БЕСЕДА МИТРОПОЛИТА ФОТИЈА У МАНАСТИРУ СВЕТЕ ПЕТКЕ
Његово Високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије служио је вечерас празнично вечерње богослужење у Манастиру Свете Петке у Бијељини поводом сутрашње храмовне славе ове свете обитељи.
Фото: Епархија зворничко-тузланска
Ваше Преосвештенство, часни оци, високопреподобна мати игуманијо, драга братијо, браћо и сестре, уважена господо, нека је благословено наше сабрање овде у манастиру Свете Петке, нашем дивном и лепом манастиру, изграђеном у руском архитектонском стилу. Овај величанствени манастир посвећен је дивној светитељки веома поштованој у нашем народу, али и међу Грцима, Русима, Бугарима и нарочито Румунима, код којих су њене мошти у граду Јаши. Данас се многи тамо моле Светој Петки за помоћ румунском и свим православним народима, као и људима добре воље широм света.
Света преподобна мати Параскева живела је у XI веку. Као млада девојка и хришћанка отишла је у Свету Земљу и живела у Јорданској пустињи скоро до краја живота, у највећим подвизима, попут старозаветних пророка и многих светих отаца. Подносила је врућине током дана, хладноћу ноћу и опасности пустињског живота, све ради Царства Божијег. Многа чуда чинила је још за живота, а када је Бог призвао две године пре упокојења, вратила се у своје родно место, Цариград, где се у манастиру подвизавала до краја.
Њене мошти, под притиском турских освајача, премештане су из Цариграда у Бугарску, потом у Молдавију, а затим у Србију, на Калемегдан. На крају су пренесене у град Јаши, где су и данас. Света Петка није много путовала за живота, али њене мошти обједињују све православне народе Балкана у једној вери и љубави. Много пута јављала се и помагала људима у невољи, током ратова, на фронтовима и у временима сиромаштва.
Пишући ових дана о Светом владици Николају Српском, великом духовном оцу нашег народа – неки кажу и највећем после Светог Саве – видео сам колико је то био велики човек, колико је заиста живео за Србију, за Српску Цркву и за православни српски народ, сведочећи веру широм света. Ишао је на све стране, носећи свој крст, јер је био изабран да буде амбасадор нашег народа, како у Балканским ратовима, тако и у Првом и Другом светском рату, сведочећи како један мали балкански народ, кога је назвао Теодул (слуга Божји), може да се бори за највише идеале, које један народ може имати – за Часни Крст и слободу златну. Тим идеалом је живео наш народ, браћо и сестре. Ако Бог да, тим истим идеалом ћемо поново вратити наше Косово када за то дође време. Само је потребно да имамо стрпљења. ''Бог није у сили, него у правди.'' Бог може у овом тренутку да нам то врати, али чека наше покајање. Чека да будемо достојни Његове помоћи.
Тако је говорио и патријарх Павле: „Бог ће помоћи ако има коме.“ Тридесет пет година је био на Косову, бележио и говорио о страдањима нашег народа, али је мало ко слушао његове речи. Данас остају његове белешке као потресна сведочанства, које је писао Синоду и Сабору наше Цркве. На жалост, тада није било спремности да се те поруке разумеју, и тако је остало до данас.
И ми у Републици Српској живимо по тим истим идеалима, следећи Господа и Светог Саву, поклањајући се Часном Крсту и тражећи златну слободу. На истим Немањићким идеалима добили смо и нашу Републику Српску – идеалима Косова, Србије, и свих српских земаља које опевамо у косовским и јуначким песмама.
Данас, када славимо Свету Петку, знамо да је била уз наш народ и на фронтовима, јављајући се и помажући нашим борцима. Једном приликом, у манастиру Петковици, на рукоположењу руског монаха Светог Амвросија Новог Оптинског, сви присутни у олтару видели су монахињу која је стајала у стасидији. Нико је није питао ко је, али сви су знали да је то Света Петка.
