Поклоници из Брчког на врху Атоса
Већ дуго у нама постоји идеја да посјету Светој царској српској Лаври, манастиру Хиландар, спојимо са поклоничким успоном на врх Атоса. Мјесто гдје се, по предању, налазио Аполонов кип, који је пао у море онога трена када је Пресвета Богородица на путу за Кипар у посјету васкрсломе Лазару из Витиније, по Божијем промислу пристала са лађом на тло полуострва Акте. Данас је то полуострво Света Гора Атонска. Међу двадесет манастира који су данас на тлу Свете Горе, високо мјесто у хијејархији заузима српски манастир Хиландар (четврти по рангу).
Три године смо настојали да добијемо благослов за посјету Хиландару, тражећи уједно благослов за успон на врх Атоса, због чега је било неопходно да нам светогорска виза – диамонитирион важи барем три дана, коју смо коначно добили током јануара 2018. године. Благослов, односно диамонитирион је важио за дане од 26. до 29 априла.
Два свештеника, њихови синови ученици богословија и нас седам лаика са различитим занимањима и животним интересовањима, чинило је складну и компактну екипу.
Прашњавим земљаним путем од нека два километра, кроз Савино поље и хиландарске винограде, крај пирга Краља Милутина и Крста Цара Душана, које смо нешто касније и обишли, аутобус нас је око 10 часова довезао подно зидина Хиландара.
Након што смо се у гостопримници послужили кафом, ратлуком и хиландарском ракијом – ципуром, поздравио нас је отац Николај и упознао са основним правилима понашања у манастиру и богослужењима, а затим нас је гостопримац смјестио у конак.
Након кратког одмора од пута и полупроспаване ноћи, отишли смо унутар зидина Хиландара, обишли главну манастирску цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице и манастирску продавницу, а затим смо се упутили до грчког манастира Есфигмен, који је на нека три километра удаљености од Хиландара. Ту смо наишли на врло срдачан пријем од стране грчких монаха. Послије кратког задржавања, упутили смо се пречицом кроз хиландарске винограде и маслињаке до цркве Светог Василија - Хрусије, што је заправо хиландарско здање које се налази недалеко од Арсане, луке у коју смо се искрцали по доласку.
Како се вријеме вечерње службе ближило, упутили смо се назад у Хиландар и детаљније разгледали савршено уређене винограде који се простиру кроз Савино поље. Ако се већ ту налазите, требало би искористити прилику и попети се на врх пирга Краља Милутина, одакле се пружа савршен поглед на поменуте винограде и на дио морске обале са источне стране Свете Горе. Докле год поглед досеже са врха пирга на све стране, видићете хиландарску земљу, коју су куповали и Хиландару кроз вијекове даривали српски владари, те разни други знани и незнани ктитори, тако да је Хиландар, данас, манастир који у власништву има највише земље на Светој Гори (преко 85 квадратних километара).
Посебно духовно расположење смо доживјели накод вечерње молитве, када смо цијеливали икону Пресвете Богородице Тројеручице, честицу Часнога Крста Госодњег, те мошти Светог Пантелејмона, Светог Пророка Исаије и друге.
Наредног дана, чекајући вријеме да напустимо Хиландар, захвљујући нашим свештеницима смо посјетили ризницу Хиландара и тамо видјели иконе и друге предмете непроцјењиве вриједности. Још једном смо отишли и до чудотворне лозе Светог Симеона, о којој сигурно доста знате, а монах кога смо ту затекли нам је изнио још неке податке: то је најстарија лоза на свијету (преко 800 година) која и данас даје плодове; на институту у Београду након испитивања нису могли да открију које врсте је лоза, што значи да је јединствена у свијету, а гроздови расту окренути ка небу, у шта смо се лично увјерили. Сваки грозд, како нам рече монах – има тачно 300 боба, ни више, ни мање!
Пред нама је био напоран дан, тим прије што смо већ шест сати били на ногама, а тек нас је чекао физички напор, јер смо у плану имали да се тог дана попнемо до Панагије – капеле која се налази на путу до врха Атоса, на висини од 1500 метара изнад нивоа мора.
