Доћи ће време за које кажу: „Живи ће завидети мртвима." Имам једно провокативно питање: да ли је Лазар уопште желео да васкрсне? Нико га за то није ни питао.
 
„ Да, Лазара нису питали. И није ни требало: Бог је на првом месту, а људске ствари су негде доле, то је слика света позната многим православцима. Горе је Бог, испод Њега девет редова анђела, затим људи, испод је животињски свет итд. Шта смо ми пред свим овим моћима, престолима, законима? Безначајни, грешни, мали, за наше мишљење нико не мари.
 
Па ипак, у сваком од нас увек постоји оно мало „не слажем се“. Човек може бити затворен у логору, послат у рат, уздигнут или понижен, али у њему увек остаје мала честица слободе, наде у слободу, која често делује сулудо. Tо нам је дато од Бога, ми смо у сродству са Њим, то је део Његових гена. Однос Бога и човека је увек дијалог, као што је и молитва увек дијалог. Уверен сам да Бог не делује на силу. На неки тајанствен начин, мислим, Лазар је дао сагласност на васкрсење, иако Јеванђеље то не каже. На крају крајева, он и Исус су, како кажу, били пријатељи, спојила их је љубав.
 
- Ако свако има делић слободе, зашто онда нико од нас нема моћ да било шта промени?
 
- Слаб сам, али сам моћан ако од Бога тражим помоћ: Господе, хоћу, али једноставно не могу, помози ми. Замолите Бога искрено, свим срцем и све ће се променити. Генерално, сви смо различити, свако на свој начин гледа на свет, имамо различита животна искуства. Када тражим од Бога да нешто промени, зашто бих био сигуран да ће Он то променити баш онако како ја желим? Тражите промену - али будите спремни да је прихватите.
 
"Ако сам слободан, зашто онда не могу ништа да променим?" То ме веома подсећа на питање: „Ако си Син Божији, сиђи са крста, спаси себе и нас!“ Постоји израз: „Прихватите вољу Божију“. Молимо се: "Нека буде воља Твоја!" – и лажемо сами себе, искрено не схватајући, не верујући да је оно што смо добили као одговор на молитву воља Његова. Веома ми је важно да престанемо да се сами грчевито петљамо, да будемо стрпљиви и да верујемо Богу да ће нешто учинити.
 
- Шта ако осећате да је све што се дешава погрешно и мучите се?
 
- Мучити се значи трпети. Издржати, пропатити један одређени период. Било који други начин, тражење разлога, самооправдање, што је још горе – правдање зла које се дешава „промислом Божијим“ и тако даље - не, није добро. Сви желимо сигурност и удобност, па се трудимо да нађемо једини исправан положај и смиримо се, а не да јуримо около као устрељени зец. Али бити истински са људима, са Богом, врло често значи и патњу - осећање сопствене неправде, понижење, немогућност да се избегне заједничка судбина. Ако вам несрећна мајка, која је изгубила дете, као одговор на ваше хришћанске савете,  баци фразу у лице: „Само напред са својом проповеди“, шта можете да одговорите? Станите и ћутите. И подржавајте се надом да ће временом Бог некако утешити ову мајку. Ово ”ја” у нама заиста жели да се осећа удобно овде и сада и покушава да нађе праву позицију да изгледа добро.
 
— Шта да радите ако желите да емотивно учествујете у туђој несрећи?
 
„Учествујемо на овај или онај начин, без обзира да ли покушавамо да нешто кажемо или ћутимо. Заповест љубави остаје. Живећи међу људима, ризикујући да се покидате, учествујете у њиховом болу.
 
— Једном сте написали да је патња дужа од радости. Можете ли то објаснити?
 
— Патњу је теже одглумити, али радост се може заменити, макар и помешати са осећањем задовољства. Патња је ближа нечему стварном. Не желим да кажем да је сама патња коначна истина. Човек је створен од Бога за радост. Али ми живимо у палом свету. Богочовек је дошао у њега, умро на крсту, Његова мука је део стварности. И као на дасци баченој преко провалије, уз ову стварност патње можете прећи на другу страну, у вечност. У илузији да ће увек све бити добро, лако и радосно, нећеш далеко догурати, нећеш прећи понор.
 
„Али чини се да је радост нестала из јавног живота. Људи не причају о свом слободном времену, не пишу смешне ствари и не показују фотографије животиња на друштвеним мрежама. Да ли је то реалност?
 
