ЕПИСКОП ФОТИЈЕ - КАКО ДА ПОСТИМО
Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас, у недељу Сиропусну, 17. марта, свету архијерејску Литургију у Толиси на Требави.
Домаћин, протонамјесник Слађан Савић, дугогодишњи парох толишки, са браћом свештеницима и вјерним народом дочекао је првојерарха наше епархије. Предавши епископу крст отац Слађан се захвалио на канонској посјети и замолио га да се моли за народ Толисе и цијеле Требаве.
Његовом Преосвештенству су у Христовој оданости и братској љубави саслуживали протојереј-ставрофор Перо Танацковић, парох модрички; протојереј-ставрофор Јадранко Стојановић, парох копривљански; протојереј Ненад Тојић, архијерејски намјесник модричко-градачачки и парох шамачки; протонамјесник Небојша Товирац, парох скугрићки те протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, владичански ђакони.
На малом входу, епископ Фотије је наградио је оца Слађана чином протојереја за дугогодишњи труд на Њиви Господњој, али и као подстријек за даљи рад.
У пастирској бесједи Преосвећени владика Фотије је говорио о томе како треба да постимо и шта је циљ поста с обзиром да сутра почиње Велики пост:
Часни оци, драга браћо и сестре, ево нас на почетку Васкршњег поста који сваке године дочекујемо изнова, почињемо изнова.
Свети Оци од којих смо се учили Православљу, а данас једног празнује наша Црква, Светог Герасима Јорданског, који је имао дивно братство у јорданској пустињи, са строгим монашким типиком, скупио је 70 браће и сви су живели строгим монашким типиком, кад је почињао пост, као што сада почиње, онда су сви монаси одлазили у пустињу да не би могли причати међусобно и враћали су се пред Пасху, пред Васкрс и тада су настављали даље да живе општежитељним животом.
То је био најстрожији начин поста, да се оде у неку пустињу, у неко далеко место где човек пребива сам са Богом и моли се Богу и пости.
Други начин, можда нама који чешће постимо примеренији, јесте да постимо током недеље на води, а суботом и недељом на уљу. Овако најчешће бива у манастирима. Током недеље се једе на води, суботом и недељом се једе на уљу, а празник Благовести и Цвети се разрешава строгог поста и једе се риба.
Још један начин, који се можда више примењује код наших људи, јесте да средом и петком посте на води, других дана на уљу, а понекад млађи људи једу викендом рибу, поред њих, и они који су болесни и они који добију благослов.
Четврта категорија би били они који само посте, они који знају да је пост 40 дана. Некада једу уље, некада на води, некада и рибу, они често раде тешке послове на њивама, у рудницима или тако негде и они посте, битно је да посте. Подвиг овога поста је да испостимо до Васкрса. То је слика нашег проласка кроз пустињу као што је изабрани народ ишао кроз египатску пустињу у Израиљ. Народ је тада ишао 40 година, а Бог је нама оставио ових 40 дана да се подвизавамо, да се боримо, да стигнемо припремљени духовно, исповеђени, препорођени духовно, да отпразнујемо празник Васкрсења Христовог најдостојанственије колико можемо. То је смисао поста. Да се уз молитву припремимо и сјединимо са Богом и да се достојно причестимо, као што је данас било.
Дакле шаролико је како наши људи посте. Шаролико је чак и у једном манастиру како монаси посте, свако са својим моћима. Људи у свету којим се послом баве, толико могу и да посте. Неко може један дан, усрдно, неко недељу или две, да се каје усрдно и пости, у сваком случају Црква благосиља да постимо до Васкрса. А ми морамо по својим моћима да се определимо и да питамо пре свега своје свештенике: Оче како ја да постим? Да питате за савет, кад и како да постим и када да се причестим. То је јако битно. Зато се у току овог поста и служе средом и петком Пређеосвећене литургије да би они који су ревноснији у веру могли да се причешћују и средом и петком и свакако суботом и недељом кад се служе литургије.