Преко луке Дафни, стигли смо у луку скита Свете Ане, нешто прије 14 часова. Ту смо се након кратке припреме у којој смо дотегли наше ранчеве, а свештеници и своје мантије, кренули степеницама до Скита Свете Ане. Тог момента је заправо и почео наш успон на врх Атоса. Сам Скит се налази на 300 метара висине изнад мора, али варате се ако мислите да се до њега стиже опуштеном шетњом уз преко хиљаду степеника. У скиту смо цијеливали мошти Свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Пут нас је даље водио стрмом стазом кроз камењар и веома тежак и нераван терен за ходање. У Панагију смо стигли у 19.30, гдје смо и преноћили под ведрим небом у врећама за спавање.
У 04.50ч постројени смо пред Господом. Слиједи кратак договор о току самог успона и још понеки савјет нас искуснијих. А затим молитва. Мрклу таму и хук вјетра разбијају дубоки гласови наших свештеника и богослова, њихова четири гласа пјевају Христу Васкрсломе. Сигурним кораком, ногу пред ногу, заједно ступамо у камењар и козијом стазом, грабимо ка врху. Свештеници, два Предрага, мотиватори, потпиривали су жар који тиња у нама са пјесмом Христос Анести. Исти они свештеници, који нису могли да дишу од умора на успону до Панагије, док су грашке зноја у хладној ноћи падале низ чело, учили су нас ријечи – Христос анести ек некрон, танато танатон патисас, ке тис ен тис мнимаси зо-ин харисаменос - пјевајући изнова и изнова. Неуобичајено је да планинари за вријеме најтежег дијела успона, по несигурном терену, а још и у тмини, раде било шта што није усмјерено на чување снаге. Нисам у том тренутку схватао одакле им толика снага. Послије ће се испоставити да су управо они непрестано црпили снагу од Господа и преносили је на све нас.
Скоро је 6 сати, пењемо се уз ријетке и кратке паузе скоро сат времена. Сунце излази за 20-ак минута. Видимо да смо близу врха, али почињемо да сумњамо да ћемо успјети у нашој жељи да дочекамо излазак сунца на врху Атоса. Чело и реп колоне се скупљају, калкулишемо вријеме и долазимо до закључка да овим темпом нећемо успјети у тој замисли. Сунце на обзорју почиње да формира своју криву, већ се добро види и свануће је, а стаза се сасвим добро назире, тако да не постоји бојазан да ће се неко из колоне изгубити, чак и да се раздвојимо. У том моменту разговарамо о томе да ударимо јак темпо до врха како бисмо покушали попети врх прије самог изласка сунца, жртвујући компактност колоне зарад овог момента. По задњих пар стотина метара стрмог успона, по чврстим стијенама Атоса, грабимо и рукама и ногама. Срце хоће да искочи, што због напора, што због силног узбуђења. Назире се већ и сама капела посвећена Преображењу Господњем. Испод нас видимо познате силуете како се помјерају и грабе ка нама, споријим кораком, али са чврстом вјером. Након пар корака појављује се пар степеника и дрвена ограда, а на највишој стијени гвоздени крст Светог Атанасија Атонског – ВРХ АТОСА.
Услиједили су загрљаји и честитања између нас који смо се већ попели. Тај тренутак среће и милине који човјека испуне на испењаном врху не могу ријечима да се опишу, али због мјеста на коме смо се налазили непосредно пред рађање дана, имали смо додатни осјећај узвишености и благослова. Послије неколико тренутака, гледајући са врха у подножје куда смо се попели, придржавајући се за крст Светог Атанасија Атонског, спазих свога проту који, ослањајући се на хиландарски монашки штап, стаје ногу пред ногу, душом и срцем грабећи ка небеском платоу. Коначним кораком ступи и у сили својој стаде пред Крст часни и клекну пред Господом, док се иза њега поче пробијати ватрени хоризонт и указаше се први зраци сунца. Суза ми из ока заискри, јер схватих колико сам мали, колико не имадох вјере кад се раздвојишмо од групе не би ли макар ми поједини дочекали излазак Сунца на врху, заборављајући да о свему Господ одлучује. Проте се попеше на стијену са крстом и са својим синовима богословима, чврсто се држећи за крст док им је вјетар њихао свештеничке мантије отпјеваше химне Христу и Богородици. Ми лаици поређани око стијене у понизности пред Господом осјетисмо присуство Духа Светога. У том, неко повика: ''Излази сунце'', па смо наредних 30 минута боравка на врху провели у нестварном приказивању силе Господње, уз фотографисање и коментарисање.
