И сада ја кажем да за све постоји решење. А које? Не знам које, јер је оно за свакога другачије. Оно није онакво, како га ти себи представљаш, него онакво како га Бог теби шаље. Приметио сам да се појављује некакво решење онда када човек доспе до самог краја пропасти или кад дотакне дно. Немогуће је да те Бог остави без помоћи, чак и у последњем тренутку.
Али, када ми проживљавамо неку трагедију, у тренуцима бола, ти заборављаш све ово и мислиш да је твој проблем огроман и неразрешив. Ево, данас ми је једна девојка писала мејл, не знам ни одакле је она - пишу ми многи људи, свако са својим страдањима, ја читам и говорим: “Боже, помози им! Ја не могу решити проблеме ових људи, њих не решава човек!“ И та девојка ми је рекла:

• Ја губим разум, плачем и дању и ноћу.

Потом ми је рекла да већ седам месеци не пије лекове које јој је лекар преписао. Ја сам јој написао да треба да пије лекове. Али она каже:

• Не желим да пијем лекове, желим да ми Бог помогне!

Ја сам јој рекао:

• Али, Бог ти говори да треба да их пијеш. То је Божија творевина, а не некакво зло, Бог ти је послао лекара. Дакле, ми не можемо да помажемо себи класичним методама које нам живот нуди. Сам Христос је много пута говорио људима: „Идите свештеницима“ (уп. Мт.8,4; Лк.17,14). Идите код доктора свога времена, тражите од њих помоћ, они вам могу дати неки лек, који ти сам не можеш направити.

Проблем је у томе што се ова девојка толико оптеретила својим проблемом, те није могла ни да замисли да ће временом све то проћи. Ми људи склони смо да преувеличавамо свој бол, јер мислиш да ће те мучити још 15 година, оно што те данас мучи. Преувеличаваш свој проблем и протежеш га до бесконачности. Уместо тога, зашто не би рекао: „Данас имам проблем. У реду. Али, сутра тај проблем можда неће постојати. После неколико година, кад све ово будем посматрао издалека, говорићу: „Зашто сам био такав, и зашто сам толико мучио себе?“
Да, ми тонемо, не увек у кашици воде, понекад и на отвореном мору, али ми исто тако много преувеличавамо ствари. То је због тога што се у нашем уму крије највећи проблем, јер све почиње у глави, зато што је много важније како ми приступамо проблему, а не проблем сам по себи. Односно како ти твој ум преноси све то. То је највеће мучење - мучење душе и преувеличавање свега.

наставиће се...

Архимандрит Андреј (Конанос)
Са руског Весна Ивковић