Циљ поста је да се ми што достојније причешћујемо Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа. Не да мучимо своје тело зато што презиремо неку врсту хране, то није учење Цркве. Него да будемо лакши. Кад лагану храну једеш ти се осећаш лаган као перце, кад једеш тешку храну оно те притиска, не можеш се дићи, не можеш устати од стола и одеш и заспеш. Храна може дати неку духовну свежину човеку. Свети Оци испосници су сви били лагани људи. Старац Јаков Цаликис кад је ходао људи су мислили да не иде по земљи уопште. То су били људи испосници.
Пред нама је Велики пост и подвиг и прво са чиме ћемо се сусрести то ће бити да променимо навике које смо имали. Навике нас везују, то су нам ограничења и ланци којима смо везани. Ми знамо од онога што чинимо шта је богопротивно у току једног дана, недеље и живота. То ми знамо, неко више неко мање, али знамо сви. Морамо да покушамо, навике која нас одвајају од Бога и духовности, да покушамо да их победимо, да их заборавимо, да их оставимо. То је борба.
У овој борби у овом посту од 40 дана Господ нам је показао каква искушења ћемо имати у току поста.
Прво му приступа Сатана и говори: Хајде претвори ово камење у хлебове. Значи, прво ће доћи телесна искушења, искушења хлебом, када је неко гладан, треба више хране, осећа проблем око ситости или глади. Прва борба почиње у свачијем животу са телом, чак и деца, девојчице, дечаци, крећу прво искушења тела и страсти.
Потом долази искушење које је суптилније од тога, а то је искушење таштине и сујете. 'Хајде скочи са овога храма и сви ћете људи храбрити и говорити да си ти Син Божији'. Искушење да удивиш људе нечим, чудесима. Господ то није хтео, него је рекао да треба да се вером спасавамо, онај ко верује Бог ће га чувати. Те суптилне страсти нам долазе после телесних искушења. Да ли сам леп, како певам, да ли сам бољи од другога, то су те суптилније страсти.
На крају долазе она најтежа искушења, то су она искушења која можда и не препознајемо, то су искушења среброљубља и властољубља. Долази Сатана на крају и каже Господу: Поклони ми се. Толико је дрзак да тражи да му се сам Господ поклони, 'и онда ћу ти дати сва царства овога света'. То је богатство и власт. То су искушења која људима долазе у старијим годинама. Пред крај живота, у старости. Кад више човек не може да буде сујетан да је лепушкаст, да је атлета, не може бити сујетан да је ово или оно, али може да буде сујетан да је богат и може да буде сујетан да има власт. Видите да данас има председника од сто година, што се каже. Не зна како се зове, а хоће да буде председник неке државе. Дакле власт је страшна страст. Такође и среброљубље. То су ствари које нас чекају ако их нисмо побеђивали од младости, робоваћемо им у старости.
Ето, то су све ствари кроз које пролазимо у току Великог поста, а ми имамо пред собом Господа, имамо пред собом пример светитеља који су постили искрено, предано, молили се Богу и враћали се као препорођени, морални, охристовљени људи да после Васкрса наставе духовни живот и духовну борбу. А ми колико можемо, али у сваком случају не треба да постимо на своју руку, него питајте свештенике, питајте духовнике, обраћајте се Цркви и онда ће бити благословено и ићи ћемо путем спасења.
Јутрос сам писао песму како је неки Турчин пореклом, мученик, Ахмет, пострадао у XVII веку од Турака. А како је постао православан? У његовој кући су биле две Рускиње робиње и он је преко њих упозанао Православље и почео да иде Цркви и одлучи да се крсти и прихвати Православље. Када су Турци приметили да се он променио, да је почео да иде у цркву, они су га ухватили и извели пред суд и он им је рекао: Да, ја сам се крстио и кажем ово 'две највеће ствари које постоје у свету су хришћански Бог и хришћанска вера'. Наравно био је осуђен на суду и мачен посечен. Тако је Ахмет веру православну примио и постао је мученик наше православне Цркве. Он је код тих својих Рускиња видео да када долазе из цркве, осети се неки благоухани мирис из њихових уста. Питао их је онда шта ви тамо пијете и једете у цркви, а оне су рекле да примају свету нафору, водицу и Причешће. Он се прво дивио какав је то благоухани мирис.