Писано о Спасовдану, љета Господњег 2018-ог
Са благословом протојереја-ставрофора Предрага Ћирковића
Три године смо настојали да добијемо благослов за посјету Хиландару, тражећи уједно благослов за успон на врх Атоса, због чега је било неопходно да нам светогорска виза – диамонитирион важи барем три дана, коју смо коначно добили током јануара 2018. године. Благослов, односно диамонитирион је важио за дане од 26. до 29 априла.
Два свештеника, њихови синови ученици богословија и нас седам лаика са различитим занимањима и животним интересовањима, чинило је складну и компактну екипу.
Прашњавим земљаним путем од нека два километра, кроз Савино поље и хиландарске винограде, крај пирга Краља Милутина и Крста Цара Душана, које смо нешто касније и обишли, аутобус нас је око 10 часова довезао подно зидина Хиландара.
Након што смо се у гостопримници послужили кафом, ратлуком и хиландарском ракијом – ципуром, поздравио нас је отац Николај и упознао са основним правилима понашања у манастиру и богослужењима, а затим нас је гостопримац смјестио у конак.
Након кратког одмора од пута и полупроспаване ноћи, отишли смо унутар зидина Хиландара, обишли главну манастирску цркву посвећену Успењу Пресвете Богородице и манастирску продавницу, а затим смо се упутили до грчког манастира Есфигмен, који је на нека три километра удаљености од Хиландара. Ту смо наишли на врло срдачан пријем од стране грчких монаха. Послије кратког задржавања, упутили смо се пречицом кроз хиландарске винограде и маслињаке до цркве Светог Василија - Хрусије, што је заправо хиландарско здање које се налази недалеко од Арсане, луке у коју смо се искрцали по доласку.
Како се вријеме вечерње службе ближило, упутили смо се назад у Хиландар и детаљније разгледали савршено уређене винограде који се простиру кроз Савино поље. Ако се већ ту налазите, требало би искористити прилику и попети се на врх пирга Краља Милутина, одакле се пружа савршен поглед на поменуте винограде и на дио морске обале са источне стране Свете Горе. Докле год поглед досеже са врха пирга на све стране, видићете хиландарску земљу, коју су куповали и Хиландару кроз вијекове даривали српски владари, те разни други знани и незнани ктитори, тако да је Хиландар, данас, манастир који у власништву има највише земље на Светој Гори (преко 85 квадратних километара).
Посебно духовно расположење смо доживјели накод вечерње молитве, када смо цијеливали икону Пресвете Богородице Тројеручице, честицу Часнога Крста Госодњег, те мошти Светог Пантелејмона, Светог Пророка Исаије и друге.
Наредног дана, чекајући вријеме да напустимо Хиландар, захвљујући нашим свештеницима смо посјетили ризницу Хиландара и тамо видјели иконе и друге предмете непроцјењиве вриједности. Још једном смо отишли и до чудотворне лозе Светог Симеона, о којој сигурно доста знате, а монах кога смо ту затекли нам је изнио још неке податке: то је најстарија лоза на свијету (преко 800 година) која и данас даје плодове; на институту у Београду након испитивања нису могли да открију које врсте је лоза, што значи да је јединствена у свијету, а гроздови расту окренути ка небу, у шта смо се лично увјерили. Сваки грозд, како нам рече монах – има тачно 300 боба, ни више, ни мање!
Пред нама је био напоран дан, тим прије што смо већ шест сати били на ногама, а тек нас је чекао физички напор, јер смо у плану имали да се тог дана попнемо до Панагије – капеле која се налази на путу до врха Атоса, на висини од 1500 метара изнад нивоа мора.
Преко луке Дафни, стигли смо у луку скита Свете Ане, нешто прије 14 часова. Ту смо се након кратке припреме у којој смо дотегли наше ранчеве, а свештеници и своје мантије, кренули степеницама до Скита Свете Ане. Тог момента је заправо и почео наш успон на врх Атоса. Сам Скит се налази на 300 метара висине изнад мора, али варате се ако мислите да се до њега стиже опуштеном шетњом уз преко хиљаду степеника. У скиту смо цијеливали мошти Свете Ане, мајке Пресвете Богородице. Пут нас је даље водио стрмом стазом кроз камењар и веома тежак и нераван терен за ходање. У Панагију смо стигли у 19.30, гдје смо и преноћили под ведрим небом у врећама за спавање.
