ДЕСЕТ ГОДИНА ОД УПОКОЈЕЊА О. ЈОВАНА МИРКОВИЋА


Поводом десетогодишњице упокојења протојереја-ставрофора Јована Мирковића, благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, на празник светог апостола Луке и светог Петра Цетињског, извршен је парастос над гробом оца Јована на гробљу у Горњем Забрђу.

Након парастоса, уприличено је духовно вече молитвеног сјећања на проту Јована у Центру за културу у Угљевику.

Бесједе о оцу Јови су говорили о. Мићо Пајкановић, који му је био супарох и велики пријатељ, те игуман Манастира светог Николе на Озрену, архимандрит Гаврило (Стевановић). Обојица бесједника су присутне подсјетили на дивну личност, вјеру и карактер од свих вољеног проте.



Архимандрит Гаврило је истакао да је, несумњиво, по Промислу Божијем било да упозна проту Јована, у вријеме своје младости, јер је прота у знатној мјери утицао на његов духовни живот. Нагласио је да је од о. Јована први пут чуо о узвишености монашног чина, те је каснијим сусретом са јеромонахом Фотијем (садашњим Епископом зворничко-тузланским) и одлучио да прими монашки чин.


У току вечери прочитана је поука архимандрита Рафаила Карелина о свештенству и отпјевано је пар духовних пјесама од стране чланова хора из Горње Забрђа, те је, етномузиколог, Јелена Костић одсвирала пјесму „Стани, стани, Ибар водо" на фрули, инструменту, који је врсно свирао и прота Јован.

За труд и подршку у животном путу проте Јована, пуном искушења, његовој супрузи, протиници Славици, уручена је икона њихове крсне славе-светог Јована Крститеља. 



На крају вечери, многима је пробудила дубоке емоције пјесма Неле Бркић из Црњелова о проти Јовану у извођењу Јоване Васиљевић.

Вјечан ти помен, достојни блаженства и трајне успомене, оче Јоване!

***

Протопрезвитер- ставрофор Јован Мирковић рођен је на празник Зачећа светог Јована Крститеља (6. октобра) 1957. г. у Горњем Забрђу (општина Угљевик) од оца Алексе Мирковића и Ђуке, рођене Савић.

Кућа Мирковића је од давнина била позната по благочешћу. Његов прадјед Ристо је био предсједник црквено-грађевинског одбора у вријеме градње храма у Горњем Забрђу (1912.-1913.), док је дјед о. Јована-Јован, по коме је и добио име, био ђак тадашње школе у манастиру Тавна и врсни појац (те је несумњиво од њега и прота Јован наслиједио диван глас). Рођени стриц о. Јована, Радивоје, је био свршени богослов, који је прибројан лику Новомученика, будући да је жив бачен у јаму Јадовно.

Јован са двије године остаје без мајке. Слиједивши пут својих предака и старијег брата Ристе 1974. уписује петоразредну богословију ''Света Три Јерарха" у Манастиру Крка,  коју је завршио 1979. По одслуженом војном року жени се 1980. са својом изабраницом Славицом Танацковић. 

Рукоположен је у чин ђакона од стране Епископа зворничко-тузланског Г. Василија 5. октобра 1980. г. у храму Успења Пресвете Богородице у Братунцу, а већ сутрадан на празник Зачећа светог Јована Претече  у храму посвећеном овом празнику у Тобуту, у чин презвитера.

Храм у Тобуту, који је једини у Епархији зворничко-тузланској посвећен Зачећу светог Крститеља Господњег, му је био и мјесто првог службовања. На тој новоснованој парохији му се рађају двоје дјеце: Гордана и Александар ( данас свештеник у Бијељини). Након само пар година мирне службе Господу, поново га сустижу породични проблеми у виду дуге борбе са тешком болешћу кћерке Гордане, но уз Божију помоћ, болест је била побијеђена. У Тобуту је службовао до 1989. г. када прелази, такође, на новоосновану парохију у Лужанима, код Дервенте. Године 1990. и сам обољева. Дијагностикован му је тумор на кори малог мозга. Од прољећа 1992. морао је да подјели муку прогона српског народа дервентског, бродског и оџачког краја. Тада га Епископ Василије именује за пароха у Горњем Забрђу, у његовом родном мјесту, поново на новооснованој парохији, гдје се брине и о тешко обољелом оцу. Већ 1992. има другу велику операцију на Клиничко-болничком центру Земун (укупно их је имао седам и свака је била на неке од великих празника Цркве, претпоследња на Преображење, а последња на Светог Александра Невског, у вријеме док је у храму, на његовој парохији служена Архијерејска Литургија).

За предани рад, Епископ Василије одликовао га је достојанством протонамјесника 14. маја 1997., чином протојереја 14. маја 2001, а правом ношења напрсног крста опет 14. маја 2006. г. на светог пророка Јеремију.

На дан свете Петке Параскеве 2011.године, у болници у Земуну, упокојио се у својој 54. години живота. Свештеничко опијело, које је служио Владика Василије, уз саслужење 85 свештенослужитеља у присуству мноштва вјерних било је на празник светог апостола и јеванђелиста Луке и Светог Петра Цетињског 31. октобра 2011. године.

 

ПАРАСТОС ПОМЕН ГОРЊЕ ЗАБРЂЕ