ЕПИСКОП ФОТИЈЕ СЛУЖИО У МАНАСТИРУ СВ. НИКОЛЕ У ЕТНО СЕЛУ ''СТАНИШИЋИ''
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије служио је данас свету архијерејску Литургију у Манастиру светог Николе у комплексу Етно села ''Станишићи'' у Бијељини.
Домаћин, протојереј Жарко Мијатовић, дугогодишњи секретар у Епархији зворничко тузланској; заједно са браћом свештеницима, као и данашњим свечаром господином Борисом Станишићем, ктитором храма; дочекао је преосвећеног Владику на почетку молитвеног сабрања у славу Божију, а у част светог Николаја.
Епископ Фотије се обратио вјерном народу богонадхнутом бесједом призвавши благослов на све свечаре који данас прослављају своју крсну славу и поучивши присутне о животу светог Николе:
Часни оци, брате Борисе, директоре бијељинске болнице, уважена господо, браћо и сестре. Леп и благословен дан данас овде, у Етно селу ''Станишићи'', у манастиру нашег светог оца Николаја Чудотворца. Нема нас много, али верујем да пребивамо у молитви, тиховању и да созерцавамо тајну вере наше, тајну Литургије наше.
Заиста, ако неко жели нешто да зна о Цркви он мора да се удуби у тајну Литургије, тако су говорили Свети Оци. Јер данас на овој Литургији, и на свим Литургијама које су служене, одвија се Тајна над Тајнама. Тајна Царства Небескога, пројава Царства Небескога у историји, причешће Телом и Крвљу Христовом, Други долазак Христов и чак и Суд Божији. Све то предокушамо и на један мистички начин доживљавамо у Светој Литургији. Може да буде и пет људи на Литургији, да служи свештеник и два појца и двоје троје људи. Не мора бити много људи. Ми смо навикли на масовна окупљања и сад када је негде 10000 људи или више онда мислимо да је то та права Литургија. Није то тако у богослужењу. Има много примера, као на Светој Гори, где су старци живели аскетски, испоснички, имали своје мале црквице и само су по двојица били тамо. Један је био јеромонах и служио је, а други је био за певницом и певао, одговарао. И то је Литургија, то је васељенска Литургија. То је Литургија на којој су они виђали Анђеле Божије, Херувиме су виђали да бивају са њима. Толико је та Литургија била узвишена, а само су њих двојица били. А зашто је то тако било? Зато што су ти људи били светога живота и једноставно су прешли једну границу обичног, биолошког живљења, како би ми рекли и ушли су у Тајну Цркве, како је говорио свети старац Порфирије. А тајна Цркве је тајна Тела Христовог, тајна обожења личности. И зато је данас велики дан.
Ја пишем неке песме и неке детаље хватам. Ево на пример, сада се сећам да сам ових дана писао да долази време да ће се у свету гласати за једног човека. Сви смо последњих дана били преоптерећени гласањем, партијама, партијском психологијом која уништава народе, а посебно наш српски народ. Али ће и то проћи и доћи ће време да се гласа за једнога у читавом свету. Зашто о томе треба писати? Зато да се људи припреме, да знају, да наши Срби знају, а и сви други народи. Јер тај један један, који буде, биће заправо тај који ће се прогласити да је Бог у историји и Црква ће га назвати Антихрист. Дакле ка томе времену ми идемо. А нисмо довољно припремљени, зато Црква треба да говори народу те можда некада скривене ствари, али јако битне ствари. Јер се оне тичу нашег живота овде и нашег живота у вечности. Као у време комунизма, ко је био у том периоду зна, било је старих људи који су говорили: “Дете немој узимати црвену књижицу”. Неко од ових старијих зна шта је значило узети црвену књижицу. То је значило одвојити се од традиције, од Цркве, од свога народа, од свега и постати други и другачији човек, са другим вредностима. Тако долазе и данас ''црвене књижице'' друге врсте и то ће бити знак издаје или предаје свега онога што ми имамо уствари као традицију. А наша традиција јесте уствари Света Литургија, наша традиција јесте Свето Причешће. Наша традиција јесте заједница са Богом, наша богослужења и ово што смо данас доживели.