У 04.50ч постројени смо пред Господом. Слиједи кратак договор о току самог успона и још понеки савјет нас искуснијих. А затим молитва. Мрклу таму и хук вјетра разбијају дубоки гласови наших свештеника и богослова, њихова четири гласа пјевају Христу Васкрсломе. Сигурним кораком, ногу пред ногу, заједно ступамо у камењар и козијом стазом, грабимо ка врху. Свештеници, два Предрага, мотиватори, потпиривали су жар који тиња у нама са пјесмом Христос Анести. Исти они свештеници, који нису могли да дишу од умора на успону до Панагије, док су грашке зноја у хладној ноћи падале низ чело, учили су нас ријечи – Христос анести ек некрон, танато танатон патисас, ке тис ен тис мнимаси зо-ин харисаменос - пјевајући изнова и изнова. Неуобичајено је да планинари за вријеме најтежег дијела успона, по несигурном терену, а још и у тмини, раде било шта што није усмјерено на чување снаге. Нисам у том тренутку схватао одакле им толика снага. Послије ће се испоставити да су управо они непрестано црпили снагу од Господа и преносили је на све нас.
Скоро је 6 сати, пењемо се уз ријетке и кратке паузе скоро сат времена. Сунце излази за 20-ак минута. Видимо да смо близу врха, али почињемо да сумњамо да ћемо успјети у нашој жељи да дочекамо излазак сунца на врху Атоса. Чело и реп колоне се скупљају, калкулишемо вријеме и долазимо до закључка да овим темпом нећемо успјети у тој замисли. Сунце на обзорју почиње да формира своју криву, већ се добро види и свануће је, а стаза се сасвим добро назире, тако да не постоји бојазан да ће се неко из колоне изгубити, чак и да се раздвојимо. У том моменту разговарамо о томе да ударимо јак темпо до врха како бисмо покушали попети врх прије самог изласка сунца, жртвујући компактност колоне зарад овог момента. По задњих пар стотина метара стрмог успона, по чврстим стијенама Атоса, грабимо и рукама и ногама. Срце хоће да искочи, што због напора, што због силног узбуђења. Назире се већ и сама капела посвећена Преображењу Господњем. Испод нас видимо познате силуете како се помјерају и грабе ка нама, споријим кораком, али са чврстом вјером. Након пар корака појављује се пар степеника и дрвена ограда, а на највишој стијени гвоздени крст Светог Атанасија Атонског – ВРХ АТОСА.
Услиједили су загрљаји и честитања између нас који смо се већ попели. Тај тренутак среће и милине који човјека испуне на испењаном врху не могу ријечима да се опишу, али због мјеста на коме смо се налазили непосредно пред рађање дана, имали смо додатни осјећај узвишености и благослова. Послије неколико тренутака, гледајући са врха у подножје куда смо се попели, придржавајући се за крст Светог Атанасија Атонског, спазих свога проту који, ослањајући се на хиландарски монашки штап, стаје ногу пред ногу, душом и срцем грабећи ка небеском платоу. Коначним кораком ступи и у сили својој стаде пред Крст часни и клекну пред Господом, док се иза њега поче пробијати ватрени хоризонт и указаше се први зраци сунца. Суза ми из ока заискри, јер схватих колико сам мали, колико не имадох вјере кад се раздвојишмо од групе не би ли макар ми поједини дочекали излазак Сунца на врху, заборављајући да о свему Господ одлучује. Проте се попеше на стијену са крстом и са својим синовима богословима, чврсто се држећи за крст док им је вјетар њихао свештеничке мантије отпјеваше химне Христу и Богородици. Ми лаици поређани око стијене у понизности пред Господом осјетисмо присуство Духа Светога. У том, неко повика: ''Излази сунце'', па смо наредних 30 минута боравка на врху провели у нестварном приказивању силе Господње, уз фотографисање и коментарисање.
Писано о Спасовдану, љета Господњег 2018-ог
Са благословом протојереја-ставрофора Предрага Ћирковића