ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ У ВУКОВАРУ: Другог пута осим пута молитве и праштања немамо!
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 16. октобра 2022. године светом Литургијом и чином освећења обновљеног Саборног храма Светог Николаја Мирликијског у Вуковару.
Сви народи имају места сусрета са Богом, и ми Срби православни имамо такво место на којем се као појединци и заједница сусрећемо са Богом. То је наш православни храм у којем се Божијом Речју, кроз благословену материју, напајамо вечним смислом, како бисмо и ми били аутентични сведоци Јеванђеља Христовог и градитељи мира Његовог. Зато у храм долазимо да станемо пред лице Бога Живога и пронађемо смисао свега што јесмо и што ћемо бити, рекао је Патријарх Порфирије у беседи у Саборном храму у Вуковару, 16. октобра 2022. године.
Сви народи имају места сусрета са Богом, и ми Срби православни имамо такво место на којем се као појединци и заједница сусрећемо са Богом. То је наш православни храм у којем се Божијом Речју, кроз благословену материју, напајамо вечним смислом, како бисмо и ми били аутентични сведоци Јеванђеља Христовог и градитељи мира Његовог. Зато у храм долазимо да станемо пред лице Бога Живога и пронађемо смисао свега што јесмо и што ћемо бити, рекао је Патријарх Порфирије у беседи у Саборном храму у Вуковару, 16. октобра 2022. године.
Фото: СПЦ
Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије благоизволео је да посети Епархију осечкопољску и барањску поводом освећења обновљеног Саборног храма Светог Николаја Мирликијског у Вуковару, где да је дочекао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим заједно са свештенством, монаштвом и верним народом ове Богом чуване епархије.
Пре свете архијерејске Литургије, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је Саборни храм у Вуковару, уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита будимпештанског и мађарског г. Илариона из Московске Патријаршије и Преосвећене господе Епископа: сремског Василија, бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида, пакрачко-славонског Јована, осечкопољског и барањског Херувима, ваљевског Исихија, шабачког Јеротеја и ремезијанског Стефана.
Након тога, Патријарх Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у Осамнаесту недељу по Духовима, 16. октобра 2022. године уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита и Преосвећених Епископа, свештенства, монаштва и ђакона из више епархија Српске Православне Цркве, у молитвеном присуству верног народа Божијег.
На почетку архипастирске беседе, Патријарх Порфирије је рекао да је човек, најпре, и изнад свега, духовно биће, жедно вечног смисла, биће које се зове човеком зато што је челом окренуто ка веку, ка вечности, зато што смисао проналази у ономе што надилази пролазно. Као боголико створење, човек је, пре свега, створен за вечност, да вечношћу осмишљава своје историјско постојање. Пуноћу живота стиче једино у заједници са Богом, а то је живот у складу са оним што је Бог створио и наменио за човека. И баш зато што је у људско биће утиснут печат Божији, сваки човек и сваки народ онда – чак и када не постоје могућности или способности за свесну артикулацију глади за вечним, глади за Богом – чак и тада, дакле, у одсуству јасне представе о Богу, он успоставља своју богомољу, своју светињу, пројављујући из свог боголиког бића потребу за вечним оригиналом.То је место сусрета и мирења са Богом, а самим тиме и са собом, са природом и са другим људима које човек у сваком народу себи одредио.
И као што сви народи имају места сусрета са Богом, и ми Срби православни имамо такво место на којем се као појединци и заједница сусрећемо са Богом. То је наш православни храм у којем се Божијом Речју, кроз благословену материју, напајамо вечним смислом, како бисмо и ми били аутентични сведоци Јеванђеља Христовог и градитељи мира Његовог. Зато у храм долазимо да станемо пред лице Бога Живога и пронађемо смисао свега што јесмо и што ћемо бити, да тражимо храну за своје најдубље егзистенцијалне духовне потребе; да из дубине душе ослушнемо реч Божију и схватимо какви треба да будемо, шта је оно што је исправно, а шта није; да познамо шта треба да променимо и поправимо; какви да будемо према себи, а какви према онима који су другачији од нас, рекао је Његова Светост.
