Епископ Давид: ОБАВЕЗНОСТ ТЕМЕ ПАКЛА
Обавезност теме Пакла
у теодицеји XXI века
(богословска пасија)
*
Интегрални текст
Кад Бога љубимо,
заповести његове вршимо.
Јер љубав је Божја ово:
заповести његове чувати.
А заповести његове нису тешке.
Јер све што је од Бога рођено
побеђује свет.
И ово је победа што победи свет:
вера наша.
(1. Јованова Саборна Посланица 5, 2-4).
*
Које је створење чуло глас Бога живога, као ми,
како говори из огња и остало живо?
(Второзаконие 5, 26).
Чуло га је биће православног хришћанина
и постало живо!
заповести његове вршимо.
Јер љубав је Божја ово:
заповести његове чувати.
А заповести његове нису тешке.
Јер све што је од Бога рођено
побеђује свет.
И ово је победа што победи свет:
вера наша.
(1. Јованова Саборна Посланица 5, 2-4).
*
Које је створење чуло глас Бога живога, као ми,
како говори из огња и остало живо?
(Второзаконие 5, 26).
Чуло га је биће православног хришћанина
и постало живо!
Предговор
(...) Уђоше у свет многи преластитељи који не исповедају Исуса Христа оваплоћенога. Такви су обманитељ и антихрист. Чувајте себе, да не изгубите што сте стекли као добро, еда бисте примили потпуну плату. Ко год преступи, и не остане у учењу Христовом, Боганема. Пребивајући пак у учењу Христовом, тај ће и Оца и Синаимати (...)(2. Јованова Саборна Посланица 7-9).
Део I
Црква и паклена преисподња
Сами Пакао, мрачни Ад, ледени Тартар, Бездан и огњена Геена – све то разјапиће се и постати стварна хазма у моменту пада у грех једне трећине Небеских бића, и примиће их или обухватити као усељенике, а касније и људе-непокајане грешнике. Та димензија постојања некада словесних, а сада обеју обесловешених врстабића, анђелских и људских, кроз једно квази-заједничење, указиваће на најосновнију одлику словесних бића – одлику црквености. Али, и сва та, и таква врста стварности и бића, ипак се неће налазити ван Промисла Божјег и мимо Светог Предања. Гледано у вези са егзистенцијом, опакљено стање људских бића – биће само резултат раскинуте везе са Божјим Законом, црквеном катихезом, заповестима и врлинама, Светим Тајнама укључујући и монаштво, те са светим Канонима и црквеним Установама.
Чињеница је да душе крштене, но разблагодаћене деце Цркве, као и некрштених људииз света, допадају пакленог збитија и стања. Пакао као неизмерна дубина преисподње и најдоњих места и неугасивога огња и горчине, више неће бити укинут. Али исто тако он никада неће ни постати освештана, благодатна стварност, упркос Христовом силаску у њега и боравку у Аду душом као Бог (св. Литургија). Пакао даље егзистира као једно енергетско и огњено смотриштеи сабиралиште страве и ужаса, односно бола,туге и уздисања; по допуштењу он постоји, и траје као сабиралиште душа које су испуњене и магломнеиздрживог нерасположења. Његов корен и „грађа“ пак јесу људска слободна воља и произвољење, усмеравани до тачке да се више није могло не грешити, иодатле немати другачије него страсно, небогопријемчиво и небогоугодно настројење и постојање. Један алгоритамски след демонизма би се састојао из ових компоненти: произвољења + безумне похоте+ нерасуднога гнева + уображене брзоплетости; а то су компоненте равне = ђаволу.
Чињеница је да душе крштене, но разблагодаћене деце Цркве, као и некрштених људииз света, допадају пакленог збитија и стања. Пакао као неизмерна дубина преисподње и најдоњих места и неугасивога огња и горчине, више неће бити укинут. Али исто тако он никада неће ни постати освештана, благодатна стварност, упркос Христовом силаску у њега и боравку у Аду душом као Бог (св. Литургија). Пакао даље егзистира као једно енергетско и огњено смотриштеи сабиралиште страве и ужаса, односно бола,туге и уздисања; по допуштењу он постоји, и траје као сабиралиште душа које су испуњене и магломнеиздрживог нерасположења. Његов корен и „грађа“ пак јесу људска слободна воља и произвољење, усмеравани до тачке да се више није могло не грешити, иодатле немати другачије него страсно, небогопријемчиво и небогоугодно настројење и постојање. Један алгоритамски след демонизма би се састојао из ових компоненти: произвољења + безумне похоте+ нерасуднога гнева + уображене брзоплетости; а то су компоненте равне = ђаволу.
Шеол/Шаал
Шеол првобитно, постојао је за душе и праведника и неправдника, јер је потраживао сва људска бића и подразумевао је дубину, дубоку рупу, јаму, место под земљом. Гравитирајући у сфери старозаветне космологије и теологије и оскудевајући у негативним значењима пакла, Шеол се јавља као саставни део космоса, створен и оприсутњен Богом: Ако се попнем на небо, Ти си тамо; ако се спустим у шеол, и тамо си Ти (Пс. 139, 8). Ко може избећи руке шеола (Пс. 89:48-49). Он је место извеснога полубитовањаниске динамике, без дефинисанога односа са Богом (Ослобођен међу мртве, као жртве које леже у гробу, којих се више не сећаш, које су одбачене од руке Твоје. Поставио си ме на дно јаме, у места мрачна у дубине... Еда ли ћеш мртвима чинити чуда? Или ће сенке васкрснуте па Те хвалити. Еда ли ће у тами бити познато чудо Твоје, и правда Твоја у земљи заборава?(Пс. 88, 6-7;11-13). (В.: Псалтир, превод др Предраг Сaмарџић, Хришћанска мисао, Београд, 308-309).
Шеол ипак није поље без божанске наде, и то још пре силаскаХристовог у њега. До Христовог силаска пак, душе праведника су назирале могућност избављења из раља смрти. У њима је извесно струјао светли дах наде на избављење и на обећана добра везана за Доброга Бога.
Пратећи библијско Предање запажамо да су Праведници штавише били настањени у недрима Авраамовим – истоветним Едену на Истоку: месту светлом. Ту у Едену, онису почивалии имали спомен, уснуће, олакшање, свежину и чистоту, те упокојење и опроштај грехова (И Некроосимиаколоутхиа, ката тоусхеирографоускоодикес 10у-12у аиоонос, Тхива 2005, 39-64). А када је наступио сами чин избављења Васкрслим Христом, заједно са Праведницима и све душе добре воље – душе пријемчиве за Христовобићеприхватилесу Васкрслога; или, оне које познаше да си Бог. (Стихира на стихове, глас трећи, Осмогласник).
Чињеница је да су сви присутни „онде“ (у Аду) тек по проповеди Светога Јована Претече могли да дочекају, и стварно сретну Христа, те да се лично определе за предстојеће им слободно постојање уЊему. С друге стране, свима је по закону слободе било допуштено и да Га не прихвате. Нада хришћана пак очитује се у томе да су сви сужњи смрти по Јовановој благовести у аду о Богу Јављеном у телу Који узима грехе света, као и по Христовом благодатном дејству и великој милости пројавили преумљење и веру у Њега као Спаситеља. У нашој васкршњој химнографској исповести предњачи такав став: Да се Анђелски Сабор задивио, видећи међу мртвима Спаса, који је силу смрти уништио, и са собом Адама подигао, те да је из пакла све ослободио(тропар).Или: Адова врата и вереисокрушивијжизнодавче, воскресил јеси всјаСпасе, вопијушчија: Слава востанију твојему (Блажена, гл.6).
Чим је Исус на крстуиздахнуо, гле, завеса у храму се расцепила надвоје, од горњега краја до доњега, и земља се затресла, и стене се распале, и гробови се отворили, те васкрснуше многа телеса умрлих светаца, и изишавши из гробова после његовога васкрсења, уђоше у Свети град, и показаше се многима (Матеј, 27, 50-53).
Тако (...) заплени ад Онај који сиђе у ад (...) Ад се огорчи сусревши Те доле; огорчи се јер опусти (...) огорчи се јер би срушен (...) Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. (Васкршње слово Св. Јована Златоуста).
У једном атмосфери спокојства и коначне сигурности, црквени песници нам саопштавају да су се на крају збиле несхватљиве, преславне тајне: да је разбојниково покајањезадобило Рај (БогородичанИпакојгл. 1); да је Бесмртни Живот, сишавши у смрт, светлошћу Божанства умртвио ад, и да је Он из доњих дубина васкрсао умрле (Отпусни васкрсни тропаргл. 2); да је Господ показао моћ мишицом Својом; смрћу је уништио смрт, поставши прворођени из мртвих; из утробе адове нас је избавио, и свету даровао велику милост (тропаргл. 3). Када је устао, Он јеи гробове испразнио!(Ипакој, гл. 3); док је пак васкрсавао све умрле васкрсењем Својим (тропаргл. 5), или док је заплењивао ад, Он није претрпео штету од њега(тропар гл. 6). Добровољном и животворном смрћу Својом Христос је као Бог скршио адове вратнице, и древни Рај нам отворио Својим васкрсењем, пројавивши (га)као Бог (Богородичангл. 8, в.: Часослов).
Шеол ипак није поље без божанске наде, и то још пре силаскаХристовог у њега. До Христовог силаска пак, душе праведника су назирале могућност избављења из раља смрти. У њима је извесно струјао светли дах наде на избављење и на обећана добра везана за Доброга Бога.
Пратећи библијско Предање запажамо да су Праведници штавише били настањени у недрима Авраамовим – истоветним Едену на Истоку: месту светлом. Ту у Едену, онису почивалии имали спомен, уснуће, олакшање, свежину и чистоту, те упокојење и опроштај грехова (И Некроосимиаколоутхиа, ката тоусхеирографоускоодикес 10у-12у аиоонос, Тхива 2005, 39-64). А када је наступио сами чин избављења Васкрслим Христом, заједно са Праведницима и све душе добре воље – душе пријемчиве за Христовобићеприхватилесу Васкрслога; или, оне које познаше да си Бог. (Стихира на стихове, глас трећи, Осмогласник).
Чињеница је да су сви присутни „онде“ (у Аду) тек по проповеди Светога Јована Претече могли да дочекају, и стварно сретну Христа, те да се лично определе за предстојеће им слободно постојање уЊему. С друге стране, свима је по закону слободе било допуштено и да Га не прихвате. Нада хришћана пак очитује се у томе да су сви сужњи смрти по Јовановој благовести у аду о Богу Јављеном у телу Који узима грехе света, као и по Христовом благодатном дејству и великој милости пројавили преумљење и веру у Њега као Спаситеља. У нашој васкршњој химнографској исповести предњачи такав став: Да се Анђелски Сабор задивио, видећи међу мртвима Спаса, који је силу смрти уништио, и са собом Адама подигао, те да је из пакла све ослободио(тропар).Или: Адова врата и вереисокрушивијжизнодавче, воскресил јеси всјаСпасе, вопијушчија: Слава востанију твојему (Блажена, гл.6).
Чим је Исус на крстуиздахнуо, гле, завеса у храму се расцепила надвоје, од горњега краја до доњега, и земља се затресла, и стене се распале, и гробови се отворили, те васкрснуше многа телеса умрлих светаца, и изишавши из гробова после његовога васкрсења, уђоше у Свети град, и показаше се многима (Матеј, 27, 50-53).
Тако (...) заплени ад Онај који сиђе у ад (...) Ад се огорчи сусревши Те доле; огорчи се јер опусти (...) огорчи се јер би срушен (...) Васкрсе Христос, и ниједног мртвог у гробу. Јер Христос, уставши из мртвих, постаде првина преминулих. (Васкршње слово Св. Јована Златоуста).
У једном атмосфери спокојства и коначне сигурности, црквени песници нам саопштавају да су се на крају збиле несхватљиве, преславне тајне: да је разбојниково покајањезадобило Рај (БогородичанИпакојгл. 1); да је Бесмртни Живот, сишавши у смрт, светлошћу Божанства умртвио ад, и да је Он из доњих дубина васкрсао умрле (Отпусни васкрсни тропаргл. 2); да је Господ показао моћ мишицом Својом; смрћу је уништио смрт, поставши прворођени из мртвих; из утробе адове нас је избавио, и свету даровао велику милост (тропаргл. 3). Када је устао, Он јеи гробове испразнио!(Ипакој, гл. 3); док је пак васкрсавао све умрле васкрсењем Својим (тропаргл. 5), или док је заплењивао ад, Он није претрпео штету од њега(тропар гл. 6). Добровољном и животворном смрћу Својом Христос је као Бог скршио адове вратнице, и древни Рај нам отворио Својим васкрсењем, пројавивши (га)као Бог (Богородичангл. 8, в.: Часослов).
Тамнина и њене жртве
Преко хришћана стално приспеваних у Пакао или Геену због обезблагодаћености, сами Пакао све досад није изгубио на актуелности, нити ће га губити све до краја историје осмрћеног и умирућег рода људског.
Црква се молитвено заузима и за своју опакљену децу, док за ону некрштену и неучлањену у њу хришћани који живе у свету стално испољавају своје интересовање, и то управо из сажаљења, самилости и љубави.
И све то бива са циљем да се једни, вером привилеговани, припреме за улазак у живот будућега века, а други да не остану ван Христовога домашаја; баш као што ван њега неће остати ни целокупно мноштво абортиране и убијане деце кроз векове и миленијуме.
Опакљени Хришћани не могу прећи из смрти у вечни блажени живот, него из смрти долазе на Страшни Суд. Од кајућих се хришћана опет, тражи се смиравање пред чињеницом да и нехришћани настањују пакао. Не мањка ни наде да ће Господ и у њиховој ствари пројавити вид свога штедрог и величанственог човекољубља, што је ствар по себи свакако утешна. А како би то могло бити, ствар је опет Христове воље и Промисла. Из нашег хришћанског угла гледанопак, никако не у смислу и опсегу апокатастасиса. Овде се, дакле у вези са апокатастасисом као нецрквеним, небиблијским и непредањским гледиштем, сваки вид оправдања истога, априориодбацује!
Доведена до краја, једна од толиких мисли о Паклу гласида он јесте самосвест без богосвести, као и да ће се по васкрсењу због богоодметнутости, број људских бића наћи у телесно-душевној тескоби, хаотичном стањуи на мукама. И то због трајне раздвојености од Христа обема димензијама свога суштаства, телесног и душевног; увек и увек настројеног, или ненастројеног ка Оцу и Сину и Светоме Духу.
Како год било, наша мисао се већма ужасавамогућности опакљивања, и зато се брже боље враћа савести, њом као тихим ужасом бивајући покретана на будност и опрез, јер видимо колико ствариимају и своју претећу страну. Сами духови злобе и нечистоте опет, ужасавају се Бездана, и приморани су да моле Господа као Исуса Сина Бога Вишњега (Лука 8, 28) да им не заповеди да иду у бездан (стих 31).
Ово стање јесте стање једног активног потира, и оно треба да нас подсећа наодвојеност од Христа; дакле и на потребу бежања од пакла као нашег активног и незауставивогпотиратеља (Прича о богаташу и убогом Лазару,Лука 16, 24-28).
