделили на „конструктивне геноциде“, „зликовачке геноциде“ и „нека бенигна крвопролића“, у складу са тим да ли су их починили САД, ЕУ и савезници, или њихови противници. Србима је, наравно, припала улога починилаца „зликовачких геноцида“, док су над њима чињена „нека бенигна крвопролића“. Ноам Чомски је ту, поред осталог, подсетио читаоце и на кључни значај великог, занемареног геноцида Енглеза и Шпанаца над староседеоцима америчког континента.
Српска историографија би у будућности морала да се систематски посвети проблему геноцида почињених над српским народом. О српским „зликовачким геноцидима“, очигледно, има ко да брине. У том светлу морају се преиспитати нарочито „бенигна крвопролића“ почињена над Србима у Хрватској и на Косову и Метохији. То су теме која захтевају тимове истраживача и подршку научних институција.
У том контексту, Први светски рат остаје велика, недовољно протумачена тема српске историје. Потребне су нам стандардне монографије, на српском и на страним језицима, о геноциду над Србима у Првом светском рату, о концентрационим логорима, о масовним злочинима над српским цивилима у Великом рату, нарочито о теми коју су уочили сами аустријски историчари (Антон Холцер, Ханс Хаутман) – о свесној намери званичних кругова да српски народ буде коначно уништен.
Извор: Искра
На тлу окупиране Србије и Црне Горе, али и Аустро-Угарске, цивили су масовно убијани, мучени, или остављани да умиру услед недостатка хране и основне лекарске неге. Уништавана су цела села, нарочито у Подрињу, Срему и Топлици. Кроз школску и културну политику спровођена је систематска денационализација. Она је нарочито била брутална у бугарској окупационој зони. Као у Другом светском рату, процене броја жртава разликују се у стотинама хиљада. Оно што се зна о улози аустроугарских и бугарских државних, посебно војних власти, указује на смишљену намеру да после уништења српских држава, нестане и српски народ.
Питање дефиниције
Да ли је, дакле, ово био геноцид? Одговор на то питање зависи од тога шта се под овим појмом подразумева. Најприхваћенија, стандардна дефиниција је она из Конвенције Уједињених нација о геноциду (1948). Према овом документу, „геноцидом се сматра било које од следећих дела, учињено у намери да се уништи, у целини или у деловима, национална, етничка, расна или верска група: а) Убијање чланова групе; б) Наношење озбиљне физичке или душевне патње члановима групе; ц) Свесно отежавање животних услова чланова групе, срачунато на то да се она физички уништи, у целини или у деловима; д) Наметање мера срачунатих на то да спречавају рађање унутар групе; е) Присилно измештање деце из једне у другу групу.“
Оно што се догађало са Србима 1914-1918. сасвим одговара овако дефинисаном појму геноцида. То се може рећи и на основу готово свих осталих дефиниција геноцида које се могу пронаћи у литератури, укључујући и ону коју даје Рафаел Лемкин, у књизи Владавина Сила осовине у окупираној Европи (1944), где је та реч по први пут употребљена и образложена. Поред осталог, захваљујући упорном залагању Лемкина, Уједињене нације усвојиле су резолуцију из 1948, којом је геноцид проглашен за криминално, кажњиво дело.
Први светски рат је у светској историографији препознат као почетак епохе геноцида. Управо тако су названи тадашњи турски злочини над Јерменима, Асирцима и малоазијским Грцима. Истовремени геноциди над Србима и над Русинима, међутим, у међународној науци нису познати под таквим именом. Чини се да главну одговорност за то сносе управо српска и русинска историографија.
Савременици, истраживачи масовних злочина над Србима, какви су били Арчибалд Рајс, Владимир Ћоровић или Тоша Искруљев, нису користили реч „геноцид“, будући да је у ово доба она, како смо видели, била непозната. Ни после 1944, међутим, српска историографија, под пажљивим надзором државе, није се бавила овом темом. Управо је неприкосновени господар Југославије Јосип Броз Тито, 1914. године био војник хрватске злочиначке 42. „вражје“ дивизије, који је своју политичку каријеру изградио на борби против „великосрпске буржоазије“ из 1918. Утолико мање се то могло очекивати од страних историчара. Српска историографија је, истина, много тога постигла у истраживању дипломатске и војне историје Великог рата. Међутим, почевши од осамдесетих година 20. века, упоредо са слабљењем титоистичких парадигми, она је почела да догађаје 1914-1918. године назива геноцидом. Поред осталих том речју су масовне злочине из Великог рата описивали Владимир Стојанчевић, Радован Самарџић, Ђорђе Станковић и Милорад Екмечић, који је уочио да је геноцид по коме је упамћена НДХ, започео у Подрињу 1914. године.
Класификација злочина
Како су показали Едвард С. Херман и Дејвид Питерсон у књизи Политика геноцида, као и писац предговора Ноам Чомски, од тада до данас појам геноцида је вишеструко девалвиран. Почевши од победе НАТО над Варшавским пактом, та реч се учестало понавља у академском и јавном животу западних земаља. Њихове агресије широм света су, наиме, све више правдане борбом против геноцида.
Херман и Питерсон су, на основу анализе дискурса који су припремали и пратили ова освајања, злочине који су се одиграли од тада до дана објављивања књиге, поделили на „конструктивне геноциде“, „зликовачке геноциде“ и „нека бенигна крвопролића“, у складу са тим да ли су их починили САД, ЕУ и савезници, или њихови противници. Србима је, наравно, припала улога починилаца „зликовачких геноцида“, док су над њима чињена „нека бенигна крвопролића“. Ноам Чомски је ту, поред осталог, подсетио читаоце и на кључни значај великог, занемареног геноцида Енглеза и Шпанаца над староседеоцима америчког континента.
Српска историографија би у будућности морала да се систематски посвети проблему геноцида почињених над српским народом. О српским „зликовачким геноцидима“, очигледно, има ко да брине. У том светлу морају се преиспитати нарочито „бенигна крвопролића“ почињена над Србима у Хрватској и на Косову и Метохији. То су теме која захтевају тимове истраживача и подршку научних институција.
У том контексту, Први светски рат остаје велика, недовољно протумачена тема српске историје. Потребне су нам стандардне монографије, на српском и на страним језицима, о геноциду над Србима у Првом светском рату, о концентрационим логорима, о масовним злочинима над српским цивилима у Великом рату, нарочито о теми коју су уочили сами аустријски историчари (Антон Холцер, Ханс Хаутман) – о свесној намери званичних кругова да српски народ буде коначно уништен.
Извор: Искра
УБИЈАЊЕ ЦИВИЛА: Жртве аустроугарске војске у Мачви
СТРАДАЊЕ СРБА ПРОГОН СРБА ФАШИЗАМ ПРВИ СВЈЕТСКИ РАТ МИЛОШ КОВИЋ