Треба да се уздамо у Бога, који је увек присутан и гледа наше подвиге. Читајући о страдањима наших мученика, од ране Цркве до наших новојављених мученика зворничко-тузланске Епархије, можемо се уверити да њихова жртва није била узалудна. Њихова имена остају у молитвама наше Цркве и више им не вршимо парастосе, већ им се молимо, режемо славски колач и освећујемо жито у част и спомен.
Читајући житија, често видимо како се Господ јављао мученицима током њиховог страдања. На питање праведника где је био док су они страдали, одговорио је: „Био сам са вама. Ја сам вас крепио, дао вам снагу и припремао вам венце мучеништва на небесима.“ Увек је Господ са нама у страдању и у распећу, мада Га често не видимо јер нисмо спремни за то.
Господ је у Јеванђељима лечио сваку болест и немоћ, давао вид слепима и слух глувима. Замислите радост слепог човека који први пут види лице Христово! Они су кроз своје страдање заслужили да први поглед који угледају буде поглед на Господа. То је велика утеха, какву неко можда неће доживети ни да живи хиљаду година.
Бог нас теши и даје нам снагу да издржимо у својим страдањима, јер уз распеће долази и васкрсење. Нека је Богу слава и светитељима част и моћ. Молимо се да се ова света обитељ умножи и да душе жедне Бога овде нађу утеху. На свакој Светој Литургији чујемо Христов позив: „Ко је жедан нека дође к мени и пије. Ко је гладан нека једе од хлеба небеског.“
Браћо и сестре, прилазимо Богу са смирењем као цариник који се молио: „Боже, милостив буди мени грешноме.“ Тако и ми, ако са понизним срцем приступамо молитви, отићи ћемо из храма са благословом Божијим. Чувајмо своје светиње, своју веру и православље.
У времену када земаљске вредности слабе, будимо чврсти у нашој вери, држимо се наших хришћанских вредности, не дозволимо да нас ико поколеба. Ми имамо светосавско образовање и православно васпитање. Рецимо онима који нам намећу другачије вредности: „Не треба нам ваш отров. Ми смо позвани да живимо у Цркви Божијој са Христом, а не у Содоми и Гомори.“
Нека сте Богом благословени, браћо и сестре, и нека благодат Христова буде са нама и нашом децом. Живели! Бог вас благословио и даровао свако добро.
Света преподобна мати Параскева живела је у XI веку. Као млада девојка и хришћанка отишла је у Свету Земљу и живела у Јорданској пустињи скоро до краја живота, у највећим подвизима, попут старозаветних пророка и многих светих отаца. Подносила је врућине током дана, хладноћу ноћу и опасности пустињског живота, све ради Царства Божијег. Многа чуда чинила је још за живота, а када је Бог призвао две године пре упокојења, вратила се у своје родно место, Цариград, где се у манастиру подвизавала до краја.
Њене мошти, под притиском турских освајача, премештане су из Цариграда у Бугарску, потом у Молдавију, а затим у Србију, на Калемегдан. На крају су пренесене у град Јаши, где су и данас. Света Петка није много путовала за живота, али њене мошти обједињују све православне народе Балкана у једној вери и љубави. Много пута јављала се и помагала људима у невољи, током ратова, на фронтовима и у временима сиромаштва.
Пишући ових дана о Светом владици Николају Српском, великом духовном оцу нашег народа – неки кажу и највећем после Светог Саве – видео сам колико је то био велики човек, колико је заиста живео за Србију, за Српску Цркву и за православни српски народ, сведочећи веру широм света. Ишао је на све стране, носећи свој крст, јер је био изабран да буде амбасадор нашег народа, како у Балканским ратовима, тако и у Првом и Другом светском рату, сведочећи како један мали балкански народ, кога је назвао Теодул (слуга Божји), може да се бори за највише идеале, које један народ може имати – за Часни Крст и слободу златну. Тим идеалом је живео наш народ, браћо и сестре. Ако Бог да, тим истим идеалом ћемо поново вратити наше Косово када за то дође време. Само је потребно да имамо стрпљења. ''Бог није у сили, него у правди.'' Бог може у овом тренутку да нам то врати, али чека наше покајање. Чека да будемо достојни Његове помоћи.