Наравно, ту је и стално и неизбежно присуство демона који полажу право на нас преко наших грехова против Христа, Цркве и ближњих; и то путем страсних веза са њима и путем падова у њихове замке. Њих се треба бојати, јер они пошто нас убију имају власт бацити нас у геену, или, и душу и тело упропастити у геени (в.: Лука 12, 5; Матеј, 10, 28).
Пре него ћемо се наћи пред описаним чином опакљивања и пред претњама од Геене, сву нашу пажњу нека привуче аналогија о враћању на грех као на враћање једног пса набљувотину или једне окупане свињеу блато. Тако, поновно западање дела човечанства угеену и његова сопствена упропаштеност тамо, чин је наличан поништавању самог васкрситељног дела Васкрслога Господа Исуса Христа. Чин је гашења пасхалне радости због чињенице да је Христос једанпут васкрсао из гроба, да је смрћу смрт уништио и свима присутнима у гробу живот даровао. Тододатно оптерећује човечанство, чинећи га сада и неупоредиво одговорнијим; чини га и ругачем Христове Жртве, чиме идругој смрти подложним! Најзад га чини растргнутим између – првога братоубице Кајина и последњега братоубице Антихриста.
Црква се молитвено заузима и за своју опакљену децу, док за ону некрштену и неучлањену у њу хришћани који живе у свету стално испољавају своје интересовање, и то управо из сажаљења, самилости и љубави.
И све то бива са циљем да се једни, вером привилеговани, припреме за улазак у живот будућега века, а други да не остану ван Христовога домашаја; баш као што ван њега неће остати ни целокупно мноштво абортиране и убијане деце кроз векове и миленијуме.
Опакљени Хришћани не могу прећи из смрти у вечни блажени живот, него из смрти долазе на Страшни Суд. Од кајућих се хришћана опет, тражи се смиравање пред чињеницом да и нехришћани настањују пакао. Не мањка ни наде да ће Господ и у њиховој ствари пројавити вид свога штедрог и величанственог човекољубља, што је ствар по себи свакако утешна. А како би то могло бити, ствар је опет Христове воље и Промисла. Из нашег хришћанског угла гледанопак, никако не у смислу и опсегу апокатастасиса. Овде се, дакле у вези са апокатастасисом као нецрквеним, небиблијским и непредањским гледиштем, сваки вид оправдања истога, априориодбацује!
Доведена до краја, једна од толиких мисли о Паклу гласида он јесте самосвест без богосвести, као и да ће се по васкрсењу због богоодметнутости, број људских бића наћи у телесно-душевној тескоби, хаотичном стањуи на мукама. И то због трајне раздвојености од Христа обема димензијама свога суштаства, телесног и душевног; увек и увек настројеног, или ненастројеног ка Оцу и Сину и Светоме Духу.
Како год било, наша мисао се већма ужасавамогућности опакљивања, и зато се брже боље враћа савести, њом као тихим ужасом бивајући покретана на будност и опрез, јер видимо колико ствариимају и своју претећу страну. Сами духови злобе и нечистоте опет, ужасавају се Бездана, и приморани су да моле Господа као Исуса Сина Бога Вишњега (Лука 8, 28) да им не заповеди да иду у бездан (стих 31).
Ово стање јесте стање једног активног потира, и оно треба да нас подсећа наодвојеност од Христа; дакле и на потребу бежања од пакла као нашег активног и незауставивогпотиратеља (Прича о богаташу и убогом Лазару,Лука 16, 24-28).
Наравно, ту је и стално и неизбежно присуство демона који полажу право на нас преко наших грехова против Христа, Цркве и ближњих; и то путем страсних веза са њима и путем падова у њихове замке. Њих се треба бојати, јер они пошто нас убију имају власт бацити нас у геену, или, и душу и тело упропастити у геени (в.: Лука 12, 5; Матеј, 10, 28).
Пре него ћемо се наћи пред описаним чином опакљивања и пред претњама од Геене, сву нашу пажњу нека привуче аналогија о враћању на грех као на враћање једног пса набљувотину или једне окупане свињеу блато. Тако, поновно западање дела човечанства угеену и његова сопствена упропаштеност тамо, чин је наличан поништавању самог васкрситељног дела Васкрслога Господа Исуса Христа. Чин је гашења пасхалне радости због чињенице да је Христос једанпут васкрсао из гроба, да је смрћу смрт уништио и свима присутнима у гробу живот даровао. Тододатно оптерећује човечанство, чинећи га сада и неупоредиво одговорнијим; чини га и ругачем Христове Жртве, чиме идругој смрти подложним! Најзад га чини растргнутим између – првога братоубице Кајина и последњега братоубице Антихриста.
Корен Пакла
Произвољењем, енергијом, стањем и „сплином“ Пакла испуњени су и сви анатемисани јеретици: Јуда, Арије, Ориген, Севир, Диоскор... као и цео магијски круг партиципирајућих јереси на штету и кварење православне христологије и еклисиологије. Предукус Пакла сада и овде такође имају сви његови полазници, чиме и сви добровољци и кандидати, пројектовани за паклене подухвате.
О онима који су се опаклилиу свету, први се прецизно огласио просвећени Готама Буда,истакнувши да је то било због лоших навика и погрешних ставова. Данас такође фигурирају имена јеретика и јеретички мислећих људи у свим нашим срединама. У вези са њима, поред горње, будистичке квалификације, треба додати и хришћанску одредницу која гласи да је то због упорствовањау греху и непокајању.
О онима који су се опаклилиу свету, први се прецизно огласио просвећени Готама Буда,истакнувши да је то било због лоших навика и погрешних ставова. Данас такође фигурирају имена јеретика и јеретички мислећих људи у свим нашим срединама. У вези са њима, поред горње, будистичке квалификације, треба додати и хришћанску одредницу која гласи да је то због упорствовањау греху и непокајању.
Ђаво и његово огледало
Јован Дучић, први међу својим врсницима у речи о љубави(Благо цара Радована), цитира римокатоличку светитељку Терезу Авилску како ђаволу открива зашто је несрећан? Зато што не може да воли! А зашто не може? Зато што више нема власт и силу да воли, што је обоје, Божји дар. И још зато што ђаво више не испуњава предуслове за постизање љубави. А предуслови за њу су покајање, молитва и смирење.
Предуслови за располагање влашћу и силом љубави нису такви да ђаво на пример све људске језике говори, па и анђелске, и да опет љубави нема, нити пак да као гвоздено звоно јечи и као кимвал звечи. Предуслови нису ни то што он бајаги и пророкује, и што све тајне и знања поседује. А није довољно ни то што веру има, и што и саме планине премешта али опсенарски – јер и поред свега реченога, чак упркос томе, он је опет – ништа (уп.: 1. Коринћанима 13, 1-2)!
Он чак и неке иметкеима (сласт, славу и власт), и нуди их коме хоће, па и моћ да своје биће предаје на сажежење у изгарајућој мржњи према Богу и ради људске пропасти. Но пошто љубавинема, ни то му, као ни све претходно, ништа не користи (исто, стих 3)!
А љубав је великодушна и дуготрпељива (исто, стих 4), док он није; она не завиди, не хвали се нити се надима (исто), а он све то чини у највећој мери; није непристојна, не тражи своје, није раздражљива, нити памти зло (стих 5), а он је првак у томе; не радује се неправди, а радује се истини (стих 6), док он неправду и неистину користи као оруђе уперено на нас; она све сноси, све верује, свему се нада, све подноси (стих 7), а он је оличење неподносивости, неверја и безнађа; љубав не престаје никада (стих 8), а код њега мржња опет никада не престаје; изузимајући све то, ми не знамо из његове прошлости колико је дуго, и да ли је имало, икако и икога он волео: свога ли Бога Творца, своје ли сабесплотне небеске ближње?!
Предуслови за располагање влашћу и силом љубави нису такви да ђаво на пример све људске језике говори, па и анђелске, и да опет љубави нема, нити пак да као гвоздено звоно јечи и као кимвал звечи. Предуслови нису ни то што он бајаги и пророкује, и што све тајне и знања поседује. А није довољно ни то што веру има, и што и саме планине премешта али опсенарски – јер и поред свега реченога, чак упркос томе, он је опет – ништа (уп.: 1. Коринћанима 13, 1-2)!
Он чак и неке иметкеима (сласт, славу и власт), и нуди их коме хоће, па и моћ да своје биће предаје на сажежење у изгарајућој мржњи према Богу и ради људске пропасти. Но пошто љубавинема, ни то му, као ни све претходно, ништа не користи (исто, стих 3)!
А љубав је великодушна и дуготрпељива (исто, стих 4), док он није; она не завиди, не хвали се нити се надима (исто), а он све то чини у највећој мери; није непристојна, не тражи своје, није раздражљива, нити памти зло (стих 5), а он је првак у томе; не радује се неправди, а радује се истини (стих 6), док он неправду и неистину користи као оруђе уперено на нас; она све сноси, све верује, свему се нада, све подноси (стих 7), а он је оличење неподносивости, неверја и безнађа; љубав не престаје никада (стих 8), а код њега мржња опет никада не престаје; изузимајући све то, ми не знамо из његове прошлости колико је дуго, и да ли је имало, икако и икога он волео: свога ли Бога Творца, своје ли сабесплотне небеске ближње?!
Пали херувим Сатанаил
Колико дуго је херувим Сатанаил, који је иначе спао с деветог неба у звездано поднебесје, преокретао дар и силу своје љубави у лицемерје и мржњу?! Познато је да је он био створен као добар, и да би био добар. Но он је добротупрезрео, и зато се суновратио из достојанства. Бог га је протерао с Небеса у поднебесје да би се покајао, али се он све више настројавао гордошћу и завишћу према свом Творцу, према Богочовекуи према човеку! Најзад, сав он постао је истрајни мрзитељ и злочинац. У том и таквом опстојавању, сам он ће једанпут и заувек бити свучен у огњено језеро, заједно са Антихристом, Лажним пророком, палим анђелима и са непокајаним људима.
Завела те је гордост срца твога, тебе који у пукотинама стена живиш. У високом стану свом говориш у срцу свом: „Ко ће ме на земљу срушити?“ Да се винеш као орао, да међу звездама свијеш гнездо своје, и оданде ћу те оборити!“, говори Господ. (Књига пророка Авдије, 1, 3-4).
(...) Овако говори Господ: „Ти си узор савршенства, мудрости пун и савршено леп! Живео си у Едену, врту Божјем, красило те све драго камење... Ти си био херувим помазани, за заштитника те поставих. Био си на светој гори Божјој, посред камења огњеног. Савршен си био на путевима својим, од дана рођења свога, док се у теби зло појавило није. Од велике трговине своје згрешио си и насилништвом се напунио. Тада сам те збацио с горе Божје. Уништићу те,херувиме заштитниче, усред камења огњеног. Узвисио си се у срцу свом лепотом својом. Уништио си мудрост своју красотом својом. На земљу те бацих пред цареве да ти се ругају. Мноштво безакоња свога, непоштеним трговањем својим, оскрнавио си светилишта своја. Пустићу огањ посред тебе да те прождере. Претворићу те у прах на земљи, пред очима оних који те гледају. Сви који те познају међу народима, згрожени су због тебе. Бићеш страшило и нестаћеш заувек.“ (Књига пророка Језекиља28, 12-19).
Како паде с неба, звездо јутарња, сине зорин? Како си на земљу оборен, владару варвара? Говорио си у срцу свом: „Попећу се на небеса, изнад звезда Божјих подићи ћу себи престо, сешћу на гору сабрања, на крајњем северу. Уздићи ћу се изнад облака, изједначићу се са свесилним!“ А ти у подземље паде, у дубину гробну! (Књига пророка Исаије, 14, 12-16).
Завела те је гордост срца твога, тебе који у пукотинама стена живиш. У високом стану свом говориш у срцу свом: „Ко ће ме на земљу срушити?“ Да се винеш као орао, да међу звездама свијеш гнездо своје, и оданде ћу те оборити!“, говори Господ. (Књига пророка Авдије, 1, 3-4).
(...) Овако говори Господ: „Ти си узор савршенства, мудрости пун и савршено леп! Живео си у Едену, врту Божјем, красило те све драго камење... Ти си био херувим помазани, за заштитника те поставих. Био си на светој гори Божјој, посред камења огњеног. Савршен си био на путевима својим, од дана рођења свога, док се у теби зло појавило није. Од велике трговине своје згрешио си и насилништвом се напунио. Тада сам те збацио с горе Божје. Уништићу те,херувиме заштитниче, усред камења огњеног. Узвисио си се у срцу свом лепотом својом. Уништио си мудрост своју красотом својом. На земљу те бацих пред цареве да ти се ругају. Мноштво безакоња свога, непоштеним трговањем својим, оскрнавио си светилишта своја. Пустићу огањ посред тебе да те прождере. Претворићу те у прах на земљи, пред очима оних који те гледају. Сви који те познају међу народима, згрожени су због тебе. Бићеш страшило и нестаћеш заувек.“ (Књига пророка Језекиља28, 12-19).
Како паде с неба, звездо јутарња, сине зорин? Како си на земљу оборен, владару варвара? Говорио си у срцу свом: „Попећу се на небеса, изнад звезда Божјих подићи ћу себи престо, сешћу на гору сабрања, на крајњем северу. Уздићи ћу се изнад облака, изједначићу се са свесилним!“ А ти у подземље паде, у дубину гробну! (Књига пророка Исаије, 14, 12-16).
Паклено клеветање Цркве
Данас свака прозивка Православне Цркве и њеног богословља за видове њене наводне кривице или погрешке или ускогрудости, сваки вид нечињења разлике између Цркве као Тела Христовог и Њене јерархије и чланова, равна је хули на Њу и изазивач је те хуле. Зато што је Црква једна, света, саборна и апостолска; она чиста невеста Христова, без мрље и мане! Међутим, за сваког члана њеног Тела пре покајања, очишћења и просветљења, не може се тврдитиисто!
И ову тему погледајмо конкретније. Конституисана и руковођена Духом Светим, Црква је своје свете чланове, на пример Апостола Јована, Григорија епископа сасимског па затим цариградског, и игумана манастира светог Маманта, Симеона, ословила Богословимаи Новим.
Паметовање неких особа земљаног ума, који нису ни започели да изграђују црквени живот, али авај, и оних који окончавају своје нејасно служење у Цркви, иде у правцу заговора непобожних ствари и издајстава Православља; рецимо да се најпре ради о онима који доводе порекло човека у директну везу са мајмуноликим приматом, и то опет рецимо по кључу КеролаЛуиса и Френсиса Колинса. Односно, на основу генетике коју многи потежу неопрезно и са недовољно знања и тачне интерпретације! Отуда и нагађање, и гатање по звездама да је звање богослова уместо садашњима, требало дати другим црквеним ликовима, попут Оригена и Сергија Булгакова (?!).