Зато је потребно да слушамо Свете Оце, да читамо Свете Оце, свете људе који су имали посебне дарове. Помињао сам старца Порфирија. Старац Порфирије је ишао градским аутобусом по Атини, - пошто је 33 године био свештеник на Атинској поликлиници, тамо је читао молитве за људе који су били болесни - и тако, док се возио рекао би: Ово брдо је пуно воде ту треба да се направе бунари, људи су жедни, а ту има пуно воде. Онда каже: Доле дубоко у земљи има воде и ја сам је умно пробао, пио сам умно ту воду и добра је за пиће. Многе ствари је говорио о духовном стању чак и у Србији. То су биле деведесете године, када је Црква још увек била у неком смислу полугоњења. Дакле то су ти људи, као и старац Пајсије такође, из којих је Христос говорио. Господ Исус Христос увек има својих 12 ученика, има својих 12 најближих пријатеља, можемо слободно тако рећи, али има и обожених људи и у Светој Гори и у овом манастиру и другим манастирима, у Хиландару, нашим Дечанима, нашем Ковиљу и другима. Има своје изабранике, своје сведоке. Преко њих и кроз њих дејствује, благодаћу Духа Светога. Ми некад помислимо да данас нема више слугу Божијих, нема више верника, али увек буде. Оставио је Бог 144 хиљаде сведока Божијих.То су тајанствене ствари. Ако желимо да сазнамо тајанствене ствари Црква је право место за то. Можемо се бавити философијом, можемо се бавити разним другим наукама које делимично откривају ствари, али пуноћу Откровења и пуноћу знања даје нам наша Света Црква наша Православна вера.
Ми смо данас овде у овом дивном храму, који је копија манастира Куманице, као да смо у средњем веку, као да смо у неком скиту у Светој Гори или на нашем мученичком Косову. То је дивота, то је уствари место где ми треба да будемо и место где треба да тихујемо и молимо се Богу и од Бога очекујемо помоћ. Ту је и икона светог Николаја Мирликијског Чудотворца који је био дивни светитељ из IV века и борио се за Православну веру, чак је јеретика Арија ошамарио из ревности. Данас би га ови такозвани хуманитарци осудили, као што је неко од отаца био рекао: То је превише, мало је строго. Њему се у сну јавио сам Господ Исус Христос и Пресвета Богородица и речима: Вратите достојанство епископа светом Николају, он је то учинио из ревности за веру, а не из мржње према том човеку или томе јеретику, него је ревнитељ вере и чува Православну веру. Као што је био свети Спиридон Чудотворац и други. Такви су били дивни људи и било их је увек кроз историју и они су некако подизали дух народа. Са народом су били, из народа су били, али су подизали дух народа, као оно што се каже у тропару Светога Саве да их води путем који иде у живот вечни. То је оно што је јако значајно.
Још једном, хвала Богу на дивноме дану. Молићемо се светом оцу Николају да буде са нама Србима, ја сам написао једну песму ''Духовни отац Православља'' јер сам га тако видео. Он је диван, диван светитељ, многобројна чудеса чини и данас, на мору и копну и треба призивати светог Николаја у било којој муци и невољи, помоћи ће нам сигурно, а са њим и други наши светитељи.
Нека сте Богом благословени и хвала братији који се труде овде око ове светиње. Хвала брату Борису и његовој породици који су ктитори овога манастира, храма и одржавају га и брину о њему и просто су једно са овом светињом. А ту су и наши пријатељи које виђамо кад год дођемо код Бориса и ми смо сад постали једна духовна породица. То је добро и благослов Божији и хвала Богу да је тако.
Првојерарху наше епархије у Христовој оданости и братској љубави су саслуживали: протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, архијерејски намјесник бијељински; протојереј-ставрофор Славољуб Милошевић, служашчи при манастирском храму и епархијски службеник; те протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон.
