ПОСЛЕДЊИ ДАНИ СТАРЦА СОФРОНИЈА: БЛАГОДАТ И ИСЦЕЉЕЊЕ
Четири дана пре упокојења*, склопио је очи и више није разговарао са нама. Лице му беше сјајно, а не тужно. На њему се осликавао израз благодатног ишчекивања. Имао је исти израз лица, као када је служио свету Литургију. Ни тада није отварао очи, нити изговарао једну једину реч, већ би подигао руку, благосиљајући нас. Благослов је давао ћутке, али сам осећао да нас напушта. Пре сам се молио Богу да му прoдужи дане овоземаљског живота, управо као што се молимо на литургији светог Василија Великог: «да продужи дане живота». Ипак, током тих дана, иако сам знао да он одлази, почео сам да се молим: «Мој Господе, даруј рабу твоме улазак у Твоје вечно Царство.» Молио сам се речима светог апостола Петра, као што је то записано у његовој Другој посланици (2. Пт. 1, 11)
Тако сам се предано молио: «Молим ти се, Боже наш, даруј рабу Твоме улазак у Твоје вечно Царство и настани га међу његове оце.» Затим бих се сетио имена његових сатрудника, светогорских подвижника, са којима сам знао да је био близак, почевши од светог Силуана, па до осталих отаца. Последњег дана сам га посетио у шест сати ујутру. Била је недеља и служио сам јутарње богослужење, а отац Кирило и други свештеници је требало да служе касније службе. Схватио сам да ће нас напустити тога дана. Почео сам Проскомидију. Требало је да у седам сати почну Часови, а затим и света Литургија. Само сам изговарао речи Анафоре, јер се у нашем манастиру само те речи наглас изговарају. Остатак времена сам наставио да се молим: «Господе, подај слуги Твоме улазак у Царство Твоје».
Ово богослужење је било другачије од свих осталих. Након возгласа: «Светиње светима», отац Кирило је ушао у олтар. Погледали смо се. Почео је да плаче и схватио сам да је отац Софроније отишао. Питао сам га у колико сати се старац упокојио и сазнао да се то догодило док сам читао Јеванђеље. Повукао сам се у страну, јер је он желео да разговара са мном, па је рекао: «Причести верне, а затим их обавести да се старац Софроније упокојио, а затим направи мали помен. И ја ћу учинити исто на другом богослужењу.» Затим сам узео свето Причешће и причестио верни народ. Завршио сам богослужење, а ни сам не знам како. Изашао сам из олтара и обратио се верницима: «Вољена браћо, наш Христос, наш Господ, диван је у светима Својим свих времена, јер Његове речи доносе спасење и решење сваке човекове муке. Дошло је време да учинимо оно чему нас божанствена Литургија учи: да благодаримо, да се молимо и умољавамо. Заблагодаримо онда Господу што нам је подарио таквог оца и помолимо се за његову душу. «Благословен Бог наш», и тако сам почео помен.
Унели смо његово тело у цркву, јер гробница још није била припремљена. Тело је било откривено наредна четири дана, а ми смо непрекидно читали Јеванђеље од почетка до краја, и поново испочетка, као што то и треба да се чини по упокојењу свештеника. Служили смо неколико Литургија, а он је четири дана био ту, на средини цркве. Био је то прави Васкрс! Такав благослов и торжество! Нико није очајавао. Сви су се надахнуто молили.
Један мој пријатељ, архимандрит, који је у току лета провео неколико недеља у манастиру, отац Јеротеј Влахос, записао је: «Беше то ноћ у светогорској пустињи.» Он је сада Епископ Нафпактоса. Дошао је чим је сазнао да се отац Софроније упокојио. И он је осећао исто усхићење и рекао ми је: «Ако отац Софроније није свети, онда светитељи и не постоје.»
Ту су се задесили и неки светогорци, који су дошли да посете старца, али га нису затекли живог. Један од њих је био и отац Тихон из манастира Симонопетра. Сваки пут када би Грци долазили у Енглеску код лекара, долазили су у манастир по благослов од оца Софронија. Многи су се тако исцелили. Трећег или четвртог дана од старчевог упокојења, у манастир је стигла и једна четворочлана породица. Међу њима је био и тринаестогодишњи дечак. Имао је тумор на мозгу и следећег дана је била заказана операција.
Отац Тихон ми рече: «Ови људи су веома узнемирени што су дошли, а нису затекли оца Софронија живог. Зашто не прочиташ неколико молитава за дечака?» Одговорио сам му: «Хајдемо заједно. Ти читај из књиге, а заједно ћемо прочитати неколико молитава у другој капели.» То смо и урадили и отац Тихон ми на крају рече: «Знаш, зашто не одведеш дете да прође испод старчевог одра? Исцелиће се. Беспотребно читамо молитве.» Одговорио сам му да не можемо то да учинимо, јер ће људи рећи да хоћемо да га прогласимо светитељем чим се упокојио. Рекох му: «Уради ти то. Ти си са Свете Горе и нико неће моћи било шта да каже.»