Оно прво (мајмунисање), ово друго (ниподаштавање), и редом (...) само су злураде провокације и сејање кукоља у заједници црквених богослова уопште, али и у нашој, Српској Православној Цркви данас! Зашто? У поменутом случају због непоштовања ума и критеријума Цркве у начелу, и код Отаца Петог Васељенског Сабора, те тиме и неуважавања одлуке да се Ориген означи и буде осуђен као јеретик, као и да се таквимсматра. Друго у вези са јересју, јесте смутња у верном народу Православне Цркве створена неуважавањем одлуке Московске Патријаршије да теолог који је ето„изнашао божанску софију као четврту Божанску Ипостас“, али и због других богословских застрањења, тзв. „теологуменона“, протојереј СергијеБулгаков – буде окривљен од стране своје Цркве и Митрополита Сергија.Иначе, овај Митрополит и потом Патријарх, заједно са Владимиром Николајевичем Лоским јесте био задужен да поднесе Патријаршији Доклад или Извештај-Реферат о целом случају. Материјали о томе (Спор о Софии,1935), итекако постоје (...), и ми ћемо их овде представити у њихој сржи.
Каква се збрка или смушченије збива у главама и душама богословски још неуобличене генерације почетника, али и теолога познога звања, који су заједно умислили да су главешине теологије у нашој свеколикој црквеној просвети, и притом без свести о штетности сопственог деловањаи обазирања на њу, питање је сад?! Коловођама ћемо учинити милост тако што ћемо им помоћи да сагледају свој положај који су они изједначили, ни мање ни више него са неосвојивом тврђавом православног богословља. Сами су дакле умислили да са њених зидина могу безбедно да одапињу стрелице искричавога богословља на кога год хоће, и да га тако обајавају, али и ућуткују. Ми ћемо им избистрити хоризонт у глави под једним условом: да њихова величина сиђе до спуштенице, односноенд-ноте. Ту ће они себи наћи драгоцен прилог (овом нашем ауторском тексту, кога смо и богословскомпасијомподнасловили!*).
И ову тему погледајмо конкретније. Конституисана и руковођена Духом Светим, Црква је своје свете чланове, на пример Апостола Јована, Григорија епископа сасимског па затим цариградског, и игумана манастира светог Маманта, Симеона, ословила Богословимаи Новим.
Паметовање неких особа земљаног ума, који нису ни започели да изграђују црквени живот, али авај, и оних који окончавају своје нејасно служење у Цркви, иде у правцу заговора непобожних ствари и издајстава Православља; рецимо да се најпре ради о онима који доводе порекло човека у директну везу са мајмуноликим приматом, и то опет рецимо по кључу КеролаЛуиса и Френсиса Колинса. Односно, на основу генетике коју многи потежу неопрезно и са недовољно знања и тачне интерпретације! Отуда и нагађање, и гатање по звездама да је звање богослова уместо садашњима, требало дати другим црквеним ликовима, попут Оригена и Сергија Булгакова (?!).
Оно прво (мајмунисање), ово друго (ниподаштавање), и редом (...) само су злураде провокације и сејање кукоља у заједници црквених богослова уопште, али и у нашој, Српској Православној Цркви данас! Зашто? У поменутом случају због непоштовања ума и критеријума Цркве у начелу, и код Отаца Петог Васељенског Сабора, те тиме и неуважавања одлуке да се Ориген означи и буде осуђен као јеретик, као и да се таквимсматра. Друго у вези са јересју, јесте смутња у верном народу Православне Цркве створена неуважавањем одлуке Московске Патријаршије да теолог који је ето„изнашао божанску софију као четврту Божанску Ипостас“, али и због других богословских застрањења, тзв. „теологуменона“, протојереј СергијеБулгаков – буде окривљен од стране своје Цркве и Митрополита Сергија.Иначе, овај Митрополит и потом Патријарх, заједно са Владимиром Николајевичем Лоским јесте био задужен да поднесе Патријаршији Доклад или Извештај-Реферат о целом случају. Материјали о томе (Спор о Софии,1935), итекако постоје (...), и ми ћемо их овде представити у њихој сржи.
Каква се збрка или смушченије збива у главама и душама богословски још неуобличене генерације почетника, али и теолога познога звања, који су заједно умислили да су главешине теологије у нашој свеколикој црквеној просвети, и притом без свести о штетности сопственог деловањаи обазирања на њу, питање је сад?! Коловођама ћемо учинити милост тако што ћемо им помоћи да сагледају свој положај који су они изједначили, ни мање ни више него са неосвојивом тврђавом православног богословља. Сами су дакле умислили да са њених зидина могу безбедно да одапињу стрелице искричавога богословља на кога год хоће, и да га тако обајавају, али и ућуткују. Ми ћемо им избистрити хоризонт у глави под једним условом: да њихова величина сиђе до спуштенице, односноенд-ноте. Ту ће они себи наћи драгоцен прилог (овом нашем ауторском тексту, кога смо и богословскомпасијомподнасловили!*).
Двојица најдостојнијих Богослова Цркве
Свети Симеон Нови Богослов нас постојано поучава да ће мешање ступњева телесног, душевног и благодатног при узрастању у Христу, или покајног, очишћујућег и просветљујућег у обожењу, као и уколико хришћанин себе не савладава подвизима смиравања и подвизавања,сигурно одвести у фантазмагорију и демонизам.
Свети Григорије Богослов опет, саветује све богословствујушче да хитајући ка циљу никако не претрчесами циљ, па да тако уместо созерцања лица и ствари они умују о наличју ствари. И опет, да су подједнако несавршени богословска теорија без делања, и богословско делање без теорије.
У даљем излагању је неопходно стишати ум и срце да би рецимо речи Светог Апостола и Јеванђелисте Јована, првозваног Богослова Цркве, имале свој богословски одјек; то би дакле био први и основни услов читања његових текстова. Реч о томе можемо насловити овако:
Свети Григорије Богослов опет, саветује све богословствујушче да хитајући ка циљу никако не претрчесами циљ, па да тако уместо созерцања лица и ствари они умују о наличју ствари. И опет, да су подједнако несавршени богословска теорија без делања, и богословско делање без теорије.
У даљем излагању је неопходно стишати ум и срце да би рецимо речи Светог Апостола и Јеванђелисте Јована, првозваног Богослова Цркве, имале свој богословски одјек; то би дакле био први и основни услов читања његових текстова. Реч о томе можемо насловити овако:
Изгон паклене таме из умова и душа, срдаца и бића
Хришћанску радост чини потпуном наше заједништво са Оцем и Сином и Светим Духом. У Богу нема никакве таме, Цркву обдржава светлост. Наповеда ли ко да има заједницу са Христом а ходи у тами, лаже, и не истинује. Ход у Његовој светлости даје нам моћ заједничења, док нас Његова крв чисти од греха и неправде; и то под условом да признајемо грехе своје. Ко негира грехе утерује Истинитога у лаж и празан је од Његове речи.
Ко греши, једнако тако и свет, па се каје, има Помиритеља са Оцем. Вршење заповести је услов за обитавање у истини, а чување Његове речи усавршава нас у љубави Божјој и чини домаћим Богу. Остајање у Њему омогућује и ход стопама Његовим.
Нова заповест прогони таму и доводи нам већ светлећу истиниту светлост. Обитавалац светлости не мрзи брата, а мрзитељ нити љуби нити светли нити обитава у њој; још је и од саблазни заштићен. Братомрзитељ тамнује и у тами ходи, лута, слепари, па је силом неприлика и џепарош (в. светлопис Робера Бресона).
Ко греши, једнако тако и свет, па се каје, има Помиритеља са Оцем. Вршење заповести је услов за обитавање у истини, а чување Његове речи усавршава нас у љубави Божјој и чини домаћим Богу. Остајање у Њему омогућује и ход стопама Његовим.
Нова заповест прогони таму и доводи нам већ светлећу истиниту светлост. Обитавалац светлости не мрзи брата, а мрзитељ нити љуби нити светли нити обитава у њој; још је и од саблазни заштићен. Братомрзитељ тамнује и у тами ходи, лута, слепари, па је силом неприлика и џепарош (в. светлопис Робера Бресона).
*
Деци којој су греси опроштени у Имену, оцима познаваоцима Почетка, и младићима победитељима Злога написано је што је написано као познаваоцима Оца, и Исконскога, то јест њима као јакима; и опет њима као ризничарима и ризничким оставама речи Божје и победитељима Злога: да не љубе света, нити онога што је у свету. Зашто?! У љубитељима света нема љубави Очеве! Светско се састоји од пожуде тела, пожуде очију и охолости живота, и као такво – пролазно је. Док само Боговољци и Богољубитељи остају довек да трају.
Многи су се антихристи појавили, и множе се нови. Од нас изиђоше, али не бијаху од нас, и не осташе с нама. А ми Помазање од Светога и знање имамо; као и да никаква лаж није од истине; као и да је обећање које нам је обећано – живот вечни.
*
Не постидети се пред Праведником, и будимо пуни поуздања кад се појави, заповеда нам се! Само онај који чини правду праведник је пред Њим, и од Њега је рођен. А када се Он буде појавио, Њему ћемо бити слични, и видећемо Га какав Он јесте; што је инако жарка жеља срца нашега.
Ко год чини грех, чини и безакоње; ма, грех је безакоње. Господ се појавио да уклони грехе, а греха нема у Њему; ко год у Њему остаје, не греши, а ко год греши, није Га видео нит упознао.
Ко чини грех, од демона је, неправедан је и заводи лакоумне. А демон греши од почетка. Син Божји је појавом разорио дела демонска. Затим, ко год не твори правду и не воли брата, дете је ђавола и није од Бога.
Ко год чини грех, чини и безакоње; ма, грех је безакоње. Господ се појавио да уклони грехе, а греха нема у Њему; ко год у Њему остаје, не греши, а ко год греши, није Га видео нит упознао.
Ко чини грех, од демона је, неправедан је и заводи лакоумне. А демон греши од почетка. Син Божји је појавом разорио дела демонска. Затим, ко год не твори правду и не воли брата, дете је ђавола и није од Бога.
*
Ко не воли, остаје у смрти. Ко год мрзи брата, убица јест. А убице немају у себи трајнога, вечнога живота; не љуби се речју и језиком, већ делом и истином. По томе знамо да смо од истине. И умириће се пред Њим срце наше ако нас оно у било чем осуђује. Јер, Бог је већи од нашега срца и зна све. Ко чува заповести Његове, у Њему остаје, и Он у њему. По Духу којег нам је Он дао знамо да Он остаје у нама.
Не може се веровати сваком духу, него треба проверавати духове, јесу ли од Бога, јер су многи лажни пророци изишли у свет. По овом се препознаје Дух Божји:
Сваки дух који исповеда да је Исус Христос оваплоћен или Богочовек, од Бога је. А нити један дух који не исповеда таквога Исуса није од Бога: он је Антихристов (...) но моћнији је Онај који је у православним хришћанима него онај који је у свету. Људи од света по светски говоре и паметују и тргују, и свет их слуша (...) Ко познаје Бога, православне слуша, а ко није од Бога, не слуша их. По том се препознаје Дух истине и дух заблуде.
Деца Божја су победитељи над децом са духом заблуде; моћнији је Онај који је у православнима од духа који је у свету. Деца заблуде су од света, зато по светски говоре и говоркају, и светина их слуша. Православни хришћани су од Бога. Ко тежи богопознању, њих слуша, а ко није од Бога, не слуша их. По том се, понављамо, препознаје Дух истине и дух заблуде или прелести.
*
Бог нас је први заволео, и тиме охрабрио, и научио да волимоистовремено: Бога невидљивог и брата видљивог. А штавише и највише, него да је Бог љубав, и да ко стоји у љубави у Богу стоји, и Бог у њему остаје. То је поуздање на Судњи дан, и да страха у љубави нема; а како би га било у њој када савршена љубав изгони страх, који је и сва наша мука.
Бог нам је дао живот вечни; и тај је живот у Сину Његовом. Ко има Сина, има живот; ко нема Сина Божјега, нема живота. (Видети: 1. Јованова Саборна Посланица).
Бог нам је дао живот вечни; и тај је живот у Сину Његовом. Ко има Сина, има живот; ко нема Сина Божјега, нема живота. (Видети: 1. Јованова Саборна Посланица).
Део II
Људи у покоју и смрти наспрам Есхатона
*
У Светом Писму Новог Завета
(огањ)
Људи у покоју и смрти наспрам Есхатона
*
У Светом Писму Новог Завета
(огањ)
У његовој руци је вијача, па ће очистити своје гумно и сакупиће житосвоје у житницу, а плеву ће спалити неугасивим огњем. (Матеј, 3, 12).
Као што се кукољ скупља и ватром спаљује, тако ће бити и на свршетку света. Послаће Син Човечји своје анђеле и покупиће из свога царства све саблазни и оне који чине безакоње и бациће их у пећ огњену. Онде ће бити плач и шкргут зуба. (Мт. 13, 40-42).
Ако те твоја рука или нога саблажњава, одсеци је и баци од себе; боље ти је да уђеш у живот кљаст и хром него са две руке или две ноге да те баце у огањ вечни. Ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе; боље ти је да с једним оком уђеш у живот него са два ока да те баце у пакао огњени. (Мт. 18, 8-9).
И ако те твоја рука саблажњава, одсеци је; боље ти је да уђеш сакат у живот него са две руке да одеш у пакао, у огањ неугасиви. Где црв њихов не умире и огањ се не гаси. И ако те нога твоја саблажњава, одсеци је; боље ти је да уђеш у живот хром него да те са две ноге баце у пакао. Где црв њихов не умире и огањ се не гаси. И ако те око твоје саблажњава, ископај га; боље ти је да уђеш у царство Божје с једним оком него да те са два ока баце у пакао, где црв њихов не умире и огањ се не гаси. Јер ће сваки огњем бити посољен. (Мк. 9, 43-49).
И кад се (богаташ) мучио у аду, подиже очи и виде издалека Авраама и Лазара у његовом наручју. Тад повика: „Оче Аврааме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара да умочи врх свога прста у воду и да ми расхлади језик јер се мучим у овом пламену.“ А Авраам рече: „Синко, сети се да си примио своја добра у свом животу, а Лазар исто тако зла; он се сад овде теши, а ти се мучиш. А преко свега тога, постављена је велика провалија између нас и вас да не могу да пређу они који желе одавде к вама, нити да пређу к нама они оданде.“ Тада рече: „Молим те онда, оче, да га пошаљеш у кућу мога оца, јер имам петоро браће; нека их увери – да не би и они дошли на ово место мучења.“ (Лк. 16, 24-28).
(...) а вама мученицима покој с нама приликом појаве Господа Исусас неба (...) у пламеном огњу који ће казнити оне што не знају Бога и оне што нису послушни Јеванђељу о Господу нашем Исусу, који ће бити кажњени вечном пропашћу далеко од лица Господњег и од његове силне славе (...) (2. Сол. 1, 7-9).
Јер кад ми хотимично грешимо након што смо дошли до познања истине, нема више жртве за грехе, него само страшно очекивање суда и –ревност ватре која ће прождирати противнике. Кад неко преступи Мојсијев закон, без милости умире у присуству два или три сведока. Колико гору казну мислите да ће заслужити онај који погази Сина Божјег и крв савеза, којом је освећен, сматра нечистом, и огреши се о Духа благодати... Страшно је пасти у руке Бога живога (Јеврејима 10, 26-29, 31).
