ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: ИНДИЈА


ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ.
 
Теодул
ИНДИЈА
 
– Аум, аум, ом, ом, ом! Сва Индија шапће ову реч, дању и ноћу, грађани и сељаци, брамини и парија, мудраци и простаци, риши и гури, јоги и факири, од Цејлона до Хималаја и преко ових, и од Бенареса до арапске Ћабе. Нема речи у људским језицима, коју људи чешће изговарају а мање разумеју.
 
Древни тумачи Веданти свакако су знали значење те речи. Ману и Валмики морали су знати. Тако и Буда, који је дане и ноћи проводио у изговарању ове речи – аум (ом), и учио своје ученике како да регулишу дисање при изговарању речи ом. Но река времена, бујнија од сваке реке, потапа у своје вирове или односи у земљу недођију и смисао многих речи људских. Људи продужују да их изговарају, но без смисла, као мађију, као талисман; више као звук него као реч, да би тобож тим звуком привукли неку срећу себи или одбили несрећу. Тако и већина Индијана сада изговара реч ом.
 
Но философи индијски и савремени тумачи Веданти дају нарочито објашњење речи ом. Овако:
А – означава сваку твар.
У – означава личност човека, Ја, Его.
М – означава одрицање, негацију.
 
Дакле: Ово – Ја – Нисам.
 
У што год ја погледам, и све што чувствима дотакнем, то нисам ја. И за моје тело ја кажем Ово – Ја – Нисам.
 
Јер је тело Пракрти, материја, прашина. А ја не спадам у прашину. Ја се састоји углавном из онога што се санскритски назива: Жива, Атма и Прана, тј. Душа, Дух и Ум. Ја не умире са смрћу тела. Када тело умре, душа улази у друго тело, сходно својој Карми, тј. сходно својим делима и жељама и чежњама у ранијем телу. И тако једна душа јавља се у безбројним телима и живи, може се рећи, вечно у овоме вечноме свету. Јер је овај свет бескрајан у времену и у простору. Па пошто на лавиринту овога света нема ни врата ни прозора, то душа човечја нема куда него из тела у тело до бескрајности.
 
Сам Буда је за себе тврдио, да се душа његова јављала и живела у овоме свету 80.000 пута!
 
Једини начин, да се душа ослободи ове Самсаре, овога процеса светског и сељења, и живљења, скопчаних с толико јада и патње, јесте, по Будиној науци, да се човек згади на живот, и да убије у себи сваку жељу за живљењем, у ма каквом телу и у ма ком облику. Ако неко успе да погаси у себи огањ страсти за животом и ишчупа из корена клицу жеље за ма чим у свету, онда душа његова прелази у Нирвану, тј. у бесвесно ништа. То је названо Мокша, или Мукти, што ће рећи
 
Ослобођење. Ослобођење од живота. До овог ослобођења долази се тешким аскетизмом, нечувеним и невиђеним у ма ком другом крају света и у ма ком другом систему вере или философије. Ради чега такав тешки аскетизам и ужасно факирско самомучење? Кажу ради Мокше, ради Ослобођења. А то ослобођење јесте ослобођење од живота, јесте вечно ништа, вечна смрт.
 
Дај, Теодуле, једну орахову љуску, да у њу сручимо сву човечју мудрост Индије кроз хиљаде година, све Веде, сав Будизам, и све Тантре и Мантре, и целу Махабхарату и тајанствену реч А – У – М.
 
У једној ораховој љусци моћи ће стати четири основне и главне идеје све индијске мудрости, а то су:
 
1. Душа није прашина ни од прашине, него нарочито бесмртно биће у прашини тела;
2. Свет је овај бескрајан у времену и пространству; у њему су све душе, сва тела, сви духови и сви богови; из овога света нема се дакле куда;
3. Карма опредељује будућу судбу душе, и
4. Аскетизам је неопходни услов стварања нове карме и побољшања будућег живота душе и њеног коначног ослобођења од тела.
 
Сва величина индијске мисли састоји се у упорном тврђењу, да душа људска није прашина него да она као носилац живота господари над прашином. Сам санскритски назив душе Жива казује, да је живот у души а не у телесној прашини.
 
Ово сазнање индијско, које су носили до сада милијарде људских бића у Индији, може да постиди оне хришћане европске, који душу са прашином изједначују.
 
Но индијско учење о вечности и бескрајности овога света представља мрак достојан плача и кукања. Та основна заблуда проузроковала је све друге језиве заблуде Индијана. Јер ако је овај свет вечан и бескрајан, онда нема места за други свет. Онда ни бесмртна душа нема куда да изађе из овога света, него излазећи из једног тела улази у друго, и тако без краја. Та заблуда је Будин камен спотицања, и мајка Будизма. А ту заблуду разбија чак и модерна наука тврђењем, да је овај васионски свет ограничен и временом и пространством, тј. да је постао и да ће престати.
 
Од тога се рађа нада, да овај светски лавиринт може да има врата и прозоре према једном другом свету, у који би душе људске одвојене од тела одлазиле из ове светске Самсаре.
***
Дело "Теодул“ написао је владика Николај у току зиме 1941/2. године у манастиру Љубостињи. Сам владика говорио је да дело није завршено и да треба још написати неколико поглавља. Међутим, како је једнога дана владика прекинуо рад на "Теодулу", тако је и остало. Он се доцније није враћао на то дело. Али се не примећује да дело није довршено, јер свако поглавље тема је за себе и целина.

Када су Немци окупирали Југославију 1941. године, они су од првих дана почели претресати и прекопавати манастир Жичу и показивати пуно неповерење према владици Николају. Врло су често долазили у Жичу и сатима саслушавали епископа Николаја, док му најзад нису отворено рекли да га они неће трпети као активног епископа на епархији, него мора да се повуче и епархијске послове препусти другоме. После одлуке Светог Архијерејског Синода, којом се за заменика епископу Николају одређује избегли епископ Злетовскострумички Викентије, владика Николај је тачно на Петровдан 1941. године пребачен у манастир Љубостињу и ту конфиниран.

Ту, у Љубостињи, где је владика Николај провео годину и по дана, односно до децембра месеца 1942. године, када је пребачен у манастир Војловицу, у Банат, епископ Николај је много радио – писао. Како није био везан никаквим званичним епархијским пословима, он је цело време употребио на писање. И писао је и написао је врло много. Ја мислим да ће се с пуним правом Љубостињски период обележити као посебно и веома значајно поглавље у животу и раду епископа Николаја. Теодул је један од првих и најзначајнијих владичиних радова у манастиру Љубостињи. Овим својим делом владика је хтео, како је то сам говорио, да покаже колико је јеванђелска мисао несравњено виша и дубља од најтананије и најдубље дојеванђелске мисли – индијске мисли, а поготову колико Јеванђеље превазилази мисао осталих народа. Због тога владика Николај у Уводу "Теодула", у неколико поглавља, износи укратко "мудрост Индије“, па каже: "Дај, Теодуле, једну орахову љуску, да у њу сручимо сву човечију мудрост Индије кроз хиљаде година, све Веде, сав Будизам, и све Тантре и Мантре, и целу Махабхарату и тајанствену реч АУМ. У једној ораховој љусци моћи ће стати четири основне и главне идеје..." Другим речима, Теодул владике Николаја је једна врста историје о Христу гледана кроз индијску философску и религиозну мисао. Као што је доцније владичино дело "ЈЕДИНИ ЧОВЕКОЉУБАЦ“, опет историја о Христу гледана из Европе, односно, кроз европску философску и религиозну мисао.

Извор: Моје православље

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ СЕКТЕ СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ ИНДИЈА

 

offline