Говорећи о Светом Николају Мирликијском чудотворцу, Патријарх Порфирије је рекао да је прекјуче служио у Пећкој Патријаршији, где се налази велика, веома лепа и надалеко позната фреска Светог Николаја Мирликијског. Гледајући ту икону, сетио сам се вас, помислио сам на вас, на ваш николајевски храм и на данашњи дан, у којем смо благословени, јер смо се сабрали на светој Литургији. Размишљао сам о том недокучивом и дивном промислу Божијем, да је управо овај храм, на месту посвећен светитељу Николају, који на чудесан начин спаја православни Исток и католички Запад, поштује се и код православних и код католика. Стога не чуди да су ваши преци изабрали управо њега да буде покровитељ овога храма и овога места, или је баш он, Свети Николај, по промислу Божијем, одабрао себи место за неуморно сведочење и грађење мостова међу људима и грађење Божијег мира. У овом николајевском храму, као Дому Божијем, служили смо Свету Литургију, трпезу самога Бога Јасно је, стога, зашто је света Литургија догађај измирења свих, и откривање тајне и смисла свега света, који је створен да буде хармонија лепоте и место мира Божијег. На Литургији се миримо са Богом, са собом, са другим људима, са читавом творевином.
Као хришћани треба да се молимо за све и за своје и за жртве других, јер други пут осим молитве и праштања немамо. То је пут који нам утире сам Господ и на који нас позива Његово Јеванђеље. Зар се не обраћамо Богу молитвом Оче наш свакога дана? И зар у тој молитви не стоји „опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо нашим дужницима“? Зар нас сам Христос недвосмислено и јасно подстиче да волимо и оне који су против нас? Истинска и искрена молитва је једини лек рањенима, она премошћује сваку удаљеност, сваку дистанцу. Ако смо хришћани, вером знамо да је у жртви и љубави, у крсту већ присутна сила победе и васкрсења. Само онда када смо свесни чињенице да нас је Бог створио, и да постоји Његов план о сваком човеку, тада разумемо право достојанство и своје и других људи, и назначење и своје и других људи. Када пак не прихватимо план и намеру Божију о себи и о другом човеку, тада не препознајемо своје вечно назначење и другога не видимо као ближњег, као брата, те зато неретко другога видимо као непријатеља, нагласио је Његова Светост.
На крају светог евхаристијског сабрања, Његова Светост освештао је славске дарове.
Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим у име пуноће Епархије осечкопољске и барањске уручио је Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију орден Светог Стефана Штиљановића – највише одликовање Епархије осечкопољске и барањске у знак признања и захвалности за велику оданост својој светој Цркви и делатну љубав нарочито показану кроз свесрдну помоћ Епархији осечкопољској и барањској.
Орден Светог Стефана Штиљановића уручен је и Влади Републике Србије, проф. др Милораду Пуповцу и др Војиславу Станимировићу.
Орден Кнегиње Јелене Штиљановић уручен је генералном конзулу Републике Србије у Вуковару г. Александру Накићу.
После светог евхаристијског сабрања, Патријарх Порфирије благословио је све присутне.
Вуковарски Саборни храм Светог Николаја, Архиепископа мирликијсог, са престолним празником Пренос моштију Светог оца Николаја главни је и највећи српски православни храм Архијерејског намесништва вуковарског, једног од четири намесништва Епархије осечкопољске и барањске Српске Православне Цркве. Изграђен је у барокном стилу, у периоду од 1733. до 1737. године.
Храм је изграђен на локацији старе цркве. Наиме, Великом сеобом Срба, 1690. године, број српског становништва у Вуковару је знатно повећан. Насељавали су се у старом делу града који се налази на десној обали реке Вуке. По доласку у Вуковар убрзо су саградили и цркву. У време ратних дешавања, у ноћи између 18. и 19. септембра 1991. године, активиран је експлозив на Саборној цркви Светог Николаја, што је довело до великих оштећења на цркви.
Срушен је горњи део звоника, кровна конструкција и свод. Унутрашњост цркве потпуно је демолирана и изгорела, али је подвигом свештеника Ђорђа Шијаковића добар део икона са иконостаса спашен и пренешен у Петроварадин, у Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, где су обновљене. Богато израђени инвентар који је красио овај храм (дуборезни позлаћени иконостас, дуборезне певнице, тронови, столови, клупе) трајно је уништен.
Од страдања су сачуване 33 иконе са иконостаса, 20 малих целивајућих икона на дрвету, два Света Јеванђеља из 18. века и доња плоча Часне Трпезе са текстом из 1799. године. Захтевна грађевинска обнова је трајала у периоду од 2009. до 2014. године.
Обнову храма у потпуности је финансирала Влада Републике Хрватске са израдом новог дурезног иконостаса. Атеље „Станишић“ из Сомбора израдио је, по старим, оригиналним нацртима, нове витраже за цркву Светог Николаја, који су постављени 2014. године.
Самостални уметник Драган Шапоња из Колута по одобрењу и договору Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Петроварадина и Конзерваторског одјела за заштиту културне баштине из Вуковара израдио је реплику иконостаса и преостали уништени мобилијар техником којом је некада израђен. Израду мобилијара: стасидије, тронове, певнице финансирала је Црквена Општина Вуковар са верним народом.