Као што се кукољ скупља и ватром спаљује, тако ће бити и на свршетку света. Послаће Син Човечји своје анђеле и покупиће из свога царства све саблазни и оне који чине безакоње и бациће их у пећ огњену. Онде ће бити плач и шкргут зуба. (Мт. 13, 40-42).
Ако те твоја рука или нога саблажњава, одсеци је и баци од себе; боље ти је да уђеш у живот кљаст и хром него са две руке или две ноге да те баце у огањ вечни. Ако те око твоје саблажњава, извади га и баци од себе; боље ти је да с једним оком уђеш у живот него са два ока да те баце у пакао огњени. (Мт. 18, 8-9).
И ако те твоја рука саблажњава, одсеци је; боље ти је да уђеш сакат у живот него са две руке да одеш у пакао, у огањ неугасиви. Где црв њихов не умире и огањ се не гаси. И ако те нога твоја саблажњава, одсеци је; боље ти је да уђеш у живот хром него да те са две ноге баце у пакао. Где црв њихов не умире и огањ се не гаси. И ако те око твоје саблажњава, ископај га; боље ти је да уђеш у царство Божје с једним оком него да те са два ока баце у пакао, где црв њихов не умире и огањ се не гаси. Јер ће сваки огњем бити посољен. (Мк. 9, 43-49).
И кад се (богаташ) мучио у аду, подиже очи и виде издалека Авраама и Лазара у његовом наручју. Тад повика: „Оче Аврааме, смилуј се на мене и пошаљи Лазара да умочи врх свога прста у воду и да ми расхлади језик јер се мучим у овом пламену.“ А Авраам рече: „Синко, сети се да си примио своја добра у свом животу, а Лазар исто тако зла; он се сад овде теши, а ти се мучиш. А преко свега тога, постављена је велика провалија између нас и вас да не могу да пређу они који желе одавде к вама, нити да пређу к нама они оданде.“ Тада рече: „Молим те онда, оче, да га пошаљеш у кућу мога оца, јер имам петоро браће; нека их увери – да не би и они дошли на ово место мучења.“ (Лк. 16, 24-28).
(...) а вама мученицима покој с нама приликом појаве Господа Исусас неба (...) у пламеном огњу који ће казнити оне што не знају Бога и оне што нису послушни Јеванђељу о Господу нашем Исусу, који ће бити кажњени вечном пропашћу далеко од лица Господњег и од његове силне славе (...) (2. Сол. 1, 7-9).
Јер кад ми хотимично грешимо након што смо дошли до познања истине, нема више жртве за грехе, него само страшно очекивање суда и –ревност ватре која ће прождирати противнике. Кад неко преступи Мојсијев закон, без милости умире у присуству два или три сведока. Колико гору казну мислите да ће заслужити онај који погази Сина Божјег и крв савеза, којом је освећен, сматра нечистом, и огреши се о Духа благодати... Страшно је пасти у руке Бога живога (Јеврејима 10, 26-29, 31).
(вино гнева и сумпор)
(...) Трећи анђео викаше громко: Ко год се клања Звери и кипу њезину, те прими жиг на чело или руку, испијаће вино гнева Божјега, неразводњено, наточено већ у чаши срџбе његове! И биће ударен на муке у огњу и сумпору светим анђелима наочиглед и наочиглед Јагњету. Дим муке њихове сукља у векове векова. Ни дању ни ноћу немају починка они који се клањају Звери и кипу њезину, и ко год прими жиг с именом њезиним. (Откровење 14, 9-11). И Звер би ухваћена, а с њом и Лажни пророк који је њој наочиглед чинио знамења и њима заводио оне што су примили жиг Звери и клањали се њезину кипу. Живи су обоје бачени у огњено језеро што гори сумпором. (Исто 19, 20). А њихов заводник, Ђаво, бачен би у језеро огњено и сумпорно, где се налазе и Звер и Лажни пророк: онде ће се мучити и дању и ноћу у векове векова. (Исто 20, 10). А Смрт и Подземље бачени бијаху у језеро огњено. Језеро огњено – то је друга смрт: ко се год не нађе у књизи живота, бачен би у језеро огњено. (Исто 20, 14-15). „Кукавицама пак, невернима и окаљанима, убицама, блудницама, врачарима и идолопоклоницима и свим лажљивцима удео је у језеру што гори огњем и сумпором. То је друга смрт.“ (Исто 21, 8).
(тамнине)
(...) Многи ће с истока и запада доћи и сести за трпезу с Авраамом, Исаком и Јаковом у царству небеском, а синови царства биће избачени ван. Онде ће бити плач и шкргут зуба (Мт. 8, 11-12). „Пријатељу, како си овамо ушао без свадбеног руха?“ А он занеми. Тада цар рече послужитељима: „Свежите му руке и ноге и баците га ван у таму, где ће бити плач и шкргут зуба. Доиста, много је званих, мало изабраних. (Исто 22, 11-14). А бескорисног слугу избаците ван у таму. Онде ће бити плач и шкргут зуба.“ (Исто 25, 30).
(црв, плач и шкргут зуба)
Онде ће бити плач и шкргут зуба, кад угледате Авраама и Исака и Јакова и све пророке у царству Божјем, а себе вани, избачене. И доћи ће с истока и запада, са севера и југа и сешће за сто у царству Божјем. Ево, има последњих који ће бити први, има и првих који ће бити последњи. (Лк. 13, 28-30).
(материјални огањ)
Свако, дакле, стабло које не доноси доброг рода, сече се и у огањ баца. (Матеј, 3, 10). Као што се кукољ сабира и огњем сажиже, тако ће бити на свршетку света. (Исто. 13, 40). Као лупежће доћиДан Господњи у који ће небеса треском уминути, стихије се, ужарене, распасти, а земља и дела на њој изгорети; дакле у тај Дан ватром запаљена небеса ће се распасти и зажарене стихије растопити (2.Пт. 3, 10, 10-12).
(Дух Свети)
Он ће вас крстити Духом Светим и огњем. У руци му је вијача, прочистиће своје гумно и скупити жито у своју житницу, а плеву спалити огњем неугасивим. (Мт. 3, 11-12). Кад је, напокон, дошао дан Педесетнице, сви бијаху заједно на истоме месту. И ето изненада шума с неба, као кад се дигне силан ветар (...) И показаху им се као неки огњени раздељени језици, те сиђе по један на свакога од њих. (Дап. 2, 1-3).
(искушавање)
Ваистину, огњем ће сваки од (нас) бити посољен. (Мк. 9, 49).
(љубав)
Није ли горело срце у нама док нам је откривао Писма? (Лк. 24, 32).
(пожуда)
Ако ли се не могу уздржати, нека се жене, удају. Јер боље је женити се неголи изгарати. (1. Кор. 7, 9).
(казна)
„Господе, хоћеш ли да кажемо нека огањ сиђе с неба и уништи их?“ (Лк. 9, 54).
(...) свачије ће дело изаћи на светло. Онај ће Дан показати, јер ће се у огњу очитовати. И какво је чије дело, огањ ће искушати. Остане ли дело, онај ко га је назидао, примиће плату. Изгори ли чије дело, тај ће штетовати; ипак, он ће се сам спасити, али као кроз огањ. (1. Кор. 3, 13-15).
(...) право је да Бог (...) мучитељима муком, а (...) мученима спокојем узврати кад се Господ Исус објави (...) заједно с анђелима своје моћи, у огњу жаркоме и освети се онима који не познају Бога и не покоравају се Јеванђељу Господа нашега Исуса. Они ће бити кажњени вечном пропашћу, далеко од лица Господњега и од славе његова величанства, када – у онај Дан – дође да се прослави у својим светима и да буде диван у свима вернима (...) (2. Сол. 1, 5-10).
Бог наш огањ јест што прождире. (Јевр. 12, 29).
Код светога Григорија Богослова
Христос је наш Непресушни, Животни и Просветилачки извор, Оцу Савечна и Саделатна Сила (...) Он је (...)сатро мноштво злих духова (...) у Ад сишао (...) и онима што седе у тами излаз показао, а свезлог ђавола, у дубине погруженог богомудрим мамцем, уловио, и веригама мрака везао га у тартару и огњу неугасивом, и у крајњој тами безграничном га снагом Својом приковао (...) Он је (...) просветио оне што седе у тами и сенци смрти (...) Творац и смртног и бесмртног рода (...) Он своди у ад и изводи (...) Он надом на васкрсење весели убодене жаоком смрти (...) Он прима молитве умилостивљења за оне у аду (...) душе досад преминулих слугу Својих упокојава у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле одбеже сваки бол, туга и уздисање, и настањује духове њихове у насељима праведних, и удостојава их мира и починка, јер Га мртви неће славити, нити ће се усудити да Га исповедају они у аду, него Га ми живи благосиљамо и молимо, и молитве умилостивљења и жртве Му за душе њихове приносимо.
Господ наш Христос прима молбе наше и мољења, и упокојава све: свачијег од нас оца и матер, и децу, и браћу, и сестре, и сроднике и рођаке, и све до сада преминуле душе са надом Васкрсења живота вечнога; он настањује њихове духове, имена њихова уписује у Књигу Живота; смешта их у наручје Авраама, Исака и Јакова, у Земљу Живих, у Царство Небеско, у Рај сладости, уводећи их свесветлим Анђелима његовим у свете обитељи Своје, васкрсавајући и тела наша у Дану који је одредио (...) омогућавајући нам прелазак из најтужнијег у најкорисније, у наслеђе, у покој и радост (...) Он свима нама разрешује, отпушта, опрашта грехе вољне и невољне, знане и у незнању учињене, објављене и заборављене, оне у делу, у мисли, у речи, оне у свим нашим доживљајима и покретима (...) Он је упокојење душа и тела Наших, и отишавшима одавде Он дарује слободу и одмор (Велики Молитвослов, 198-204).
Господ наш Христос прима молбе наше и мољења, и упокојава све: свачијег од нас оца и матер, и децу, и браћу, и сестре, и сроднике и рођаке, и све до сада преминуле душе са надом Васкрсења живота вечнога; он настањује њихове духове, имена њихова уписује у Књигу Живота; смешта их у наручје Авраама, Исака и Јакова, у Земљу Живих, у Царство Небеско, у Рај сладости, уводећи их свесветлим Анђелима његовим у свете обитељи Своје, васкрсавајући и тела наша у Дану који је одредио (...) омогућавајући нам прелазак из најтужнијег у најкорисније, у наслеђе, у покој и радост (...) Он свима нама разрешује, отпушта, опрашта грехе вољне и невољне, знане и у незнању учињене, објављене и заборављене, оне у делу, у мисли, у речи, оне у свим нашим доживљајима и покретима (...) Он је упокојење душа и тела Наших, и отишавшима одавде Он дарује слободу и одмор (Велики Молитвослов, 198-204).
У житију светога Јована Златоуста
Арапски епископ Аделфије(...) усрдно мољаше Бога да му покаже у ком се лику, или чину или врсти светитеља налази свети Јован. И једном, када се он мољаше о томе, он постаде изван себе и виде светлог и радосног младића, који га узе за руку, одведе га на светло место и показа му лик светих учитеља Цркве (...)но он (...) нигде не виде Јована (...) проповедника покајања (...)У вези са тим, епископу Аделфију би речено: Њега не може видети човек који се налази у телу, јер он предстоји Божјем Престолу, који окружују херувими и серафими.(В.: 13. Новембар, Житије Светог оца нашег Јована Златоуста патријарха Цариградског, Житија Светих, Београд 1998, 374-5).
У пасхалном богословљу светога Јована Дамаскина
(...) „Загрча аду када Те срете доле, а праведничке душе промише Те и обрадоваше се. Васкрсе Адам када виде Тебе, створитеља под земљом. Ао чуда!“ (...) (Стихира на стихове, глас први, Осмогласник, Нови Сад 1988, стр. 9, превод светог Иринеја бачког, Исповедника и Просветитеља Првог).
(...) „Положен си у гроб као мртвац, Даваоче живота. Али, силни, смрћу својом сломио си моћ, јер од тебе затрепташе вратари адови. Ти подиже са собом умрле од давнина, зато што човека љубиш.“ (У недељу на јутрењу, седални васкрсни, први, 11).
(...) „Христос једини моћан и силан, пороби ад, подиже са собом све који иструнуше,“ (...) (исто, други, 11).
„Од страха се отворише смртна врата пред Тобом Господе, а вратари адски сметоше се опазивши Тебе, јер Ти разби врата медена и преворнице гвоздене сломи, изведе нас из таме и сена смртнога и раскиде окове наше.“ (Исто, глас други, На Господу викнух, исто, 21).
„Христе... Силан сиђе у ад, истрже као из руке насилничке оне који тамо чекају Твој долазак и дарова им да у рају станују место у аду.“ (Стихире на стихове, исто, 22).
„Када сиђе у смрт... тада умртви ад блистањем божанства. А када и умрле васкрсе из дубина, све силе небеске клицаху Ти...“ (Исто, Тропар, 23).
(...) „Онај који се ваплоти од Тебе зароби ад, натраг дозва Адама... Еву ослободи, смрт умртви, а нас оживи. “ (У недељу на јутрењу, и нињеБогородичан, исто 25).
„Све се просветли васкрсењем Твојим Господе, и опет се отвори рај“ (...) (На Господи викнух, глас трећи, исто, 32).
„Сиђе Христос онима који су у аду, радост им објави: Смело вели победио сам, ево; ја сам васкрсење, ја ћу вас избавити горе разрушивши врата смртна“, (Исто, 32, Тропар, 34)и утробу адску.
(...) „Ад ридаше над собом: дрхћем што се не распада твар тога тела, видим невидљивога који се тајанствено бори против мене. Зато и вичу они које држим: Слава Христе васкрсењу Твојему.“ (Седални васкрсни, други, глас трећи, 36).
„Ти васкрсе данас из гроба, жалостиви, и нас си извео из врата адских. Данас Адам игра и радује се Ева, а пророци и патријарси без престанка поју божанску моћ власти Твоје.“ (Исто, Кондак, 38).
„Ходите, сви незнабошци, упознајте силу страшне тајне. Јер Христос Спас наш, она Реч у почетку, би распет ради нас и укопан од своје воље и васкрсе из мртвих да све спасе...“ (На хвалите стихира васкрсна, исто, 38).
„Ти изгна из раја праоца Адама када одбаци Твоју заповест милосрдни и усели у њ разбојника, који Те призва на крсту и виче: Сети ме се, Господе, у царству својем... Али, Господару, Ти без греха страдаше телом својим и оживи мртве који вичу: Сети се и нас у царству Твојем.“ (На Литургији, Блажена, исто, 40).
„Господе, када се попе на крст, Ти збриса нашу прадедовску клетву; а када сиђе у ад, Ти ослободи све сужње од када је века. Тако непропадљивост дариваш човечијем роду...“ (Стихира на стихове, глас четврти,исто, 45).
