Насловна /   Вијести из хришћанског свијета

На прагу Божића (5.дио-крај) Божанствени живот може почети овдје

На прагу Божића (5.дио-крај) Божанствени живот може почети овдје

Беседа са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем


Главни проблем – одсуство истинитости у Цркви

 
–Ви сте против раскоши у Цркви, скупих одежди...
– Никог не осуђујем. Али, мислим да једноставност краси. Савременог човека не спутава раскош да пређе праг Цркве. Ипак је није тако пуно. Главно је одсуство истинитости у Цркви. Недостатак истинских речи. Наше Тајне су постале само обреди...
–Много пута сте говорили о томе да Тајне треба да буду бесплатне, да људи не треба да плате за венчање...
–Зар није очигледно? Ево примера: венчање. Сви поклањају младенцима поклоне: рођаци, пријатељи, комшије, браћа и сестре. Па зар Црква не може да им нешто поклони? Зашто да тог дана не рашири свој загрљај за њих?
Једном сам отпутовао на венчање једном човеку на високој функцији. Урадио је све да Тајну Венчања обавим ја. Отпутовао сам, венчао из свег срца, благословио младенце. Наша митрополија дели „Нови Завет“ у издању манастира Ватопед, лепо дизајнирани, са позлатом. Дакле, поклонио сам им један такав „Нови Завет“ и благословио их. Били су дирнути. Отац породице је све време понављао: „Какво је то било венчање!“. Служио сам као обично. Ништа више! Потом ми се обратио: „Хајдете, останите још мало, уђите у дом“. Одговорио сам: „Не могу, морам да се вратим, ускоро почиње бденије“. А он: „Ма какво бденије! Молим вас, уђите!“ Ушао сам, направили смо заједничку фотографију, како је он замислио. Прозборио сам коју реч, благословио његов дом и кренуо ка излазу. Стојим на вратима, он ми протеже коверат. Кажем: „Врло сам вам захвалан, али немам разлога да узмем тај коверат.“ – „Молим вас! Видите ли колико имам!“ Имао је свадбу за хиљаду људи, кетеринг и томе слично. „Радујте се! – кажем. – Имам више од тебе. Ти имаш новац да ми даш. А ја сам дошао да ти подарим благодат“. – „То је прилог“, – узвраћа. Одбио сам: „Хвала, није потребно“.
–Чак ни као прилог нисте узели. Због чега?
– Дошао сам на венчање, не да бих прикупио новац на дела милосрђа митрополије. Сложићете се, ви бисте поступили исто као тај отац. То је добро јер људи желе да дају. Црква поступа ружно ако жели да добија.
– Навикли смо да дајемо, а не да добијамо...
–Давно су ме позвали да одслужим помен. Био сам јеромонах. Жена је отворила торбу, прочепркала по њој и већ држала свежањ новчаница да ми преда. Нисам протегао руку ка њој да целива, како се обично ради. Кажем: „Нека Бог упокоји преминулог!“
–Знали сте шта ће се даље догодити?
–Наравно. „Благословите, оче“. Рекао сам: „Већ сте добили мој благослов“. „Молим вас, оче!“ – „Није потребно. Ушао сам у храм, за неколико минута сам одслужио помен. Такве грехе не узимам на себе.“ Она је пљеснула рукама: „Овај човек ће бити свет!“ Како је све једноставно. Рекао сам јој: „Молим вас, склоните новац“. – „Оче, у том случају молитва неће бити делотворна.“ – „Ако ми не даш новац, можда ће бити делотворна, а можда и неће. Ако ми даш, сигурно да неће“.
То је образац људског размишљања. У томе нема ништа добро. Није ли тако?
–Тако је. Међутим, и Црква прикупља са тацне новац за свеће, за требе, за једно, друго...
–Све може бити и добро, и лоше. Зависи како се реализује. У нашој митрополији смо спремни да не користимо тацну, није неопходна. Али постоје и екстремне ситуације, када су људи пострадали од пожара, на пример. Устао је народ. Да се није дигла и Црква, одмах би је окривили!
– Да, свакако.
–Ако Црква одбије тацну, поставља се питање: аха, а одакле им новац? Занимљиво, где га крију?! Постоји такав зли скептицизам...
– То је неповерење народа.
–Без обзира, у нашој митрополији, колико знам, људи су спремни да учествују у животу Цркве. Многи су нам давали пристојни новчани износ. Ти људи су прилагали и нама, и Цркви, и стављали новац на тацну. Увек постављам питање: како да распоредим тај новац? Сама чињеница њихове жртве, сведочи о томе да људи желе да жртвују. Тада је тацна добро дело!
 
Божанствени живот може почети овде
 
–Ваше високопреосвештенство! Наш циклус се назива „Друга димензија“. По вама, да ли је наш живот овде, у тој димензији у којој живимо, или је ипак негде другде, где се надамо и замишљамо да постоји?
– Нећу се сложити са вашим „замишљамо“. „Надамо се“, чини ми се нејако, „верујемо“је много боље. „Друга димензија“ није место. Мало другачије бих рекао. Природно, наш живот је у овој димензији и одатле почиње све. Међутим, наш живот није само у томе. Он је мало другачији. Моје учешће у беседи ће бити оправдано уколико сам успео да пробудим сумњу да постоји други живот, са другом логиком, различитом од „једем, учим, женим се, старим, умирем“. Да постоји нешто још осим 70 килограма, 70 година, 70 еура месечно, недељно, дневно које човек зарађује. Други доживљај живота. Божанствени живот може почети овде, на земљи.
 
Са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем
разговарала Ева Кириакопулу
са савременог грчког превела Александра Никифорова
Са руског Ива Бендеља



 

 

ЕПИСКОП
ЗВОРНИЧКО - ТУЗЛАНСКИ
ГОСПОДИН ФОТИЈЕ

Друштвене мреже

 

Банери


Православни календар