ДОБИХ ЉУДИ ИМА ШИРОМ СВИЈЕТА АЛИ САМО У ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ ЈЕ СПАСЕЊЕ

Следбеници мишљења да је тобож без познања и прихватања Христа могуће спасити се, само нека човек чини добра дела, а да ли верује он, није важно, покушавају да наводе цитате из Писма, који тобож потврђују њихову заблуду. Посебно, они указују на апостолске речи да је „у сваком народу мио њему онај који Га се боји“ (Дела Ап. 10:35) и да „кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону… они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону“ (Рим. 2:14-15).

Пре него размотримо овај аргумент, треба да направимо мали увод.

Свети Оци су једногласно говорили да нема спасења ван Христа и Његове Цркве. И то није случајност, није једноставно „поклапање мишљења“. Свети Оци су схватали да допуштање могућности спасења ван Христа и Цркве у потпуности обесмишљава Богооваплоћење, страдања, смрт и васкрсење Христово, и уопште, лишава смисао само хришћанство.

Управо о томе је говорио и апостол Павле: „Јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умрије“ (Гал. 2:21). Апостол је управо писао да је чак и испуњењем старог закона, даног од истинитог Бога, немогуће достићи спасење, а одједном њему приписују мисао да, тобож, не само они који поштују истинског Бога и испуњују Његов закон, дат у откровењу, већ и они, који се клањају идолима и нису знали за Божије откровење, такође могу да се оправдају пред Богом!

Другим речима, апостол Павле, који је говорио да „оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу“ (1 Кор. 10:20) и који је клицао: „какву сагласност има Христос са Велијаром?“ (2 Кор. 6:15), по мисли модерниста постаје њихов истомишљеник у томе да ће тобож у Царству Божијем постојати заједничко учешће човека који је поштовао Бога, са оним ко је приносио жртве демонима, и онога ко се молио Христу, са оним ко се клањао Велијару.

Чини се да је апсурдност сличне мисли очигледна. Наравно, тумачење апостолских речи које износе модернисти не само да противречи светоотачким тумачењима, већ га Свети Оци и директно разобличавају, посебно преподобни Јосиф Волоцки:

„Ако је „у сваком народу мио њему онај који Га се боји“ (Дап. 10:35) зашто онда Петар није оставио Корнилија и његове ближње да пребивају у њиховој претходној вери, иако су се они бојали Бога и чинили су добра дела више о свих, већ им је заповедио да се крсте у Христово име? Ако би у сваком народу онај ко се боји Бога и поступа по правди Његовој био пријатан Њему, зашто је Господ наш Исус Христос рекао Својим светим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт. 28:19-20)? И још је Господ Исус Христос рекао: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16).

​Велики апостол Петар је рекао: „у сваком народу мио је Њему онај који Га се боји и твори правду“ о праведницима који су живели пре Христовог оваплоћења, Његовог распећа и васкрсења, о људима, међу Јудејима или у другим народима, који су се бојали Бога и поступали по правди, који су се поклањали не идолима, већ истинитом Богу, као Корнилије и слични њему. Али након оваплоћења Христовог, Његовог распећа и васкрсења „нема другог Имена под небом… којим бисмо се могли спасти, сем Имена Господа нашега Исуса Христа„. Господ говори у Светом Јеванђељу да човек који се не роди водом и Духом у име Оца и Сина иСветога Духа, не може да се спасе, чак и ако буде праведнији од свих људи. То је посведочио и апостол Петар крстивши праведног Корнилија, о коме је Бог објавио апостолу… Сада су Богу пријатни људи због њиховог крштења и стремљења према добрим делима, а до оваплоћења Христовог били су Му пријатни праведници због страха Божијег и њиховог праведног живота… Очигледно је да је апостол те речи изрекао о праведницима који су живели до Христовог оваплоћења, о онима, који су се бојали Бога и поступали по правди, који се нису клањали идолима. О њима је још рекао и Павле: „кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону… они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону“ (Рим. 2:14-15).

Извор: Светосавље

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ ЈОСИФ ВОЛОЦКИ

 

offline