(...) „Свезан би туђинац, смрт би страшно поробљена а сви који су у аду клицаху живоносному устанку Твојему: Христос васкрсе и остаје животодавац у векове.“ (У недељу на јутрењу, седални васкрсни први, исто, 48).
(...) „Ти уста из мртвих: пружи руку да устанемо и ми који падосмо због греха...“ (На хвалите стихире васкрсне, исто, 51).
„А када Те убројише у мртве Ти свеза тамошњега мучитеља и све истрже од уза адових васкрсењем својим.“ (На Литургији Блажена, исто, 53).
„Одведоше као овцу на заклање Њега који човечијем роду даје васкрсење. Препадоше се од тога кнежеви адски, уклонише се врата плача, јер уђе цар славе Христос; Он говори онима у оковима: изиђите, и онима у тами: открите се! (На Господи викнух...“, глас пети, исто, 58).
„Светлости без вечера... на крају векова као у огледалу телом сину свету и сиђе до ада и тамо уништи таму, а народима показа светлост васкрсења.“ (Исто).
(...) „Радује се коло ангелско бега демонска превара. Уста Адам који паде, ђаво се уништи.“ (Исто).
„Чудно је Твоје распеће и одлазак у ад, Човекољупче. Ти га пороби а некада оковане васкрсе са собом славно као Бог. Ти отвори рај и удостоји нас пријема...“ (Стихови на стихире, исто, 60).
(...) „имаде добру вољу да телом на крст оде и смрт да претрпи, и да пробуди умрле славним васкрсењем својим.“ (Исто, 61).
(...) „Он пробуди са собом мртве из гробова зато што је Бог, пороби моћ смрти и крепост ђавољу, а онима у аду засија светлошћу.“ (У недељу на јутрењу, Седални васкрсни, први, исто, 61).
(...) „Тебе положише у гроб, који испразни гробове. Војници горе чуваху гроб а доле Ти поваскрсава мртве од века.“ (Исто, 62).
(...) „Ти се на крст попе, да оне који седе у тами самртној васкрснеш са Собом, Ти слободњак међу мртвима, који точиш живот од своје светлости.“ (На Господи викнух..., глас шести, исто, 71).
„Ти си Господе у свој твари; куда грешници да побегну од Тебе? На небу Ти станујеш, а у аду си смрт згазио...“ (Исто, 72).
(...) „Поробио си ад не искушаван од њега.“ (Исто, 74).
(...) Ти засја на крсту, јер хтеде да вратиш живот Адаму. Зато говораше анђелима: „ Радујте се са мном, јер се нађе изгубљена драхма“. (Тропар, исто).
(...) „Неће више моћи смрт имати снаге да држи људе јер Христос сиђе и сатире и руши њене силе. Везива се ад, а пророци се сложно радују. Стаде Спас, говоре, пред оне који су у вери: изиђите верни у васкрсење.“ (Кондак, глас седми, исто, 90).
„Твоје васкрсење из мртвих славом славимо Христе. Њиме Ти ослободи Адамово племе од мучења адскога, и као Бог дарова свету живот вечни и велику милост.“ (На Господи викнух..., глас осми, 96).
„Ти се на крст попе Исусе, сишавши с небеса; Ти дође у смрт, Животе бесмртни. Људима у тами Ти си светлост истинита, онима који падоше Ти си васкрсење свију...“, Стихире на стихове, исто, 97).
(...) „славимо Христа, који васкрсе из мртвих јер Он, примивши душу и тело, страдањем их растави једно од другога. И пречиста душа сиђе у ад и пороби га, а у гробу не виде трулежи свето тело избавитеља душа наших.“ (Исто, 97).
„У псалмима и песмама славом славимо васкрсење Твоје из мртвих. Њиме нас ослободи од мучења адскога...“ (Исто).
(...) „милосрдни, погребење примио си тродневно да нас ослободиш од страдања...“ (Тропар, 98).
„Када Ти васкрсе из гроба, Ти пробуди умрле. Ти васкрсе и Адама, а Ева игра о Твојем васкрсењу. Крајеви света светкују Твоје устајање из мртвих, многомилостиви.“ (Кондак, исто, 103).
„Почуј Адаме, и весели се с Евом, јер онај који вас раније обоје обнажи и преваром узе за заробљенике, крстом је Христовим уништен.“ (На Литургији Блажена, исто, 104).
(...) „Положен си у гроб као мртвац, Даваоче живота. Али, силни, смрћу својом сломио си моћ, јер од тебе затрепташе вратари адови. Ти подиже са собом умрле од давнина, зато што човека љубиш.“ (У недељу на јутрењу, седални васкрсни, први, 11).
(...) „Христос једини моћан и силан, пороби ад, подиже са собом све који иструнуше,“ (...) (исто, други, 11).
„Од страха се отворише смртна врата пред Тобом Господе, а вратари адски сметоше се опазивши Тебе, јер Ти разби врата медена и преворнице гвоздене сломи, изведе нас из таме и сена смртнога и раскиде окове наше.“ (Исто, глас други, На Господу викнух, исто, 21).
„Христе... Силан сиђе у ад, истрже као из руке насилничке оне који тамо чекају Твој долазак и дарова им да у рају станују место у аду.“ (Стихире на стихове, исто, 22).
„Када сиђе у смрт... тада умртви ад блистањем божанства. А када и умрле васкрсе из дубина, све силе небеске клицаху Ти...“ (Исто, Тропар, 23).
(...) „Онај који се ваплоти од Тебе зароби ад, натраг дозва Адама... Еву ослободи, смрт умртви, а нас оживи. “ (У недељу на јутрењу, и нињеБогородичан, исто 25).
„Све се просветли васкрсењем Твојим Господе, и опет се отвори рај“ (...) (На Господи викнух, глас трећи, исто, 32).
„Сиђе Христос онима који су у аду, радост им објави: Смело вели победио сам, ево; ја сам васкрсење, ја ћу вас избавити горе разрушивши врата смртна“, (Исто, 32, Тропар, 34)и утробу адску.
(...) „Ад ридаше над собом: дрхћем што се не распада твар тога тела, видим невидљивога који се тајанствено бори против мене. Зато и вичу они које држим: Слава Христе васкрсењу Твојему.“ (Седални васкрсни, други, глас трећи, 36).
„Ти васкрсе данас из гроба, жалостиви, и нас си извео из врата адских. Данас Адам игра и радује се Ева, а пророци и патријарси без престанка поју божанску моћ власти Твоје.“ (Исто, Кондак, 38).
„Ходите, сви незнабошци, упознајте силу страшне тајне. Јер Христос Спас наш, она Реч у почетку, би распет ради нас и укопан од своје воље и васкрсе из мртвих да све спасе...“ (На хвалите стихира васкрсна, исто, 38).
„Ти изгна из раја праоца Адама када одбаци Твоју заповест милосрдни и усели у њ разбојника, који Те призва на крсту и виче: Сети ме се, Господе, у царству својем... Али, Господару, Ти без греха страдаше телом својим и оживи мртве који вичу: Сети се и нас у царству Твојем.“ (На Литургији, Блажена, исто, 40).
„Господе, када се попе на крст, Ти збриса нашу прадедовску клетву; а када сиђе у ад, Ти ослободи све сужње од када је века. Тако непропадљивост дариваш човечијем роду...“ (Стихира на стихове, глас четврти,исто, 45).
(...) „Свезан би туђинац, смрт би страшно поробљена а сви који су у аду клицаху живоносному устанку Твојему: Христос васкрсе и остаје животодавац у векове.“ (У недељу на јутрењу, седални васкрсни први, исто, 48).
(...) „Ти уста из мртвих: пружи руку да устанемо и ми који падосмо због греха...“ (На хвалите стихире васкрсне, исто, 51).
„А када Те убројише у мртве Ти свеза тамошњега мучитеља и све истрже од уза адових васкрсењем својим.“ (На Литургији Блажена, исто, 53).
„Одведоше као овцу на заклање Њега који човечијем роду даје васкрсење. Препадоше се од тога кнежеви адски, уклонише се врата плача, јер уђе цар славе Христос; Он говори онима у оковима: изиђите, и онима у тами: открите се! (На Господи викнух...“, глас пети, исто, 58).
„Светлости без вечера... на крају векова као у огледалу телом сину свету и сиђе до ада и тамо уништи таму, а народима показа светлост васкрсења.“ (Исто).
(...) „Радује се коло ангелско бега демонска превара. Уста Адам који паде, ђаво се уништи.“ (Исто).
„Чудно је Твоје распеће и одлазак у ад, Човекољупче. Ти га пороби а некада оковане васкрсе са собом славно као Бог. Ти отвори рај и удостоји нас пријема...“ (Стихови на стихире, исто, 60).
(...) „имаде добру вољу да телом на крст оде и смрт да претрпи, и да пробуди умрле славним васкрсењем својим.“ (Исто, 61).
(...) „Он пробуди са собом мртве из гробова зато што је Бог, пороби моћ смрти и крепост ђавољу, а онима у аду засија светлошћу.“ (У недељу на јутрењу, Седални васкрсни, први, исто, 61).
(...) „Тебе положише у гроб, који испразни гробове. Војници горе чуваху гроб а доле Ти поваскрсава мртве од века.“ (Исто, 62).
(...) „Ти се на крст попе, да оне који седе у тами самртној васкрснеш са Собом, Ти слободњак међу мртвима, који точиш живот од своје светлости.“ (На Господи викнух..., глас шести, исто, 71).
„Ти си Господе у свој твари; куда грешници да побегну од Тебе? На небу Ти станујеш, а у аду си смрт згазио...“ (Исто, 72).
(...) „Поробио си ад не искушаван од њега.“ (Исто, 74).
(...) Ти засја на крсту, јер хтеде да вратиш живот Адаму. Зато говораше анђелима: „ Радујте се са мном, јер се нађе изгубљена драхма“. (Тропар, исто).
(...) „Неће више моћи смрт имати снаге да држи људе јер Христос сиђе и сатире и руши њене силе. Везива се ад, а пророци се сложно радују. Стаде Спас, говоре, пред оне који су у вери: изиђите верни у васкрсење.“ (Кондак, глас седми, исто, 90).
„Твоје васкрсење из мртвих славом славимо Христе. Њиме Ти ослободи Адамово племе од мучења адскога, и као Бог дарова свету живот вечни и велику милост.“ (На Господи викнух..., глас осми, 96).
„Ти се на крст попе Исусе, сишавши с небеса; Ти дође у смрт, Животе бесмртни. Људима у тами Ти си светлост истинита, онима који падоше Ти си васкрсење свију...“, Стихире на стихове, исто, 97).
(...) „славимо Христа, који васкрсе из мртвих јер Он, примивши душу и тело, страдањем их растави једно од другога. И пречиста душа сиђе у ад и пороби га, а у гробу не виде трулежи свето тело избавитеља душа наших.“ (Исто, 97).
„У псалмима и песмама славом славимо васкрсење Твоје из мртвих. Њиме нас ослободи од мучења адскога...“ (Исто).
(...) „милосрдни, погребење примио си тродневно да нас ослободиш од страдања...“ (Тропар, 98).
„Када Ти васкрсе из гроба, Ти пробуди умрле. Ти васкрсе и Адама, а Ева игра о Твојем васкрсењу. Крајеви света светкују Твоје устајање из мртвих, многомилостиви.“ (Кондак, исто, 103).
„Почуј Адаме, и весели се с Евом, јер онај који вас раније обоје обнажи и преваром узе за заробљенике, крстом је Христовим уништен.“ (На Литургији Блажена, исто, 104).
У молитвама најстаријег Погребног чина
Упокојени или усопши хришћани као слуге Божје све до свеопштег васкрсења из мртвих потребују спомен, уснуће, олакшање, упокојење и опроштај грехова, или вољних и невољних сагрешења; тј. да буду упокојени у наручју Авраама, Исака и Јакова, чиме и прибројани хору изабраних у Царству Небеском; да нађу благодат и милост у Дану, те да им се пошаље свети Анђео мира, који ће их и водити; да беспрекорни и неосуђени предстану страшном Престолу Христовом, и нађу милост и опроштење грехова; да их Господ Бог, примивши дух њихов, настани у месту светлом, у месту свежине и чистоте, где Праведници почивају, одакле је одбегао сваки бол, туга и уздисање, и да их избави од сваке жалости због грехова учињених речју или делом или мишљу. Јер коначно, Христос Бог наш живот је и покој свих уснулих; Његово Лице је и обасјавајућа светлост.
Владика је Бог духова и свакога тела, који уместо клонулости духа даје умањење славе. Он настањује тамо где су сви Свети Његови, у месту светлом, у земљи одмора и свежине, односно крепости и благочешћа, одакле је одбегао сваки бол, туга и уздисање. Уместо смрти ту је метастасис или престављење душе, уместо магле нерасположења тамо је просветљење нествореном светлошћу.
Почивши треба да нађе велики одмор и буде премештен у живот. Господ напаса, ничег не лишава, на месту зеленила настањује, на водама одмора отхрањује, душу опоравља. Одводи на стазу правде (...) Ако би се и пошло посред сенке смрти, не би било бојазни од зла, јер је Он са (усопшим); милост Његова је пратиља свих дана живота (усопшега), због чега и настамба у Дому Господњем за дане и дане(в.: Пс. 22) блаженог упокојења; тојест, части и одмора до васкрсења, и убрајања у Књигу живих.
Престављеном се измољава место или насеље у Христу свих радујућих се, еда би он прослављао Његово божанство; еда би Христос призвао к себи његов дух и уврстио га у обитељ до васкрсења; еда би душа његова била избављена од непријатељске силе; еда би била настањена у месту светлом, у Земљи живихи земљи светлости, одакле су одбегли сваки бол, туга и уздисање; еда би му грехови били опроштени и он био сачуван у благодати Божјој.
Једнако, долази час, и већ је настао, када ће сви-сви мртви, који су у гробовима, чути глас Сина Божјега, и чувши га оживети; и то: добродетељни ради изласка у васкрсење живота, а злодетељни ради изласка у васкрсење суда (в.: Јован, 5, 25-30). (В.: Велики Молитвослов – Велики Требник, Манастир Ћелије 2011, 394-404).
Из молитве Манасије цара Јудиног
Молитвена простернација пак за избављење од вечних мука, ова је: (...) И сада преклањам колена срца свога, тражећи од Тебе благости: Сагреших, Господе, сагреших, и знам моја безакоња. Но иштем молећи се: Опрости ми Господе, опрости ми, и немој ме погубити због безакоња мојих, нити ћеш довека задржати у гневу зла моја, нити ме осудити на дубине земље. Јер Боже, Ти си Бог кајућих се, и на мени ћеш пројавити сву Твоју доброту, јер ћеш ме спасити као недостојнога, по великој милости Твојој, и ја ћу Те хвалити свагда и у свим данима живота свога. (В.: Велико Повечерје).