То је наше свето Православље браћо и сестре. Треба да сведочимо сви једни другима, али и да сведочимо другима који нису тренутно у Православљу да би они онда можда постали православни ако виде да ми живимо како треба и да живимо богоугодно.
На крају да кажем оно што сам можда требао рећи на почетку, честитам нашем оцу Слађану чин протојереја. Протојереј то је велика ствар, ставрофор у реду, то је одликовање, али протојереј тада си у рангу великих прота, служиш испред народа и испред свештеника других, чули сте у молитви. Ја му са моје стране честитам за све оно што је до сада овде урадио, мало се изненадио, није знао да ћемо га одликовати, али тако то бива у животу. Да вас окупља и сабира, да се сабирате овде на светим богослужењима и даље и да сви идемо путем спасења браћо и сестре, а пут спасења је ово што смо ми доживели. Сабор људи који се сабирају на једно место да би се причестили Телом и Крвљу Христовом. То смо данас доживели и доживљаваћемо читавих шест и седам недеља у посту и верујем да ће много више људи доћи да се причести и исповеди, прве, друге и свих недеља тамо до Васкрса.
Нека сте Богом благословени. Чувајмо своје Светосавље. Чувајмо своје Православље. Будимо добри и честити људи и да наша деца буду добра и честита, да их учимо ономе што је традиција наша. Никако ова нова учења што долазе са Запада која су противна и Богу и закону Божијем.
Након изговорене богонадахнуте бесједе владика Фотије је благословио архијерејском намјеснику оцу Ненаду да освешта новосаграђену спомен чесму у порти овог храма, а владика је у исто вријеме освештао генерално обновљени парохијски дом.
Користимо прилику да се захвалимо великим добротворима ових радова, нарочито у акцији обнове парохијског дома, а то су Министарство за избјегла и расељена лица БиХ; Канцеларије за вјере Републике Српске; Општина Модрича као и велики број појединаца који су помагали како финансијски, тако и радом за који нису узимали накнаду.
По освећењу чесме и парохијског дома, уприличена је трепеза љубави за све присутне у организацији Црквене општине Толиса.
Домаћин, протонамјесник Слађан Савић, дугогодишњи парох толишки, са браћом свештеницима и вјерним народом дочекао је првојерарха наше епархије. Предавши епископу крст отац Слађан се захвалио на канонској посјети и замолио га да се моли за народ Толисе и цијеле Требаве.
Његовом Преосвештенству су у Христовој оданости и братској љубави саслуживали протојереј-ставрофор Перо Танацковић, парох модрички; протојереј-ставрофор Јадранко Стојановић, парох копривљански; протојереј Ненад Тојић, архијерејски намјесник модричко-градачачки и парох шамачки; протонамјесник Небојша Товирац, парох скугрићки те протођакони Немања Спасојевић и Лазар Илић, владичански ђакони.
На малом входу, епископ Фотије је наградио је оца Слађана чином протојереја за дугогодишњи труд на Њиви Господњој, али и као подстријек за даљи рад.
У пастирској бесједи Преосвећени владика Фотије је говорио о томе како треба да постимо и шта је циљ поста с обзиром да сутра почиње Велики пост:
Часни оци, драга браћо и сестре, ево нас на почетку Васкршњег поста који сваке године дочекујемо изнова, почињемо изнова.
Свети Оци од којих смо се учили Православљу, а данас једног празнује наша Црква, Светог Герасима Јорданског, који је имао дивно братство у јорданској пустињи, са строгим монашким типиком, скупио је 70 браће и сви су живели строгим монашким типиком, кад је почињао пост, као што сада почиње, онда су сви монаси одлазили у пустињу да не би могли причати међусобно и враћали су се пред Пасху, пред Васкрс и тада су настављали даље да живе општежитељним животом.
То је био најстрожији начин поста, да се оде у неку пустињу, у неко далеко место где човек пребива сам са Богом и моли се Богу и пости.
Други начин, можда нама који чешће постимо примеренији, јесте да постимо током недеље на води, а суботом и недељом на уљу. Овако најчешће бива у манастирима. Током недеље се једе на води, суботом и недељом се једе на уљу, а празник Благовести и Цвети се разрешава строгог поста и једе се риба.