За пјевницом је био протођаконом Лазар Илић уз подршку породице Станишић који су редовни на светим Литургијама и узимају активног учешћа у службама.
У наставку данашњег сабрања Епископ Фотије је благословио и пререзао славски колач породице Станишић.
Домаћин, протојереј Жарко Мијатовић, дугогодишњи секретар у Епархији зворничко тузланској; заједно са браћом свештеницима, као и данашњим свечаром господином Борисом Станишићем, ктитором храма; дочекао је преосвећеног Владику на почетку молитвеног сабрања у славу Божију, а у част светог Николаја.
Часни оци, брате Борисе, директоре бијељинске болнице, уважена господо, браћо и сестре. Леп и благословен дан данас овде, у Етно селу ''Станишићи'', у манастиру нашег светог оца Николаја Чудотворца. Нема нас много, али верујем да пребивамо у молитви, тиховању и да созерцавамо тајну вере наше, тајну Литургије наше.
Заиста, ако неко жели нешто да зна о Цркви он мора да се удуби у тајну Литургије, тако су говорили Свети Оци. Јер данас на овој Литургији, и на свим Литургијама које су служене, одвија се Тајна над Тајнама. Тајна Царства Небескога, пројава Царства Небескога у историји, причешће Телом и Крвљу Христовом, Други долазак Христов и чак и Суд Божији. Све то предокушамо и на један мистички начин доживљавамо у Светој Литургији. Може да буде и пет људи на Литургији, да служи свештеник и два појца и двоје троје људи. Не мора бити много људи. Ми смо навикли на масовна окупљања и сад када је негде 10000 људи или више онда мислимо да је то та права Литургија. Није то тако у богослужењу. Има много примера, као на Светој Гори, где су старци живели аскетски, испоснички, имали своје мале црквице и само су по двојица били тамо. Један је био јеромонах и служио је, а други је био за певницом и певао, одговарао. И то је Литургија, то је васељенска Литургија. То је Литургија на којој су они виђали Анђеле Божије, Херувиме су виђали да бивају са њима. Толико је та Литургија била узвишена, а само су њих двојица били. А зашто је то тако било? Зато што су ти људи били светога живота и једноставно су прешли једну границу обичног, биолошког живљења, како би ми рекли и ушли су у Тајну Цркве, како је говорио свети старац Порфирије. А тајна Цркве је тајна Тела Христовог, тајна обожења личности. И зато је данас велики дан.
Ја пишем неке песме и неке детаље хватам. Ево на пример, сада се сећам да сам ових дана писао да долази време да ће се у свету гласати за једног човека. Сви смо последњих дана били преоптерећени гласањем, партијама, партијском психологијом која уништава народе, а посебно наш српски народ. Али ће и то проћи и доћи ће време да се гласа за једнога у читавом свету. Зашто о томе треба писати? Зато да се људи припреме, да знају, да наши Срби знају, а и сви други народи. Јер тај један један, који буде, биће заправо тај који ће се прогласити да је Бог у историји и Црква ће га назвати Антихрист. Дакле ка томе времену ми идемо. А нисмо довољно припремљени, зато Црква треба да говори народу те можда некада скривене ствари, али јако битне ствари. Јер се оне тичу нашег живота овде и нашег живота у вечности. Као у време комунизма, ко је био у том периоду зна, било је старих људи који су говорили: “Дете немој узимати црвену књижицу”. Неко од ових старијих зна шта је значило узети црвену књижицу. То је значило одвојити се од традиције, од Цркве, од свога народа, од свега и постати други и другачији човек, са другим вредностима. Тако долазе и данас ''црвене књижице'' друге врсте и то ће бити знак издаје или предаје свега онога што ми имамо уствари као традицију. А наша традиција јесте уствари Света Литургија, наша традиција јесте Свето Причешће. Наша традиција јесте заједница са Богом, наша богослужења и ово што смо данас доживели.