Светониколајвски храм, због своје архитектуре и раскошног инвентара уврштен је на листу споменика културе Министарства за заштиту кулутрне баштине Републике Хрватске. У склопу цркве је и седиште Српске православне Црквене општине Вуковар и Архијерејског намесништва вуковарског. Храм Светог оца Николаја једна је од најзначајнијих и најстаријих барокних грађевина српског народа северно од реке Саве. Поред осталог, његова физичка обнова утиче и на духовну обнову и живот преосталих православних Срба на овом подручју.
Извор: ТВ Храм
Пре свете архијерејске Литургије, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије освештао је Саборни храм у Вуковару, уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита будимпештанског и мађарског г. Илариона из Московске Патријаршије и Преосвећене господе Епископа: сремског Василија, бачког Иринеја, врањског Пахомија, зворничко-тузланског Фотија, горњокарловачког Герасима, крушевачког Давида, пакрачко-славонског Јована, осечкопољског и барањског Херувима, ваљевског Исихија, шабачког Јеротеја и ремезијанског Стефана.
Након тога, Патријарх Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у Осамнаесту недељу по Духовима, 16. октобра 2022. године уз саслужење Високопреосвећеног Митрополита и Преосвећених Епископа, свештенства, монаштва и ђакона из више епархија Српске Православне Цркве, у молитвеном присуству верног народа Божијег.
На почетку архипастирске беседе, Патријарх Порфирије је рекао да је човек, најпре, и изнад свега, духовно биће, жедно вечног смисла, биће које се зове човеком зато што је челом окренуто ка веку, ка вечности, зато што смисао проналази у ономе што надилази пролазно. Као боголико створење, човек је, пре свега, створен за вечност, да вечношћу осмишљава своје историјско постојање. Пуноћу живота стиче једино у заједници са Богом, а то је живот у складу са оним што је Бог створио и наменио за човека. И баш зато што је у људско биће утиснут печат Божији, сваки човек и сваки народ онда – чак и када не постоје могућности или способности за свесну артикулацију глади за вечним, глади за Богом – чак и тада, дакле, у одсуству јасне представе о Богу, он успоставља своју богомољу, своју светињу, пројављујући из свог боголиког бића потребу за вечним оригиналом.То је место сусрета и мирења са Богом, а самим тиме и са собом, са природом и са другим људима које човек у сваком народу себи одредио.
И као што сви народи имају места сусрета са Богом, и ми Срби православни имамо такво место на којем се као појединци и заједница сусрећемо са Богом. То је наш православни храм у којем се Божијом Речју, кроз благословену материју, напајамо вечним смислом, како бисмо и ми били аутентични сведоци Јеванђеља Христовог и градитељи мира Његовог. Зато у храм долазимо да станемо пред лице Бога Живога и пронађемо смисао свега што јесмо и што ћемо бити, да тражимо храну за своје најдубље егзистенцијалне духовне потребе; да из дубине душе ослушнемо реч Божију и схватимо какви треба да будемо, шта је оно што је исправно, а шта није; да познамо шта треба да променимо и поправимо; какви да будемо према себи, а какви према онима који су другачији од нас, рекао је Његова Светост.
Говорећи о Светом Николају Мирликијском чудотворцу, Патријарх Порфирије је рекао да је прекјуче служио у Пећкој Патријаршији, где се налази велика, веома лепа и надалеко позната фреска Светог Николаја Мирликијског. Гледајући ту икону, сетио сам се вас, помислио сам на вас, на ваш николајевски храм и на данашњи дан, у којем смо благословени, јер смо се сабрали на светој Литургији. Размишљао сам о том недокучивом и дивном промислу Божијем, да је управо овај храм, на месту посвећен светитељу Николају, који на чудесан начин спаја православни Исток и католички Запад, поштује се и код православних и код католика. Стога не чуди да су ваши преци изабрали управо њега да буде покровитељ овога храма и овога места, или је баш он, Свети Николај, по промислу Божијем, одабрао себи место за неуморно сведочење и грађење мостова међу људима и грађење Божијег мира. У овом николајевском храму, као Дому Божијем, служили смо Свету Литургију, трпезу самога Бога Јасно је, стога, зашто је света Литургија догађај измирења свих, и откривање тајне и смисла свега света, који је створен да буде хармонија лепоте и место мира Божијег. На Литургији се миримо са Богом, са собом, са другим људима, са читавом творевином.