Још један начин, који се можда више примењује код наших људи, јесте да средом и петком посте на води, других дана на уљу, а понекад млађи људи једу викендом рибу, поред њих, и они који су болесни и они који добију благослов.
Четврта категорија би били они који само посте, они који знају да је пост 40 дана. Некада једу уље, некада на води, некада и рибу, они често раде тешке послове на њивама, у рудницима или тако негде и они посте, битно је да посте. Подвиг овога поста је да испостимо до Васкрса. То је слика нашег проласка кроз пустињу као што је изабрани народ ишао кроз египатску пустињу у Израиљ. Народ је тада ишао 40 година, а Бог је нама оставио ових 40 дана да се подвизавамо, да се боримо, да стигнемо припремљени духовно, исповеђени, препорођени духовно, да отпразнујемо празник Васкрсења Христовог најдостојанственије колико можемо. То је смисао поста. Да се уз молитву припремимо и сјединимо са Богом и да се достојно причестимо, као што је данас било.
Дакле шаролико је како наши људи посте. Шаролико је чак и у једном манастиру како монаси посте, свако са својим моћима. Људи у свету којим се послом баве, толико могу и да посте. Неко може један дан, усрдно, неко недељу или две, да се каје усрдно и пости, у сваком случају Црква благосиља да постимо до Васкрса. А ми морамо по својим моћима да се определимо и да питамо пре свега своје свештенике: Оче како ја да постим? Да питате за савет, кад и како да постим и када да се причестим. То је јако битно. Зато се у току овог поста и служе средом и петком Пређеосвећене литургије да би они који су ревноснији у веру могли да се причешћују и средом и петком и свакако суботом и недељом кад се служе литургије.
Циљ поста је да се ми што достојније причешћујемо Телом и Крвљу Господа нашег Исуса Христа. Не да мучимо своје тело зато што презиремо неку врсту хране, то није учење Цркве. Него да будемо лакши. Кад лагану храну једеш ти се осећаш лаган као перце, кад једеш тешку храну оно те притиска, не можеш се дићи, не можеш устати од стола и одеш и заспеш. Храна може дати неку духовну свежину човеку. Свети Оци испосници су сви били лагани људи. Старац Јаков Цаликис кад је ходао људи су мислили да не иде по земљи уопште. То су били људи испосници.
Пред нама је Велики пост и подвиг и прво са чиме ћемо се сусрести то ће бити да променимо навике које смо имали. Навике нас везују, то су нам ограничења и ланци којима смо везани. Ми знамо од онога што чинимо шта је богопротивно у току једног дана, недеље и живота. То ми знамо, неко више неко мање, али знамо сви. Морамо да покушамо, навике која нас одвајају од Бога и духовности, да покушамо да их победимо, да их заборавимо, да их оставимо. То је борба.
У овој борби у овом посту од 40 дана Господ нам је показао каква искушења ћемо имати у току поста.
Прво му приступа Сатана и говори: Хајде претвори ово камење у хлебове. Значи, прво ће доћи телесна искушења, искушења хлебом, када је неко гладан, треба више хране, осећа проблем око ситости или глади. Прва борба почиње у свачијем животу са телом, чак и деца, девојчице, дечаци, крећу прво искушења тела и страсти.
Потом долази искушење које је суптилније од тога, а то је искушење таштине и сујете. 'Хајде скочи са овога храма и сви ћете људи храбрити и говорити да си ти Син Божији'. Искушење да удивиш људе нечим, чудесима. Господ то није хтео, него је рекао да треба да се вером спасавамо, онај ко верује Бог ће га чувати. Те суптилне страсти нам долазе после телесних искушења. Да ли сам леп, како певам, да ли сам бољи од другога, то су те суптилније страсти.