- Не знам, овде је много тога помешано. С једне стране, како можете бити срећни када толико људи има вољене, рођаке и пријатеље у зони борбених дејстава? С друге стране, плашиш се да ће, ако се радујеш првим пупољцима на дрвећу, добром поклону, књизи, Богу, почети да упиру прстом у тебе: „Ето, сви плачу, а он се смеје.” Много је лицемерја у скривању радости.
 
- Али како другачије показати солидарност? И уопште, да ли је солидарност права реч за хришћанина?
 
- Наравно, морамо да покажемо солидарност. Али, неопходно је схватити шта је то. Сећате се Петрових речи? „Дођите и умрећемо са Њим.” Хтео је да се солидарише, али се у стварности догодило нешто сасвим друго: и Петар, Камен, својом савешћу, вером и љубављу одрекао се Христа пре него што је петао три пута запевао. Ово је дивно место у Јеванђељу, показује како се све испреплиће у стварном човеку: солидарност, саосећање, па страх, себичност и издаја. Петар није плакао само зато што је схватио да је издао Христа, већ и што је у себи видео добро и зло, злато и трулеж.
 
Дакле, солидарност са људима је добра, али увек морате разумети шта је то, и да постоји нешто више од солидарности. То је Васкрсење Христово и могућност општег васкрсења. То даје наду, прилику за преживљавање и јача веру. Међутим, све више долазим до убеђења да васкрсење није нужно блажен, удобан догађај, пријатан празник уз колаче. То је експлозија и ударац који може бити јачи од смрти.
 
„Многи сада, управо у знак солидарности са онима који страдају, не желе да славе Васкрсење. Кажу да неће ићи у цркву.
 
– Људи често питају: „Где је био Бог када су људи патили?“ Дешавају се ствари које не разумемо, не можемо да схватимо својим умом. Зато, у знак солидарности, ми, пре свега, треба да живимо нешто више: ми, хришћани, морамо да чекамо Васкрсење Христово и, колико можемо, да то поделимо са ближњима.
 
И друго, живите у свакодневним пословима, у својој рутини. Ако сте свештеник, служите литургију, ако сте лекар, лечите своје болеснике, ако сте мајка, окупајте и нахраните дете. Па, ако осећате неке посебне способности у себи, онда идите у зону борбе и тамо извуците људе из уништених подрума. Господ ће вам, кроз вашу молитву Њему и кроз живот, рећи шта да радите.
 
— Постоји ли средина ?
 
— Не разумем учествовање у бесплодним споровима, демонстративне изјаве попут „Не могу да спавам јер сам прочитао превише вести“. Па, узмите даљински управљач за ТВ, притисните дугме, искључите га, барем на неко време. Мислите ли да, налазећи се у овом бескрајном точку, у овој неурози, у овом заносу, имате хришћанско саосећање према некоме?
 
— Да ли је за свештеника ово време теже него иначе?
 
„Много тога се нагомилало. Као да се планета истрошила, а ми смо толико уморни. Велике температурне промене чине да се људи лоше осећају. Људи су често нервозни, агресивни и обесхрабрени.
 
Али невоље које се сада дешавају око нас су врх леденог брега који сеже дубоко у најмутније дубине људског постојања. Овде је и себичност, и пожуда, и жеља за влашћу. Једном речју, како каже апостол: „Пожуда тела, пожуда очију и гордост живота“.
 
— Како се ви носите са тим?
 
„Заиста саосећам са свима, али мој посао је да покажем правац ка Христу, како би људи знали где да нађу спас.  Лично, не могу баш да помогнем, у смислу „својим рукама решићу туђу невољу“. Ја нисам спаситељ, и мени је самоме потребно спасење. Немам никакве интерне претензије на своју важност као свештеника, тако да не морам превише да изгарам. Радим шта могу.
 
Осим тога, свако има свој темперамент, има људи који воле да их свештеник казни, да удари песницом о сто, да им наређује, јер се тада пребацује одговорност на њега. Ја то не радим. Одмах кажем: „Момци, хајде да преузмемо одговорност за своје животе у своје руке. Чак и у најтежој, трагичнијој ситуацији, можете нешто учинити. Помолимо се Богу и уз Његову помоћ размислимо шта треба да радимо.”
 
о. Сергеј Круглов
 
Извор: Поуке / pravmir.ru

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ СЕРГЕЈ КРУГЛОВ РУСКА ЦРКВА