Део III
(Енд-нота):
*Спор о Софији
Протојереј Сергије Булгаков најпре је био руски економиста, па религијски философ немачке идеалистичке оријентације у спрези са западном мистиком. Затим правник, па опет експерт за политичку економију (докторат Марксизам и земљорадња), теолог који је „изнашао“ божанску Софију као „четврту божанску ипостас.“ Он је због тога, али и због других застрањења, наводних „теологуменона“, био окривљен од стране своје Цркве Московске Патријаршије (и Сергија, Митрополита задуженог заједно са Владимиром Николајевичем Лоским. Требало је да они заједно поднесу Патријаршији Доклад или Извештај-Реферат. Тај Доклад: „Спор о Софии“ (1935), Владимир Лоски је сачинио на 76 страна текста са Примедбама, и то на све јеретичествујушче мисли и речи Булгакова, „руског Оригена“, „ великог ума (духа), али гордог“. Присетимо се и те чињенице да је Булгаков и Светим Оцима и богословима Цркве прилазио са дозом омаловажавања. На та гледишта, на његове прекоре и кварења црквене догматске дидаскалије хетеродоксијама, па и самим гностицизмом, ми наилазимо у његовим сржним мислима: Невечерња Светлост, у трилогијама – малој: Јаковљева Лествица, Друг Жениха и Неопалива Купина, и у великој о Богочoвечaнству: – Агнец Божји, Утешитељ иНевеста Агнеца, ...). Зато је поштенијекада неки богослов чита његове текстове упорно и пажљиво, иако са муком... неголи да га попут неких смутљиваца из наше средине паушално китезбог његовог „фундаменталног богословског доприноса“. И опет,да га промовишу у „најзначајнијег православног, васељенског теолога“). Нас пак у овом тренутку ништа не кошта да евентуалними добронамерним читаоцима овог нашег целокупног текста представимо окосницу Доклада или Реферата Митрополита (Патријарха) Сергија, односно Владимира Лоског.
*
Ако би неком читаоцу дакле било стало до оригиналног текста овог Доклада или Реферата на руском језику, ми бисмо га ставили на увид, у две верзије: у оригиналу, и у преводу на српски језик:
III. СУЖДЕНИЕ М. СЕРГИЯ ОБ УЧЕНИИ ПРОТ. C. БУЛГАКОВА
И ПОСТАНОВЛЕНИЕ ПАТРИАРХИИ
**
III. МИШЉЕЊЕ МИТРОПОЛИТА СЕРГИЈА
О УЧЕЊУ ПРОТОЈЕРЕЈА СЕРГИЈА БУЛГАКОВА
И ОДЛУКА ПАТРИЈАРШИЈЕ
Бркање личности и природе је основна догматска заблуда оца Сергија Булгакова. Та тема је присутна кроз читаву анализу његове доктрине коју је извршио митрополит Сергије, а чије смо најважније тачке размотрили у овој књизи. Укратко понављајући све што је речено, могу се констатовати следећи моменти бркања личности и природе.
Учење о Божанској природи као личном начелу, „Софији (§§4,5); бркање Лица Свете Тројице и природних својстава или енергија; преношење својстава тварне природе (мушко и женско начело) на Божанске Ипостаси (§7); бркање личности и природе у појму „образ“, које претвара човека у „ипостас тварне Софије“, духовну главу све твари (§8); бркање човекове личности и човечјег духа (§9) и из тога проистичуће гутање личности софијско-природним процесом који уништава слободу (§10);замена Промисла,чији је предусловморално-вољни однос личности, природно-софијским„детерминизмом“ што доводи до учења о Божанској неопходности Оваплоћења Бога(§11);доживљај зла као потичућег од несавршенства саме тварне природе, а не од слободног самоодређења личности, који доводи до преношења одговорности за пад створењā на Самог Творца (§12); бркање искупљења природе подвигом Христовим и крајњег циља обожењаличностиблагодаћу Светога Духа и из тога проистичући доживљај нашег спасења као космичког „Богочовечанског“ процеса (§§13,14,16); бркање Логоса и човечанског духа у Христу које доводи до мешовитог природно-личног начела „Богочовештва“ (§15) и услед тога до природног, а не морално-вољног поимања кенозиса (§17), до преношења Гетсиманских борби и „духовне смрти“ на Само Божанство Сина (§18) и доучешћа у страдањима Христовим све Свете Тројице (§19); и најзад, бркање Христа, Главе Цркве, са Црквом, у појму „Богочовештво“, бркањекоје укида сваку еклисиологију, могућу само при прављењу јасне разлике између личности и природе (§20).
Такав је догматски садржај реферата митрополита Сергија. Али најважнији циљ епископā Цркве није апстрактна богословска критика, већ откривање духовне штете која проистиче из сваког лажног учења. Управо на одређивање те штете и прелази митрополит Сергије у свом закључку, после указивања на нецрквеност (§2) и гностички карактер (§3) богословствовања оца Сергија Булгакова. Резимирајући своје мишљење, митрополит Сергије овако одређује духовну опасност у учењу оца Сергија Булгакова:
1) дајући мишљење о могућности преношења одговорности за пад на Творца, то учење смањује у човеку свест о греховности, то јест уздрмава сам темељ духовног живота;
2) а представљајући људско спасење као неки светски Божански процес у тварној природи и, конкретно, у човеку, оно отвара врата и правим извитоперавањима тог живота.
А шта на то на крају своје „Представке“ одговара отац Сергије Булгаков? Он пише: „Моје учење никада није садржавало и не садржи“... Свако очекује да он не учи о преношењу одговорности за грех на Творца и да он никада није представљао људско спасење као светски Божански процес у тварном свету,
- или да он учи тако, али не види да се тиме уздрмава хришћанско учење и духовни живот;
- или, напослетку, да допуштајући могућност духовне штете, он сматра да није неопходно да води рачуна о последицама.
Укратко речено, свако очекује да ће он на овај или онај начин суштински одговорити на разобличавање свог учења... Али отац Сергије Булгаков пише: „Моје учење никада није садржавало и не садржи четврту ипостас у Светој Тројици, него се тиче првенствено односа Бога и света“... (стр. 52)
Шта ће читалац закључити прочитавши такав одговор оца Сергија Булгакова и не упоредивши га са текстом митрополита Сергија? Оцу Сергију приписују учење о четвртој ипостаси, а он сам пише да тако не учи!
У одлуци Указа Московске Патријаршије, заснованој на реферату митрополита Сергија, 1) констатује се да је произвољно, софијанскотумачење које извитоперава Православне догмате и „које у могућим закључцима из њега може бити чак и опасно за духовни живот“– учење туђе Светој Православној Христовој Цркви; 2) упозоравају се сви који су кренули за њим и позивају се на исправљање начињених грешака и 3) одлаже се свако решење о самом протојереју С. Н. Булгакову „као будућем (бивствујућем – н.н.) изван општења са Православном Црквом Московске Патријаршије“ до његовог повратка јединству са Руском Црквом, при чему се, међутим, његово примање условљава писменим одрицањем од софијанског тумачења хришћанства и од лажних закључака који из тога проистичу, као и такође писменим обећањем постојане верности учењу Цркве.
Отац Сергије Булгаков пресуду Патријаршије сматра „нереалном, беспредметном и неиспуњивом“ (стр. 49). Захтевање одрицања од софијанског тумачења догматā вере „није изнето у виду догматских одређења, како се то чини у случајевима таквог поступања, него у облику који га чини неиспуњивим због своје неодређености: како могу да се одрекнем свог богословља које обухвата све православне догмате и, сем тога, још и непознатих других грешака? Којих? Када? У чему?“ Овде се неочекивано код оца Сергија Булгакова испољава канцеларијско-формални однос према Цркви који противречи свему претходном: протестујући против „превременог (?) суђења“ свом учењу, он се истовремено гневи због одсуства коначних „догматских одређења“, то јест, по свој прилици, анатемизама поводом његове доктрине. Не зове ли се то бити plus papiste que le Pape meme (већим папистом од самог Папе)? Али Московска Патријаршија је стрпљивија и доследнија усвојим радњама: писмено Одрицање од софијанског система је условни захтев („убудуће, уколико се појави предмет о примању протојереја Булгакова у општење, поставити као услов за такво примање, као и за допуштање свештенодејстава, писмено одрицање“ итд.). Циљ указа је, пре свега, упозоравање православних на опасности новог учења и он се за сада ограничава само на опште карактерисање. Као што смо видели, догматска одређења се већ садрже iroplicite (непристрасно и без цепидлачења – н. н.) у реферату митрополита Сергија. Можда ће она бити развијена у низ догматских тачака у најскорије време уз даљи развој „софијанских спорова“.
Даље отац Сергије Булгаков изражава спремност да одмах искаже уверавање у постојану верност Православној Цркви, али одлучно одбија да се одрекне своје софиологије која „се нипошто не односи на сам садржај догматā(?!), него само на њихову богословску интерпретацију“; као „теологуменон“ она има право на постојање у Цркви. Нема потребе да понављамо сав садржај ове књиге да бисмо доказивали неспојивост софијанства оца Сергија Булгакова и догматā Цркве. А и поред тога, ствар није у формалној верности догматима које су утврдили Сабори. Несторијанство и монофизитство су били сагласни у свему са формом православног Символа вере који су утврдили Сабори, али никоме од православних из V века није падало на памет да их сматра само „теологуменима“, у Цркви допустивим „мишљењима“ о смислу основних догмата вере и да из тог разлога устаје против њихове осуде.
Ако отац Сергије Булгакови сам сматра своје учење само „теологуменом“, зашто тако устаје против критике ове „личне интерпретације“? И ако је за њега његова софиологија истински израз учења Цркве, зашто у својој „Представци“ не одговара на критику митрополита Сергија директним и неустрашивим исповедањем својих учења пред лицем Цркве, него се труди да их на све начине забашури? Зашто он не тражи суд Цркве, не захтева тај суд, не обраћа се свим јерарсима васељене, ако је његово учење православна Истина? Или он сумња у то и желећи да ипак сачува свој систем, своју личну својину, тражи подршку „јавног мњења“, које је тако лако придобити на своју страну? Је ли то циљ његове „Представке“? Тешко нам је било да сваки пут указујемо на те њене црте. Не дајемо себи право да судимо оцу Сергију Булгакову. Неподношљиво је тешко одрећи се „дела целог свог живота“. Али Истина је изнад не само дела целог живота, него и дела живота целог човечанства, свих борби, мучних трагања, суза и крви људске историје. Само она може „да нас учини слободнима“ од робовања том делу: када је отац Сергије Булгаков дошао до зидина Цркве, није ли се без колебања одрекао дела које надилази не један живот – петстогодишњег дела хуманизма са његовом трагичном судбином? „Трчасте добро! Ко вас спријечи да се не покоравате истини?“ (Гал. 5, 7). Нека не говори отац Сергије Булгаков да се сада пред њим „и догматски затварају врата Мајке Цркве“. Та врата су увек отворена за све. Може да их затвори само горда упорност његовог великог, али заслепљеног ума.
Учење о Божанској природи као личном начелу, „Софији (§§4,5); бркање Лица Свете Тројице и природних својстава или енергија; преношење својстава тварне природе (мушко и женско начело) на Божанске Ипостаси (§7); бркање личности и природе у појму „образ“, које претвара човека у „ипостас тварне Софије“, духовну главу све твари (§8); бркање човекове личности и човечјег духа (§9) и из тога проистичуће гутање личности софијско-природним процесом који уништава слободу (§10);замена Промисла,чији је предусловморално-вољни однос личности, природно-софијским„детерминизмом“ што доводи до учења о Божанској неопходности Оваплоћења Бога(§11);доживљај зла као потичућег од несавршенства саме тварне природе, а не од слободног самоодређења личности, који доводи до преношења одговорности за пад створењā на Самог Творца (§12); бркање искупљења природе подвигом Христовим и крајњег циља обожењаличностиблагодаћу Светога Духа и из тога проистичући доживљај нашег спасења као космичког „Богочовечанског“ процеса (§§13,14,16); бркање Логоса и човечанског духа у Христу које доводи до мешовитог природно-личног начела „Богочовештва“ (§15) и услед тога до природног, а не морално-вољног поимања кенозиса (§17), до преношења Гетсиманских борби и „духовне смрти“ на Само Божанство Сина (§18) и доучешћа у страдањима Христовим све Свете Тројице (§19); и најзад, бркање Христа, Главе Цркве, са Црквом, у појму „Богочовештво“, бркањекоје укида сваку еклисиологију, могућу само при прављењу јасне разлике између личности и природе (§20).
Такав је догматски садржај реферата митрополита Сергија. Али најважнији циљ епископā Цркве није апстрактна богословска критика, већ откривање духовне штете која проистиче из сваког лажног учења. Управо на одређивање те штете и прелази митрополит Сергије у свом закључку, после указивања на нецрквеност (§2) и гностички карактер (§3) богословствовања оца Сергија Булгакова. Резимирајући своје мишљење, митрополит Сергије овако одређује духовну опасност у учењу оца Сергија Булгакова:
1) дајући мишљење о могућности преношења одговорности за пад на Творца, то учење смањује у човеку свест о греховности, то јест уздрмава сам темељ духовног живота;
2) а представљајући људско спасење као неки светски Божански процес у тварној природи и, конкретно, у човеку, оно отвара врата и правим извитоперавањима тог живота.
А шта на то на крају своје „Представке“ одговара отац Сергије Булгаков? Он пише: „Моје учење никада није садржавало и не садржи“... Свако очекује да он не учи о преношењу одговорности за грех на Творца и да он никада није представљао људско спасење као светски Божански процес у тварном свету,
- или да он учи тако, али не види да се тиме уздрмава хришћанско учење и духовни живот;
- или, напослетку, да допуштајући могућност духовне штете, он сматра да није неопходно да води рачуна о последицама.
Укратко речено, свако очекује да ће он на овај или онај начин суштински одговорити на разобличавање свог учења... Али отац Сергије Булгаков пише: „Моје учење никада није садржавало и не садржи четврту ипостас у Светој Тројици, него се тиче првенствено односа Бога и света“... (стр. 52)
Шта ће читалац закључити прочитавши такав одговор оца Сергија Булгакова и не упоредивши га са текстом митрополита Сергија? Оцу Сергију приписују учење о четвртој ипостаси, а он сам пише да тако не учи!
У одлуци Указа Московске Патријаршије, заснованој на реферату митрополита Сергија, 1) констатује се да је произвољно, софијанскотумачење које извитоперава Православне догмате и „које у могућим закључцима из њега може бити чак и опасно за духовни живот“– учење туђе Светој Православној Христовој Цркви; 2) упозоравају се сви који су кренули за њим и позивају се на исправљање начињених грешака и 3) одлаже се свако решење о самом протојереју С. Н. Булгакову „као будућем (бивствујућем – н.н.) изван општења са Православном Црквом Московске Патријаршије“ до његовог повратка јединству са Руском Црквом, при чему се, међутим, његово примање условљава писменим одрицањем од софијанског тумачења хришћанства и од лажних закључака који из тога проистичу, као и такође писменим обећањем постојане верности учењу Цркве.