Узео је дечака за руку и провео га испод одра. Следећег дана дечак је отишао на операцију и лекар није ништа пронашао. Завршио је операцију и рекао: «Погрешна дијагноза. Вероватно је била у питању само упала.» Један лекар Грк је такође био уз дечака и носио је снимке главе на којима се видео тумор. Рекао им је: «Сигуран сам да веома добро знате шта ова погрешна дијагноза значи.
Тај дечак сада има двадесет седам година и одличног је здравља.
*Старац Софроније се упокојио 11.јула 1993.
Архимандрит Захарија
Превод с енглеског језика:
Сестринство манастира Светог Василија Острошког у Бијељини
Тако сам се предано молио: «Молим ти се, Боже наш, даруј рабу Твоме улазак у Твоје вечно Царство и настани га међу његове оце.» Затим бих се сетио имена његових сатрудника, светогорских подвижника, са којима сам знао да је био близак, почевши од светог Силуана, па до осталих отаца. Последњег дана сам га посетио у шест сати ујутру. Била је недеља и служио сам јутарње богослужење, а отац Кирило и други свештеници је требало да служе касније службе. Схватио сам да ће нас напустити тога дана. Почео сам Проскомидију. Требало је да у седам сати почну Часови, а затим и света Литургија. Само сам изговарао речи Анафоре, јер се у нашем манастиру само те речи наглас изговарају. Остатак времена сам наставио да се молим: «Господе, подај слуги Твоме улазак у Царство Твоје».
Ово богослужење је било другачије од свих осталих. Након возгласа: «Светиње светима», отац Кирило је ушао у олтар. Погледали смо се. Почео је да плаче и схватио сам да је отац Софроније отишао. Питао сам га у колико сати се старац упокојио и сазнао да се то догодило док сам читао Јеванђеље. Повукао сам се у страну, јер је он желео да разговара са мном, па је рекао: «Причести верне, а затим их обавести да се старац Софроније упокојио, а затим направи мали помен. И ја ћу учинити исто на другом богослужењу.» Затим сам узео свето Причешће и причестио верни народ. Завршио сам богослужење, а ни сам не знам како. Изашао сам из олтара и обратио се верницима: «Вољена браћо, наш Христос, наш Господ, диван је у светима Својим свих времена, јер Његове речи доносе спасење и решење сваке човекове муке. Дошло је време да учинимо оно чему нас божанствена Литургија учи: да благодаримо, да се молимо и умољавамо. Заблагодаримо онда Господу што нам је подарио таквог оца и помолимо се за његову душу. «Благословен Бог наш», и тако сам почео помен.
Унели смо његово тело у цркву, јер гробница још није била припремљена. Тело је било откривено наредна четири дана, а ми смо непрекидно читали Јеванђеље од почетка до краја, и поново испочетка, као што то и треба да се чини по упокојењу свештеника. Служили смо неколико Литургија, а он је четири дана био ту, на средини цркве. Био је то прави Васкрс! Такав благослов и торжество! Нико није очајавао. Сви су се надахнуто молили.
Један мој пријатељ, архимандрит, који је у току лета провео неколико недеља у манастиру, отац Јеротеј Влахос, записао је: «Беше то ноћ у светогорској пустињи.» Он је сада Епископ Нафпактоса. Дошао је чим је сазнао да се отац Софроније упокојио. И он је осећао исто усхићење и рекао ми је: «Ако отац Софроније није свети, онда светитељи и не постоје.»
Ту су се задесили и неки светогорци, који су дошли да посете старца, али га нису затекли живог. Један од њих је био и отац Тихон из манастира Симонопетра. Сваки пут када би Грци долазили у Енглеску код лекара, долазили су у манастир по благослов од оца Софронија. Многи су се тако исцелили. Трећег или четвртог дана од старчевог упокојења, у манастир је стигла и једна четворочлана породица. Међу њима је био и тринаестогодишњи дечак. Имао је тумор на мозгу и следећег дана је била заказана операција.
Отац Тихон ми рече: «Ови људи су веома узнемирени што су дошли, а нису затекли оца Софронија живог. Зашто не прочиташ неколико молитава за дечака?» Одговорио сам му: «Хајдемо заједно. Ти читај из књиге, а заједно ћемо прочитати неколико молитава у другој капели.» То смо и урадили и отац Тихон ми на крају рече: «Знаш, зашто не одведеш дете да прође испод старчевог одра? Исцелиће се. Беспотребно читамо молитве.» Одговорио сам му да не можемо то да учинимо, јер ће људи рећи да хоћемо да га прогласимо светитељем чим се упокојио. Рекох му: «Уради ти то. Ти си са Свете Горе и нико неће моћи било шта да каже.»
Узео је дечака за руку и провео га испод одра. Следећег дана дечак је отишао на операцију и лекар није ништа пронашао. Завршио је операцију и рекао: «Погрешна дијагноза. Вероватно је била у питању само упала.» Један лекар Грк је такође био уз дечака и носио је снимке главе на којима се видео тумор. Рекао им је: «Сигуран сам да веома добро знате шта ова погрешна дијагноза значи.
Тај дечак сада има двадесет седам година и одличног је здравља.
*Старац Софроније се упокојио 11.јула 1993.
Архимандрит Захарија
Превод с енглеског језика:
Сестринство манастира Светог Василија Острошког у Бијељини
