НЕДЕЉА БЛУДНОГ СИНА: РАДОСТ ПОВРАТКА

Син размишља: Нека сам и све изгубио. Нека сам буквално умро, ипак постоји нешто што се не губи, што не умире. То је отац мој и љубав његова. Он је силан у милости и благ у сили.

Архимандрит Василије Гондикакис
Тумачење јеванђелске приче о сину расипнику (Лк. 15, 11-32).
Архимандрит Василије Ивиронски
 
 
Бунт млађег сина и очево опхођење

Млађег сина, из данашње приче, спашава то што себе осећа сином очевим. Он живи у породичном простору. Грех и слабост његова је у томе што, будући незрео, није достигао до познања да је имање оца и имање сина исто. Зато тражи свој део. Та деоба која се збива у њему је грех његов. Деоба, комадање је грех.
Али отац је богат у љубави и не занима се собом,њега занима да спасе другога-његово дете које представља сврху живота. Њега не занима шта ће свет рећи, да ли ће изгубити ауторитет уколико се покаже промашеним оцем детета које оставља дом и одлази далеко. Љубав очева сеже даље од суда света и бунта сина његовог. Зато не жели да подучава речима.
Није решење да отац на силу задржи сина, већ да му да могућност да се он сâм врати њему. Зато му даје део који је он тражио. Али део отргнут од целине истине винограда живота, не може да донесе род, зар не?

Оно што је лажно нестаје, напушта нас

У далекој замљи нико не живи заувек добро. Нико никоме не може да помогне. И када иштеш помоћ, да се прибијеш код једног житеља оне земље, он те гура још ниже, шаље те да чуваш свиње.
Син размишља: Нека сам и све изгубио. Нека сам буквално умро, ипак постоји нешто што се не губи, што не умире. То је отац мој и љубав његова. Он је силан у милости и благ у сили.
Зар је требало да одем тако далеко да бих то осетио?
 
Одлучује да се врати кући. Пре него што је стигао до куће отац га види и трчи. Отац је знао исповест, и пре но што је син било шта рекао. Био је заједно са њим, а да син то није видео.
Очинска љубав је победила смрт. Заблистала је радост и славље, на коме се жртвује теле угојено. Теле из приче, кажу Свети Оци, Син је Божији, а славље – Света Литургија, сабрање и живот Цркве.
 
Повратак који ослобађа
 
Када тражиш нешто мало, једно јаре,као што је тражио старији син, не добијаш ништа. Када не тражиш ништа – ни слуга да постанеш – добијаш све.
Сетимо се сусрета оца са старијим сином.
Са далеког поља, из стране земље, вратио се млађи син, а са очевог поља старији и показао пакао који је све време носио у себи.
Живот очев је мука, која се понавља.
У сваком дану искушење ствара проблеме, узрокује жалости.
Отац зна болест свог старијег сина. Он не трчи, као у случају млађег, већ излази отежан болом.
Само му утешно говори и стрпљиво прима све таласе гнева старијег сина.
 
Служим те толико година...
 
Старији син оца ни једном не назива оцем. Нити га види као оца, већ као газду. Има „правнички“ однос. Себе оправдава, свог оца осуђује. Ја сам увек у реду. Никад нисам сагрешио. Био сам послушан.
Брата свог не назива братом, већ сином оца свога. А непоправљиви грех млађег сина није то што је обрукао оца, већ потрошио новац, по речима старијег сина.
 
Отац исправља сина обраћањем: Чедо.
Ти мене не зовеш оцем, а ја тебе сматрам сином. Негативном прилогу никада старијег сина, отац супротставља позитиван прилог свагда.
Ти си свагда са мном. То је рај,слобода.
 
Где смо ми? Кога сина представљамо?
Није лако рећи. Опасно је исхитрено одговорити. Томе нас учи ова прича.
Како је страшно налазити се унутра у дому,а бити тако далеко! И још страшније, држати заповести а на крају не окусити теле угојено и не бити светли учесник велике Гозбе која се приноси „за васељену“.