Отац Сергије Булгаков пресуду Патријаршије сматра „нереалном, беспредметном и неиспуњивом“ (стр. 49). Захтевање одрицања од софијанског тумачења догматā вере „није изнето у виду догматских одређења, како се то чини у случајевима таквог поступања, него у облику који га чини неиспуњивим због своје неодређености: како могу да се одрекнем свог богословља које обухвата све православне догмате и, сем тога, још и непознатих других грешака? Којих? Када? У чему?“ Овде се неочекивано код оца Сергија Булгакова испољава канцеларијско-формални однос према Цркви који противречи свему претходном: протестујући против „превременог (?) суђења“ свом учењу, он се истовремено гневи због одсуства коначних „догматских одређења“, то јест, по свој прилици, анатемизама поводом његове доктрине. Не зове ли се то бити plus papiste que le Pape meme (већим папистом од самог Папе)? Али Московска Патријаршија је стрпљивија и доследнија усвојим радњама: писмено Одрицање од софијанског система је условни захтев („убудуће, уколико се појави предмет о примању протојереја Булгакова у општење, поставити као услов за такво примање, као и за допуштање свештенодејстава, писмено одрицање“ итд.). Циљ указа је, пре свега, упозоравање православних на опасности новог учења и он се за сада ограничава само на опште карактерисање. Као што смо видели, догматска одређења се већ садрже iroplicite (непристрасно и без цепидлачења – н. н.) у реферату митрополита Сергија. Можда ће она бити развијена у низ догматских тачака у најскорије време уз даљи развој „софијанских спорова“.
Даље отац Сергије Булгаков изражава спремност да одмах искаже уверавање у постојану верност Православној Цркви, али одлучно одбија да се одрекне своје софиологије која „се нипошто не односи на сам садржај догматā(?!), него само на њихову богословску интерпретацију“; као „теологуменон“ она има право на постојање у Цркви. Нема потребе да понављамо сав садржај ове књиге да бисмо доказивали неспојивост софијанства оца Сергија Булгакова и догматā Цркве. А и поред тога, ствар није у формалној верности догматима које су утврдили Сабори. Несторијанство и монофизитство су били сагласни у свему са формом православног Символа вере који су утврдили Сабори, али никоме од православних из V века није падало на памет да их сматра само „теологуменима“, у Цркви допустивим „мишљењима“ о смислу основних догмата вере и да из тог разлога устаје против њихове осуде.
Ако отац Сергије Булгакови сам сматра своје учење само „теологуменом“, зашто тако устаје против критике ове „личне интерпретације“? И ако је за њега његова софиологија истински израз учења Цркве, зашто у својој „Представци“ не одговара на критику митрополита Сергија директним и неустрашивим исповедањем својих учења пред лицем Цркве, него се труди да их на све начине забашури? Зашто он не тражи суд Цркве, не захтева тај суд, не обраћа се свим јерарсима васељене, ако је његово учење православна Истина? Или он сумња у то и желећи да ипак сачува свој систем, своју личну својину, тражи подршку „јавног мњења“, које је тако лако придобити на своју страну? Је ли то циљ његове „Представке“? Тешко нам је било да сваки пут указујемо на те њене црте. Не дајемо себи право да судимо оцу Сергију Булгакову. Неподношљиво је тешко одрећи се „дела целог свог живота“. Али Истина је изнад не само дела целог живота, него и дела живота целог човечанства, свих борби, мучних трагања, суза и крви људске историје. Само она може „да нас учини слободнима“ од робовања том делу: када је отац Сергије Булгаков дошао до зидина Цркве, није ли се без колебања одрекао дела које надилази не један живот – петстогодишњег дела хуманизма са његовом трагичном судбином? „Трчасте добро! Ко вас спријечи да се не покоравате истини?“ (Гал. 5, 7). Нека не говори отац Сергије Булгаков да се сада пред њим „и догматски затварају врата Мајке Цркве“. Та врата су увек отворена за све. Може да их затвори само горда упорност његовог великог, али заслепљеног ума.
ЗАКЉУЧАК
Отац Сергије Булагков завршава своје излагање речима апостола Павла, „благовесника хришћанске слободе“, којима жели да се руководи: „Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити“ (Гал. 5, 1).
Зар се хришћанска слобода састоји у упорности у свом „мишљењу“?Није ли она, пре свега, слобода од „свог“, чак од „своје“ природе, „своје“ воље? И шта он има у виду под „јармом ропства“? Није ли лак јарам Христов који нас ослобађа у Цркви од поробљавања „науком овога света“, привидима и самообманама? Не говори ли даље тај исти Апостол: „Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање тијелу“ (Гал. 5, 13), то јест у датом случају за неослобођено, природно-људскобогомислије, „по предању људском, по науци свијета, а не по Христу“ (Кол. 2, 8).
Син Цркве није роб своје природе, није заробљеник своје воље, није сужањ философског система – плода свог сопственог стваралаштва. „Јер смо на слободу позвани“, премда је и тежак крсни пут самозаборава који води ка тој благодатној слободи. Али „све можемо у Христу који нам моћ даје“, и Његово Име нека покаже оцу Сергију Булгакову пут којим треба да иде.
(Превела са руског језика Снежана Јелесијевић, доцент Филолошког факултета у Београду).
Зар се хришћанска слобода састоји у упорности у свом „мишљењу“?Није ли она, пре свега, слобода од „свог“, чак од „своје“ природе, „своје“ воље? И шта он има у виду под „јармом ропства“? Није ли лак јарам Христов који нас ослобађа у Цркви од поробљавања „науком овога света“, привидима и самообманама? Не говори ли даље тај исти Апостол: „Јер сте ви, браћо, на слободу позвани; само не слободу за угађање тијелу“ (Гал. 5, 13), то јест у датом случају за неослобођено, природно-људскобогомислије, „по предању људском, по науци свијета, а не по Христу“ (Кол. 2, 8).
Син Цркве није роб своје природе, није заробљеник своје воље, није сужањ философског система – плода свог сопственог стваралаштва. „Јер смо на слободу позвани“, премда је и тежак крсни пут самозаборава који води ка тој благодатној слободи. Али „све можемо у Христу који нам моћ даје“, и Његово Име нека покаже оцу Сергију Булгакову пут којим треба да иде.
(Превела са руског језика Снежана Јелесијевић, доцент Филолошког факултета у Београду).
Наш осврт на спор о Софији
О мисли Сергија Булгакова – и о његовој православности (у којој то уопште мери?), у Србији, па и шире, данас се може разговарати са професорима: оцем Димитријем Калезићем (докторат о Руској философијисвејединства (в. стр.: 28-32) – Антропологија философије свејединства Библије,1983), Здравком Пеном (докторат: Ἡ Σοφία τοῦ Θεοῦ κατά τήν πατερικήπαράδοση καί τά Ρωσικά θεολογικά ρεύματα 19. Καί 20. Αἰώνα – Премудрост Божија по светим оцима и руска теолошка струјања 19. и 20. века), Богданом Лубардићем (студија о Сергију Булгакову у Хришћанској философији: Између Софије и софиологије) и епископом новосадским Иринејем Буловићем.
Што се наше личне импресије о Булгаковљевој Софији тиче, она ће се односити на њену ликовну представу. На релацији Париз-Охрид среће се сликарска представа устоличеногангелоликог анонимуса, без ореола и без ознака, што би скупа требало да нас упути на Христа, и то разбоженог. У представљању Софије дакле, стигло се дотле да се самој Светој Тројици придодаје она-Софија, као сама четврта ипостас. Ова сликарска представа по Булгаковљевој замисли, јесте нешто што се на Институту Светога Сергија у Паризу иначе сматра реликвијом, а што се иначе крије од погледа већине православних верника. Но она има свој пандан и у представи устоличене и крунисане Софије Охридске. Ову, Охридску Софију пак, наткриљује сами изображени Христос! Међутим, обе оне, и целивајућа икона у храму Свете Софије у Охриду, и Париска у храму Сан Серж, подједнако су нетачно изображење Христа као једне и јединствене оваплоћене Софије! Обе поменуте представе напросто не одмичу од једног анти-христолошкоги лазаренског сликарског експеримента са приметнијом експресивношћу!
Ако се Божанска Софија представља оваплоћеном, онда она не може бити и остати анонимном! Она само и једино може бити иконизованибиблијски Оваплоћени Христос! У Паризу пак и у Охриду не видимо да је то био случај!!! А није ни могао бити другачији када је на њима и у главама сликара дошло до мешања личности и природе. Наравно, под утицајем – наводног „теологуменона“ – а оно ипак „догмата“ С. Булгакова.
У ком то дакле ширем философском грму лежи зец, питање је сад? Грм је монистичкафилософија универзума, а зечеви су самозвани софиолози. На њих опет, да тако софиологизују,поделовало је оптимистичко хегелијанство.(В.: Ј. Мајендорф, Хришћанско Јеванђеље и друштвена одговорност, у: Рим, Константинопољ, Москва, Интерклима-графика, Себастијан Прес, 2008, 237).
Што се наше личне импресије о Булгаковљевој Софији тиче, она ће се односити на њену ликовну представу. На релацији Париз-Охрид среће се сликарска представа устоличеногангелоликог анонимуса, без ореола и без ознака, што би скупа требало да нас упути на Христа, и то разбоженог. У представљању Софије дакле, стигло се дотле да се самој Светој Тројици придодаје она-Софија, као сама четврта ипостас. Ова сликарска представа по Булгаковљевој замисли, јесте нешто што се на Институту Светога Сергија у Паризу иначе сматра реликвијом, а што се иначе крије од погледа већине православних верника. Но она има свој пандан и у представи устоличене и крунисане Софије Охридске. Ову, Охридску Софију пак, наткриљује сами изображени Христос! Међутим, обе оне, и целивајућа икона у храму Свете Софије у Охриду, и Париска у храму Сан Серж, подједнако су нетачно изображење Христа као једне и јединствене оваплоћене Софије! Обе поменуте представе напросто не одмичу од једног анти-христолошкоги лазаренског сликарског експеримента са приметнијом експресивношћу!
Ако се Божанска Софија представља оваплоћеном, онда она не може бити и остати анонимном! Она само и једино може бити иконизованибиблијски Оваплоћени Христос! У Паризу пак и у Охриду не видимо да је то био случај!!! А није ни могао бити другачији када је на њима и у главама сликара дошло до мешања личности и природе. Наравно, под утицајем – наводног „теологуменона“ – а оно ипак „догмата“ С. Булгакова.
У ком то дакле ширем философском грму лежи зец, питање је сад? Грм је монистичкафилософија универзума, а зечеви су самозвани софиолози. На њих опет, да тако софиологизују,поделовало је оптимистичко хегелијанство.(В.: Ј. Мајендорф, Хришћанско Јеванђеље и друштвена одговорност, у: Рим, Константинопољ, Москва, Интерклима-графика, Себастијан Прес, 2008, 237).
*
Што се пак епископа новосадског и бачког, проф. др Иринеја Буловића тиче, ми ћемо га радо цитирати по питању места свештеника Сергија Булгакова у Православној Цркви, као што смо то учинили и за потребу саме ове теме. Преосвећени епископ бачки др Иринеј дакле, каже:
„Сасвим посебно, и у неку руку средишње место, између „неопаламита“ и оних међу нама који мање или више још увек богословствују схоластички, заузима отац Сергије Булгаков, као главни представник „софијанизма“ односно „софиологије“ у руском православном богословљу и философији нашега времена. У овом очито гностичком софиолошком систему Булгаков посматра божанску енергију, или по њему, божанску Премудрост (тј. Софију) на другачији начин и противречно: некад је поистовећује са суштином Божјом, попут томиста, варлаамита и наших схоластика (види његово дело Купина неопалимаја, Paris 1927, стр: 246: „Премудрост (Σοφία) је једини живот, једина суштина, једини садржај живота целокупне Пресвете Тројице...“, а понекад разликује енергију или Премудрост од непознате суштине Божје (види нав. д., стр. 249-250). Уопштено говорећи, систем софиологијеБулгакова поседује оригиналност и одважност, што и јесте његова „ахилова пета“ (јер бити оригиналан више приличи јеретицима, док је православном богословљу својствено да следи Предање и свете Оце, односно веру Католичанске Цркве), али поседује и многа нејасна и недоследна места. У грубим цртама речено, Булгаков „сабира“ Божје енергије у једну, односно у божанску Премудрост, коју разликује, али не увек и не јасно и доследно, од суштине Божје, сматрајући час да се таква његова софиологија отприлике подудара са светоотачким православним учењем о божанској енергији (види нав. д., стр. 254-255, фусн.), а час да се разликује од њега (види исто, стр. 288). Најоштрију критику „софијанског“ система Булгакова, са становишта класичне светоотачке православне мисли, упутили су Владимир Лоски (својом књигом Спор о Софии, Paris 1936.), тадашњи патријарх московски Сергије Страгородски ... („указом“ из 1935.) и, са једнаком богословском силином чувени архиепископ Серафим Соболев (Новоеучение о Софии, Софија 1935.), а касније и В. Зењковски (...), који у својој књизи Основи хришћанске философије, II, Frankfurt am Mein 1964, стр. 50-54, софиологијиБулгакова и осталих „софијаниста“ супротставља православно (тј. „паламитско“) учење о суштини и енергији као једином исправном схватању односа између Бога и света ...“ (Видети: Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић), у: Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку ЕфескомЕвгенику, Беседа – Матица Српска, Нови Сад 2019, стр. 103-104).
„Сасвим посебно, и у неку руку средишње место, између „неопаламита“ и оних међу нама који мање или више још увек богословствују схоластички, заузима отац Сергије Булгаков, као главни представник „софијанизма“ односно „софиологије“ у руском православном богословљу и философији нашега времена. У овом очито гностичком софиолошком систему Булгаков посматра божанску енергију, или по њему, божанску Премудрост (тј. Софију) на другачији начин и противречно: некад је поистовећује са суштином Божјом, попут томиста, варлаамита и наших схоластика (види његово дело Купина неопалимаја, Paris 1927, стр: 246: „Премудрост (Σοφία) је једини живот, једина суштина, једини садржај живота целокупне Пресвете Тројице...“, а понекад разликује енергију или Премудрост од непознате суштине Божје (види нав. д., стр. 249-250). Уопштено говорећи, систем софиологијеБулгакова поседује оригиналност и одважност, што и јесте његова „ахилова пета“ (јер бити оригиналан више приличи јеретицима, док је православном богословљу својствено да следи Предање и свете Оце, односно веру Католичанске Цркве), али поседује и многа нејасна и недоследна места. У грубим цртама речено, Булгаков „сабира“ Божје енергије у једну, односно у божанску Премудрост, коју разликује, али не увек и не јасно и доследно, од суштине Божје, сматрајући час да се таква његова софиологија отприлике подудара са светоотачким православним учењем о божанској енергији (види нав. д., стр. 254-255, фусн.), а час да се разликује од њега (види исто, стр. 288). Најоштрију критику „софијанског“ система Булгакова, са становишта класичне светоотачке православне мисли, упутили су Владимир Лоски (својом књигом Спор о Софии, Paris 1936.), тадашњи патријарх московски Сергије Страгородски ... („указом“ из 1935.) и, са једнаком богословском силином чувени архиепископ Серафим Соболев (Новоеучение о Софии, Софија 1935.), а касније и В. Зењковски (...), који у својој књизи Основи хришћанске философије, II, Frankfurt am Mein 1964, стр. 50-54, софиологијиБулгакова и осталих „софијаниста“ супротставља православно (тј. „паламитско“) учење о суштини и енергији као једином исправном схватању односа између Бога и света ...“ (Видети: Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић), у: Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку ЕфескомЕвгенику, Беседа – Матица Српска, Нови Сад 2019, стр. 103-104).