На крају долазе она најтежа искушења, то су она искушења која можда и не препознајемо, то су искушења среброљубља и властољубља. Долази Сатана на крају и каже Господу: Поклони ми се. Толико је дрзак да тражи да му се сам Господ поклони, 'и онда ћу ти дати сва царства овога света'. То је богатство и власт. То су искушења која људима долазе у старијим годинама. Пред крај живота, у старости. Кад више човек не може да буде сујетан да је лепушкаст, да је атлета, не може бити сујетан да је ово или оно, али може да буде сујетан да је богат и може да буде сујетан да има власт. Видите да данас има председника од сто година, што се каже. Не зна како се зове, а хоће да буде председник неке државе. Дакле власт је страшна страст. Такође и среброљубље. То су ствари које нас чекају ако их нисмо побеђивали од младости, робоваћемо им у старости.
Ето, то су све ствари кроз које пролазимо у току Великог поста, а ми имамо пред собом Господа, имамо пред собом пример светитеља који су постили искрено, предано, молили се Богу и враћали се као препорођени, морални, охристовљени људи да после Васкрса наставе духовни живот и духовну борбу. А ми колико можемо, али у сваком случају не треба да постимо на своју руку, него питајте свештенике, питајте духовнике, обраћајте се Цркви и онда ће бити благословено и ићи ћемо путем спасења.
Јутрос сам писао песму како је неки Турчин пореклом, мученик, Ахмет, пострадао у XVII веку од Турака. А како је постао православан? У његовој кући су биле две Рускиње робиње и он је преко њих упозанао Православље и почео да иде Цркви и одлучи да се крсти и прихвати Православље. Када су Турци приметили да се он променио, да је почео да иде у цркву, они су га ухватили и извели пред суд и он им је рекао: Да, ја сам се крстио и кажем ово 'две највеће ствари које постоје у свету су хришћански Бог и хришћанска вера'. Наравно био је осуђен на суду и мачен посечен. Тако је Ахмет веру православну примио и постао је мученик наше православне Цркве. Он је код тих својих Рускиња видео да када долазе из цркве, осети се неки благоухани мирис из њихових уста. Питао их је онда шта ви тамо пијете и једете у цркви, а оне су рекле да примају свету нафору, водицу и Причешће. Он се прво дивио какав је то благоухани мирис.
То је наше свето Православље браћо и сестре. Треба да сведочимо сви једни другима, али и да сведочимо другима који нису тренутно у Православљу да би они онда можда постали православни ако виде да ми живимо како треба и да живимо богоугодно.
На крају да кажем оно што сам можда требао рећи на почетку, честитам нашем оцу Слађану чин протојереја. Протојереј то је велика ствар, ставрофор у реду, то је одликовање, али протојереј тада си у рангу великих прота, служиш испред народа и испред свештеника других, чули сте у молитви. Ја му са моје стране честитам за све оно што је до сада овде урадио, мало се изненадио, није знао да ћемо га одликовати, али тако то бива у животу. Да вас окупља и сабира, да се сабирате овде на светим богослужењима и даље и да сви идемо путем спасења браћо и сестре, а пут спасења је ово што смо ми доживели. Сабор људи који се сабирају на једно место да би се причестили Телом и Крвљу Христовом. То смо данас доживели и доживљаваћемо читавих шест и седам недеља у посту и верујем да ће много више људи доћи да се причести и исповеди, прве, друге и свих недеља тамо до Васкрса.
Нека сте Богом благословени. Чувајмо своје Светосавље. Чувајмо своје Православље. Будимо добри и честити људи и да наша деца буду добра и честита, да их учимо ономе што је традиција наша. Никако ова нова учења што долазе са Запада која су противна и Богу и закону Божијем.
Након изговорене богонадахнуте бесједе владика Фотије је благословио архијерејском намјеснику оцу Ненаду да освешта новосаграђену спомен чесму у порти овог храма, а владика је у исто вријеме освештао генерално обновљени парохијски дом.
Користимо прилику да се захвалимо великим добротворима ових радова, нарочито у акцији обнове парохијског дома, а то су Министарство за избјегла и расељена лица БиХ; Канцеларије за вјере Републике Српске; Општина Модрича као и велики број појединаца који су помагали како финансијски, тако и радом за који нису узимали накнаду.
По освећењу чесме и парохијског дома, уприличена је трепеза љубави за све присутне у организацији Црквене општине Толиса.