Тако је говорио и патријарх Павле: „Бог ће помоћи ако има коме.“ Тридесет пет година је био на Косову, бележио и говорио о страдањима нашег народа, али је мало ко слушао његове речи. Данас остају његове белешке као потресна сведочанства, које је писао Синоду и Сабору наше Цркве. На жалост, тада није било спремности да се те поруке разумеју, и тако је остало до данас.
И ми у Републици Српској живимо по тим истим идеалима, следећи Господа и Светог Саву, поклањајући се Часном Крсту и тражећи златну слободу. На истим Немањићким идеалима добили смо и нашу Републику Српску – идеалима Косова, Србије, и свих српских земаља које опевамо у косовским и јуначким песмама.
Данас, када славимо Свету Петку, знамо да је била уз наш народ и на фронтовима, јављајући се и помажући нашим борцима. Једном приликом, у манастиру Петковици, на рукоположењу руског монаха Светог Амвросија Новог Оптинског, сви присутни у олтару видели су монахињу која је стајала у стасидији. Нико је није питао ко је, али сви су знали да је то Света Петка.
Треба да се уздамо у Бога, који је увек присутан и гледа наше подвиге. Читајући о страдањима наших мученика, од ране Цркве до наших новојављених мученика зворничко-тузланске Епархије, можемо се уверити да њихова жртва није била узалудна. Њихова имена остају у молитвама наше Цркве и више им не вршимо парастосе, већ им се молимо, режемо славски колач и освећујемо жито у част и спомен.
Читајући житија, често видимо како се Господ јављао мученицима током њиховог страдања. На питање праведника где је био док су они страдали, одговорио је: „Био сам са вама. Ја сам вас крепио, дао вам снагу и припремао вам венце мучеништва на небесима.“ Увек је Господ са нама у страдању и у распећу, мада Га често не видимо јер нисмо спремни за то.
Господ је у Јеванђељима лечио сваку болест и немоћ, давао вид слепима и слух глувима. Замислите радост слепог човека који први пут види лице Христово! Они су кроз своје страдање заслужили да први поглед који угледају буде поглед на Господа. То је велика утеха, какву неко можда неће доживети ни да живи хиљаду година.
Бог нас теши и даје нам снагу да издржимо у својим страдањима, јер уз распеће долази и васкрсење. Нека је Богу слава и светитељима част и моћ. Молимо се да се ова света обитељ умножи и да душе жедне Бога овде нађу утеху. На свакој Светој Литургији чујемо Христов позив: „Ко је жедан нека дође к мени и пије. Ко је гладан нека једе од хлеба небеског.“
Браћо и сестре, прилазимо Богу са смирењем као цариник који се молио: „Боже, милостив буди мени грешноме.“ Тако и ми, ако са понизним срцем приступамо молитви, отићи ћемо из храма са благословом Божијим. Чувајмо своје светиње, своју веру и православље.
У времену када земаљске вредности слабе, будимо чврсти у нашој вери, држимо се наших хришћанских вредности, не дозволимо да нас ико поколеба. Ми имамо светосавско образовање и православно васпитање. Рецимо онима који нам намећу другачије вредности: „Не треба нам ваш отров. Ми смо позвани да живимо у Цркви Божијој са Христом, а не у Содоми и Гомори.“
Нека сте Богом благословени, браћо и сестре, и нека благодат Христова буде са нама и нашом децом. Живели! Бог вас благословио и даровао свако добро.
МИТРОПОЛИТ ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ ЕПИСКОП ФОТИЈЕ БЕСЈЕДЕ СВЕТА ПЕТКА ПАРАСКЕВА