Као хришћани треба да се молимо за све и за своје и за жртве других, јер други пут осим молитве и праштања немамо. То је пут који нам утире сам Господ и на који нас позива Његово Јеванђеље. Зар се не обраћамо Богу молитвом Оче наш свакога дана? И зар у тој молитви не стоји „опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо нашим дужницима“? Зар нас сам Христос недвосмислено и јасно подстиче да волимо и оне који су против нас? Истинска и искрена молитва је једини лек рањенима, она премошћује сваку удаљеност, сваку дистанцу. Ако смо хришћани, вером знамо да је у жртви и љубави, у крсту већ присутна сила победе и васкрсења. Само онда када смо свесни чињенице да нас је Бог створио, и да постоји Његов план о сваком човеку, тада разумемо право достојанство и своје и других људи, и назначење и своје и других људи. Када пак не прихватимо план и намеру Божију о себи и о другом човеку, тада не препознајемо своје вечно назначење и другога не видимо као ближњег, као брата, те зато неретко другога видимо као непријатеља, нагласио је Његова Светост.
На крају светог евхаристијског сабрања, Његова Светост освештао је славске дарове.
Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим у име пуноће Епархије осечкопољске и барањске уручио је Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију орден Светог Стефана Штиљановића – највише одликовање Епархије осечкопољске и барањске у знак признања и захвалности за велику оданост својој светој Цркви и делатну љубав нарочито показану кроз свесрдну помоћ Епархији осечкопољској и барањској.
Орден Светог Стефана Штиљановића уручен је и Влади Републике Србије, проф. др Милораду Пуповцу и др Војиславу Станимировићу.
Орден Кнегиње Јелене Штиљановић уручен је генералном конзулу Републике Србије у Вуковару г. Александру Накићу.
После светог евхаристијског сабрања, Патријарх Порфирије благословио је све присутне.
***
Вуковарски Саборни храм Светог Николаја, Архиепископа мирликијсог, са престолним празником Пренос моштију Светог оца Николаја главни је и највећи српски православни храм Архијерејског намесништва вуковарског, једног од четири намесништва Епархије осечкопољске и барањске Српске Православне Цркве. Изграђен је у барокном стилу, у периоду од 1733. до 1737. године.
Храм је изграђен на локацији старе цркве. Наиме, Великом сеобом Срба, 1690. године, број српског становништва у Вуковару је знатно повећан. Насељавали су се у старом делу града који се налази на десној обали реке Вуке. По доласку у Вуковар убрзо су саградили и цркву. У време ратних дешавања, у ноћи између 18. и 19. септембра 1991. године, активиран је експлозив на Саборној цркви Светог Николаја, што је довело до великих оштећења на цркви.
Срушен је горњи део звоника, кровна конструкција и свод. Унутрашњост цркве потпуно је демолирана и изгорела, али је подвигом свештеника Ђорђа Шијаковића добар део икона са иконостаса спашен и пренешен у Петроварадин, у Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, где су обновљене. Богато израђени инвентар који је красио овај храм (дуборезни позлаћени иконостас, дуборезне певнице, тронови, столови, клупе) трајно је уништен.
Од страдања су сачуване 33 иконе са иконостаса, 20 малих целивајућих икона на дрвету, два Света Јеванђеља из 18. века и доња плоча Часне Трпезе са текстом из 1799. године. Захтевна грађевинска обнова је трајала у периоду од 2009. до 2014. године.
Обнову храма у потпуности је финансирала Влада Републике Хрватске са израдом новог дурезног иконостаса. Атеље „Станишић“ из Сомбора израдио је, по старим, оригиналним нацртима, нове витраже за цркву Светог Николаја, који су постављени 2014. године.
Самостални уметник Драган Шапоња из Колута по одобрењу и договору Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Петроварадина и Конзерваторског одјела за заштиту културне баштине из Вуковара израдио је реплику иконостаса и преостали уништени мобилијар техником којом је некада израђен. Израду мобилијара: стасидије, тронове, певнице финансирала је Црквена Општина Вуковар са верним народом.
Светониколајвски храм, због своје архитектуре и раскошног инвентара уврштен је на листу споменика културе Министарства за заштиту кулутрне баштине Републике Хрватске. У склопу цркве је и седиште Српске православне Црквене општине Вуковар и Архијерејског намесништва вуковарског. Храм Светог оца Николаја једна је од најзначајнијих и најстаријих барокних грађевина српског народа северно од реке Саве. Поред осталог, његова физичка обнова утиче и на духовну обнову и живот преосталих православних Срба на овом подручју.
Извор: ТВ Храм
ЕПИСКОП ФОТИЈЕ ПОСЈЕТЕ ЕПАРХИЈА ОСЕЧКОПОЉСКА И БАРАЊСКА ВУКОВАР ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ
