ОПРОСТИТИ, НЕ ЗАБОРАВИТИ 

Опростити, а не заборавити,
то су речи Патријархове
које у Јасеновцу одјекнуше,
хришћански је опростити,
али је људски не заборавити,
јер би се све исто
могло поновити 

И тако у Јасеновцу,
највећем српском
граду под земљом,
дуго времена би опроштено,
а незаборављено,
али време учини своје
и појача забораве
и то до те мере,
да би се слободно 
питати могли,
има ли шта сад и опростити?

Кад ми толико
Јасеновац заборависмо,
шта се чудити што Стјепан
и његови људи,
надбискупском столу блиски,
рекоше да је Јасеновац 
радни логор био,
где се возити ауто учило,
а логораши, 
њих неколико хиљада,
сва су права имали,
али и оних је било
који тифус нису преживели,
друго је све митологија,
то је већ доказала
- историје ревизија

Да није тужног бетонског цвета,
да није Божијег памћења
у којем су сва страдања,
сви уздаси у вечности уписани,
сад више ништа не бисмо знали,
а они који помену
послератну Комисију,
анахрони су,
данас већина ревизијом
пређоше у савремену историју,
коју написаше центри моћи,
да бисмо ми 
нову реалност схватили
и да се о бројкама
не бисмо питали

Тешко је о трагедији писати,
не стигнеш ни сузе обрисати,
од јада, од муке
и од лажне науке
која се ревизијом зове,
ревизија је као гусеница,
која сву историју
као лист дрвета,
за час поједе
и само структура листа остане,
е тако је и у Јасеновцу било,
и сада се заборавило
и оно што се опростило 

Митрополит Фотије

 

ЕПИСКОП ФОТИЈЕ ПЈЕСМЕ