Зато је потребно да слушамо Свете Оце, да читамо Свете Оце, свете људе који су имали посебне дарове. Помињао сам старца Порфирија. Старац Порфирије је ишао градским аутобусом по Атини, - пошто је 33 године био свештеник на Атинској поликлиници, тамо је читао молитве за људе који су били болесни - и тако, док се возио рекао би: Ово брдо је пуно воде ту треба да се направе бунари, људи су жедни, а ту има пуно воде. Онда каже: Доле дубоко у земљи има воде и ја сам је умно пробао, пио сам умно ту воду и добра је за пиће. Многе ствари је говорио о духовном стању чак и у Србији. То су биле деведесете године, када је Црква још увек била у неком смислу полугоњења. Дакле то су ти људи, као и старац Пајсије такође, из којих је Христос говорио. Господ Исус Христос увек има својих 12 ученика, има својих 12 најближих пријатеља, можемо слободно тако рећи, али има и обожених људи и у Светој Гори и у овом манастиру и другим манастирима, у Хиландару, нашим Дечанима, нашем Ковиљу и другима. Има своје изабранике, своје сведоке. Преко њих и кроз њих дејствује, благодаћу Духа Светога. Ми некад помислимо да данас нема више слугу Божијих, нема више верника, али увек буде. Оставио је Бог 144 хиљаде сведока Божијих.То су тајанствене ствари. Ако желимо да сазнамо тајанствене ствари Црква је право место за то. Можемо се бавити философијом, можемо се бавити разним другим наукама које делимично откривају ствари, али пуноћу Откровења и пуноћу знања даје нам наша Света Црква наша Православна вера.
Ми смо данас овде у овом дивном храму, који је копија манастира Куманице, као да смо у средњем веку, као да смо у неком скиту у Светој Гори или на нашем мученичком Косову. То је дивота, то је уствари место где ми треба да будемо и место где треба да тихујемо и молимо се Богу и од Бога очекујемо помоћ. Ту је и икона светог Николаја Мирликијског Чудотворца који је био дивни светитељ из IV века и борио се за Православну веру, чак је јеретика Арија ошамарио из ревности. Данас би га ови такозвани хуманитарци осудили, као што је неко од отаца био рекао: То је превише, мало је строго. Њему се у сну јавио сам Господ Исус Христос и Пресвета Богородица и речима: Вратите достојанство епископа светом Николају, он је то учинио из ревности за веру, а не из мржње према том човеку или томе јеретику, него је ревнитељ вере и чува Православну веру. Као што је био свети Спиридон Чудотворац и други. Такви су били дивни људи и било их је увек кроз историју и они су некако подизали дух народа. Са народом су били, из народа су били, али су подизали дух народа, као оно што се каже у тропару Светога Саве да их води путем који иде у живот вечни. То је оно што је јако значајно.
Још једном, хвала Богу на дивноме дану. Молићемо се светом оцу Николају да буде са нама Србима, ја сам написао једну песму ''Духовни отац Православља'' јер сам га тако видео. Он је диван, диван светитељ, многобројна чудеса чини и данас, на мору и копну и треба призивати светог Николаја у било којој муци и невољи, помоћи ће нам сигурно, а са њим и други наши светитељи.
Нека сте Богом благословени и хвала братији који се труде овде око ове светиње. Хвала брату Борису и његовој породици који су ктитори овога манастира, храма и одржавају га и брину о њему и просто су једно са овом светињом. А ту су и наши пријатељи које виђамо кад год дођемо код Бориса и ми смо сад постали једна духовна породица. То је добро и благослов Божији и хвала Богу да је тако.
Првојерарху наше епархије у Христовој оданости и братској љубави су саслуживали: протојереј-ставрофор Љубо Богдановић, архијерејски намјесник бијељински; протојереј-ставрофор Славољуб Милошевић, служашчи при манастирском храму и епархијски службеник; те протођакон Немања Спасојевић, епархијски ђакон.
За пјевницом је био протођаконом Лазар Илић уз подршку породице Станишић који су редовни на светим Литургијама и узимају активног учешћа у службама.
У наставку данашњег сабрања Епископ Фотије је благословио и пререзао славски колач породице Станишић.
