Откривајући себе, морамо почети да се поправљамо. Ако откријем да сам нервозан, мораћу да се променим. Да постанем кротак и послушан. Ако откријем да гајим злобу и мржњу према другима, мораћу да се излечим и постанем незлонамеран и праштајући. Ако завидим другима, морам се ослободити зависти и унети једноставност у свој живот. Да престанем да гледам друге завидним и лукавим оком, и да их гледам простодушно, спреман да их подржим у њиховом болу или у њиховој радости. Ако лако осуђујем и оговарам, често чак и клевећем, морам коначно да предузмем нешто. Прво, да престанем да се дружим са оним људима који такође осуђују и оговарају. Да укротим свој језик, али и уши. Да пазим шта слушам и од кога то слушам. Јер, ако нешто не чујем и нисам радознао да сазнам, нећу ни оговарати.
 
Важно је да се кајем. Ако сам свестан својих грехова, падова и свог духовног стања, онда се нећу усудити да говорим погрдне речи ни о коме . Моје срце ће бити сломљено и понизно и нећу се супротстављати другима насилно и сурово.
 
Ако откријем да се мој хришћански живот своди на једноставно избегавање неких грехова, морам да изађем из ове статике. Духовно благостање не долази када избегавате одређене грехе, већ када покушавате да се култивишете у себи и живите врлинским животом.
 
Врлински живот не значи једноставно избегавање одређених греха, већ свакодневно практиковање врлина. То не значи једноставно - не красти, већ бити милостив и човекољубив.
 
Врлински живот не значи не ударити другога, него га загрлити; не значи не штетити другоме, већ саосећати и помагати му. Не значи уздржавати се од хране, већ обуздавати свој его, гладовати за Богом и ближњима.
 
Уместо равнодушности, да бринемо за друге. Да постанемо ослонац за страдања, за неправде, за свог ожалошћеног брата. Али, у исто време, да останемо близу оног ко нам наноси неправду, вређа нас и клевеће. Не дозволимо да нас наш его окрене против њега. Јер, у богоугодном животу не држимо само реч Божију, него ако је други не држи према нама, остајемо хришћани, поступамо као Христос.
 
Неки кажу: „Никоме нисам згрешио“. Али, Бог вас неће питати да ли сте некоме нанели неправду, већ када су вама нанели неправду, шта сте урадили, када су вас увредили, како сте се понашали, када су вас вређали, шта сте узвратили.
 
Ту се види наше духовно стање: не када се придржавамо неких спољашњих правила, него када од другог добијемо крст и понижење. Па шта да радимо? Зграбимо прилику да се понизимо, да ћутимо, да вежбамо стрпљење, молитву, праштање, љубав. Тада можете видети какви сте хришћани. У клевети, коју ћемо прећутати. У неправди, коју ћемо поднети. У увреди, због које ћемо страдати. У издаји, коју ћемо издржати. Хоће ли наша љубав све то издржати или ће се претворити у мржњу? Хоћемо ли остати мирни или ћемо тражити освету? Хоћемо ли сами себе да прекоримо када видимо да смо згрешили, или ћемо кривити друге?
 
Мислим да сви разумемо, али не желимо да прихватимо да нисмо тако добри. Одбијамо да се суочимо са својим грешкама, и то је наш проблем. Наш велики проблем није што грешимо. Наш велики проблем је што не признајемо да грешимо.
 
Није у питању однос других према нама, колико су се огрешили о нас, већ какав је наш однос према њима. Шта нас брига шта други раде. Ми ћемо одговарати за оно што смо сами урадили. Одговарићемо Христу. Он је наш модел за живот.
 
Пре него што било шта учините, погледајте како је Христ поступио. И пре него што реагујете на нешто што су вам учинили, погледајте како је Христос реаговао.
 
архим. Павел Пападопулос
 
Извор: Поуке / bogonosci.bg

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ ПАВЕЛ ПАПАДОПУЛОС