Део IV
Планетарни ревнитељи познања плода с дрвета усред врта
Атеисти од планетарног утицаја пак, налик Стивену Хокингу, не престају да изненађују богопротивном упорношћу. Хари Труман је, заједно са Робертом Опенхајмером,рецимо, већ био постао виновник активирања атомске направе Litleboy, еда би се властитој држави обезбедили стални суверенитет и даља доминација. Ради тога су и два туђа града прогутана са целокупним становништвом – Хирошима и Нагасаки, а био је планиран нестанак и других, рецимо у Совјетској Русији. Труман и Опенхајмер су на тај начин постали Смрт, и заједно са Шивом – разарачи светова. Пре њих су у гутању силе и супстанце света доминирали јеретичествујушчи мислиоци и активисти попут психијатра Сигмунда Фројда, Тита, Винстона Черчила, Стаљина, Лењина, Карла Маркса... Крећући се и кроз блиску прошлост, ми наилазимо на људе девалвирале и испале из оквира како православног, тако и латинског хришћанства, попут књижевника ЖозеаСарамага, мислиоца и свештеника Сергија Булгакова, писаца НикосаКазанцакиса и Лава Толстоја... ту неизбежно срећемо и Јуду науке, неуспелог теолога и природњака, прелашћеног полутана и идеалног смутљивца Чарлса Дарвина. А газећи по дубокој старини, набасава се све до анатемисаних ликова попут Акиндина и Варлаама, Диоскора и Севира, Несторија, Аполинарија и Македонија, Оригена, и најзад, Јуде...
Разгледајући образине и одоре и костиме дегустатора прелести и духовне смрти, оних које је завела чулна пожуда, пожуда очију и разметање земаљским благом (1. Јованова 2, 16), односно самовољом и гордошћу, ми наилазимо и на мноштво њихових тајних и јавних следбеника, рађајућих се у дослуху са лажним учитељима и антихристима (исто, 2, 18-19). Док се њихово насиље у разним видовима продужава све до овога часа. И то је насиље оних који од нас изађоше, али не беху од нас; јер да од нас беху, остали би с нама; него требало је да се покажу да нису сви од нас. (Исто, 19).
Разгледајући образине и одоре и костиме дегустатора прелести и духовне смрти, оних које је завела чулна пожуда, пожуда очију и разметање земаљским благом (1. Јованова 2, 16), односно самовољом и гордошћу, ми наилазимо и на мноштво њихових тајних и јавних следбеника, рађајућих се у дослуху са лажним учитељима и антихристима (исто, 2, 18-19). Док се њихово насиље у разним видовима продужава све до овога часа. И то је насиље оних који од нас изађоше, али не беху од нас; јер да од нас беху, остали би с нама; него требало је да се покажу да нису сви од нас. (Исто, 19).
Домаћи ревнитељи познања плода с дрвета усред врта
Идући унатрашке од најновијих кандидата и питомаца пројектованих за једење плода са забрањеног дрвета усред врта (Постања 3, 3-7, 11), дакле дрвета доброг за јело, милине за гледање и пожељног ради знања (исто, стих 6), ми у овом часу треба да стрепимо и за све особе којима су сеотвориле очи (стих 7). За шта? За светско – за пожуду тела, и пожуду очију, и охолост живота – (1. Јованова 2, 16).
Међу домаћим ревнитељима данас предњаче и тзв. „другоправославци“ или другачији православци: поједини савремени патријарси и архиепископи, митрополити, епископи и њихови послушници, охоли и недостојни свештеници, те осакаћени мислиоци и презиратељи реализма и етоса у савременој Српској Православној Цркви (попут Владана Перишића и Вукашина Милићевића).
Међу домаћим ревнитељима данас предњаче и тзв. „другоправославци“ или другачији православци: поједини савремени патријарси и архиепископи, митрополити, епископи и њихови послушници, охоли и недостојни свештеници, те осакаћени мислиоци и презиратељи реализма и етоса у савременој Српској Православној Цркви (попут Владана Перишића и Вукашина Милићевића).
Тужакање своје Цркве под стегом САНУ
Митрополита Сергија Закључак горњег текста: Расуђивање о учењу протојерејаСергија Булгакова и одлука Патријаршије, дословце је применљив и на следеће екипно иликлановскосаопштење:Intelektualci u politici – Vladika Grigorije, Postoji li u crkvi prostor za slobodu naučnog istraživanja i govora?, у Nedeljnik 01.12 2022, četvrtak, стр. 3/5-5/5.
Наиме, овај Закључак двојице руских богослова подједнако се односи на нека места овог екипногиликлановског, у целини гледано по садржини, ипак оскудногсаопштења; а тек по његовом клеветничком закључку! Било како било, Митрополит Сергије и Владимир Лоски дају потпуни одговор на несувисло питањеу начелу, те тако и на питање овог екипног или клановског, понављамо, оскудног и клеветничког саопштења.
Једнако тако, часна двојица православних богослова, митрополит Сергије и Владимир Лоски, пружају руку помоћи свакоме ко би се нашао у невољи са богословљем. Они је дакле пружају и онима који су због јересиословља и демонословљау својој Цркви, те клеветања своје Цркве, и наравно Светога Саве, завереништава и кривотворења у њој и у њеном богословљу – дошли у опасностда изгубе и веру и душу! У томе се досад огледа сав њихов, паклени проблем!
Да бисмо „слободномислећим“ члановима клана или „књижевног клуба“, ублажили отеклине и ране од непрестане употребе „франачке смокве – бодље помешане са коштицама“, поновимо у Закључку Реферата двојице богословских великанаи мало пре речено: „Зар се хришћанска слобода састоји у упорности у свом „мишљењу“? (...)Син Цркве није роб своје природе, није заробљеник своје воље, није сужањ философског система – плода свог сопственог стваралаштва. „Јер смо на слободу позвани“, премда је и тежак крсни пут самозаборава који води ка тој благодатној слободи.“
Наиме, овај Закључак двојице руских богослова подједнако се односи на нека места овог екипногиликлановског, у целини гледано по садржини, ипак оскудногсаопштења; а тек по његовом клеветничком закључку! Било како било, Митрополит Сергије и Владимир Лоски дају потпуни одговор на несувисло питањеу начелу, те тако и на питање овог екипног или клановског, понављамо, оскудног и клеветничког саопштења.
Једнако тако, часна двојица православних богослова, митрополит Сергије и Владимир Лоски, пружају руку помоћи свакоме ко би се нашао у невољи са богословљем. Они је дакле пружају и онима који су због јересиословља и демонословљау својој Цркви, те клеветања своје Цркве, и наравно Светога Саве, завереништава и кривотворења у њој и у њеном богословљу – дошли у опасностда изгубе и веру и душу! У томе се досад огледа сав њихов, паклени проблем!
Да бисмо „слободномислећим“ члановима клана или „књижевног клуба“, ублажили отеклине и ране од непрестане употребе „франачке смокве – бодље помешане са коштицама“, поновимо у Закључку Реферата двојице богословских великанаи мало пре речено: „Зар се хришћанска слобода састоји у упорности у свом „мишљењу“? (...)Син Цркве није роб своје природе, није заробљеник своје воље, није сужањ философског система – плода свог сопственог стваралаштва. „Јер смо на слободу позвани“, премда је и тежак крсни пут самозаборава који води ка тој благодатној слободи.“
Вашарска или маркет-култура
више него ли теологија протеста
Дотаћићемо се неких гњецавих места вашарске или маркет културе, више него ли теологије протеста. Ту,где се наиме разголићују вашарски, „новоправославни“ теолози. Они теже да живе без обавеза и благослова, када истовремено неки од њих носе костиме, неки одоре, а неки опет образине. Но необавезност и ноншаланција, па релативизација догмата, канона и црквених правила, знаци су њиховог препознавања, као и простор њиховог испољавања и освајања слободе. Изградити имиџ, достићи драмску лакоћу веровања и доћи до моменталних решењатешких места – све то да! – али само у зависности од кулоара, ложе, џет-сета, студија, сцене, изнајмљеног простора, трибине, дворане, црквеног ентеријера. Све то постепено постаје њихов заштитни знак, укључујући пропратни маниризам: игнорисање, карикирање, увреде, псовке, таргетирања, сатанизацију, закулисне радње и новчане трансакције, телохранитеље, самовољно искакање из поретка: повлачење нових епархијских граница Српске Православне Цркве у Дијаспори... свакојака истрчавања пред руду или на медијски терен..., све до манипулисања датумом прославе Божића у Епархији диселдорфској и немачкој..., упрезање опет у туђа кола..., и наравно – све време: Инат, инат и само инат, тај најгори занат! Зато„другоправославље“ или „другачије православље“ не може бити ништа друго до стално кварења црквене доктрине и подривање канонске дисциплине!!!
*
У вези са EXkursPodcast-Epizod-ом 001-Vukasin Milicevic, Dopisi iz Diznilenda,рећи ћемо да се ту инсистира на теми ниподаштавања реалног живота у Српској Православној Цркви, односно гледања на њега само каона пригљатку и придумку, и у маниру сиктаве-уздржаности... Са амбицијом представљања свега а нарочито морала, у видусвих лађа које су нам давно потонуле!
Отварајући тему треба да се запитамо до којег степена прелести јестигао онај хришћанин који је спреман да у сваком тренутку устврди да је стање у нашој Цркви такво да је она спремна саму себе и своју светост да прода за одређене интересе. У реакцији на ту небулозу рецимо, Црква себи и данас као и у протеклим вековима с правом дозвољава да има отворен однос према Држави, према другим верским заједницама, или опет црквама, стижући тако све до својих ктитора и добротвора. Она притом има у виду и свачији морални и покајнички кредибилитет, свачије покајничко настројење и право.Та потреба стоји у органској вези са општом потребом спасења људи свих и свуда, и ми на њу не можемо гледати превасходније очима инспектора за криминал и индулгенције него ли очима нечије душе која се већ отворила пред нама јер је покајнички настројена. Али, да и овде има прилога којисмрде, чињеница је да их има. Срећом, они нису ни неминовни, ни у већини, а нису ни доминантни у историјиктиторства и приложништва!
Укључујући се у претрес EXkursPodcast-Epizode 001-Vukasin Milicevic, аналитичар Љ. Давидовићкоментарише ставовекоји се у њојзаузимају, па каже: „У тону саговорника се осећа својеврсна параноја. Питамо се чиме изазвана? Вапајем ли за правом на критичко мишљење и говор, а који не би били оквалификовани, како обично бива (?), као издаја. Приметно је да се овде искази селе наизменично са фона политике на црквена збивања, и то политичким дискурсом непримереним Цркви. Када је већ реч о недостатку критичког мишљења, а у контексту разговора о Цркви, не можемо а да не помислимо да се то онда односи и на недостатак слобода унутар Цркве Христове. А зар нас Свети Оци и духовницистарци широм Православља не упућују на непрекидно расуђивање, разликовање духова, и да ли је све то могуће без критичког мишљења? Очигледно да за предавача ПБФ Вукашина Милићевића оно подразумева слободу да се каже на пример да неком, ваљда Цркви или верницима или црквеној јерархији (?) Јеванђеље служи пре свега како би се оковало златом а не за читање илида се његовим истинама руководимо, да их усвајамо и себе утврђујемо у врлини. Или опет, када исти он каже да се епископи не оглашавају више по питањима Косова, екологије нити по било којим питањима насушним обичном свету, јер они из својих дворова, скупоцених аутомобила, које иначе држава обилато финансира из буџета, увиђају само тривијалне проблеме попут ТВ серије Попадија, замазујући тако очи народу, будући да се не баве круцијалним проблемима Цркве који су се нагомилали после упокојења блаженопочивших Амфилохија и Атанасија. У том временском вакуму, а који траје ли траје, одустало се од великих идеја Светих Отаца, Светог Предања и сл. које су красиле српску теолошку мисао. Данас у Цркви су попадале маске. Лако се одустало од светиња јер, како тврди свештеник Вукашин: Нема те светиње која се не може продати за велике интересе! Да би колико толико ублажио своју хулу на своју Цркву, он помирљиво додаје да је то тако јер ми нисмо свети!То је по њему објашњење за тако нечасну и неблагословену трговину. И тако он своју жалопојку због недостатка критичког мишљења у Цркви, али и ван ње, тумачи као последицу недостатка културе протеста у нашем народу.
Питамо се, шта би врли доцент ПБФ тек говорио ако би имао неограничену слободу и храброст да критички промишља и говори? Ако је без те и толике слободе, цедећи кроз зубе, пажљиво бираним речима – изрекао толику хулу, шта би тек изговорио када би био без ограничења?!“
Да закључимо. Повлаштени и истакнути синови јединци не треба да говоре искључиво о саборности и о личном односу према Богу, него да им реч о томе: о заједничењу и о слободи превасходно буде у складу са личним подвигом и службом, исповедањем вере и личном моралном чистотом. Само тада бисмо са правом могли, и смели уважити свачије право на личну критичку свест, за коју се сви, а нарочито екстравагантни асистент и доцент тако здушно боре. И тада би се свако ваљда сложио да је црно само црно, а бело само бело.
Отварајући тему треба да се запитамо до којег степена прелести јестигао онај хришћанин који је спреман да у сваком тренутку устврди да је стање у нашој Цркви такво да је она спремна саму себе и своју светост да прода за одређене интересе. У реакцији на ту небулозу рецимо, Црква себи и данас као и у протеклим вековима с правом дозвољава да има отворен однос према Држави, према другим верским заједницама, или опет црквама, стижући тако све до својих ктитора и добротвора. Она притом има у виду и свачији морални и покајнички кредибилитет, свачије покајничко настројење и право.Та потреба стоји у органској вези са општом потребом спасења људи свих и свуда, и ми на њу не можемо гледати превасходније очима инспектора за криминал и индулгенције него ли очима нечије душе која се већ отворила пред нама јер је покајнички настројена. Али, да и овде има прилога којисмрде, чињеница је да их има. Срећом, они нису ни неминовни, ни у већини, а нису ни доминантни у историјиктиторства и приложништва!
Укључујући се у претрес EXkursPodcast-Epizode 001-Vukasin Milicevic, аналитичар Љ. Давидовићкоментарише ставовекоји се у њојзаузимају, па каже: „У тону саговорника се осећа својеврсна параноја. Питамо се чиме изазвана? Вапајем ли за правом на критичко мишљење и говор, а који не би били оквалификовани, како обично бива (?), као издаја. Приметно је да се овде искази селе наизменично са фона политике на црквена збивања, и то политичким дискурсом непримереним Цркви. Када је већ реч о недостатку критичког мишљења, а у контексту разговора о Цркви, не можемо а да не помислимо да се то онда односи и на недостатак слобода унутар Цркве Христове. А зар нас Свети Оци и духовницистарци широм Православља не упућују на непрекидно расуђивање, разликовање духова, и да ли је све то могуће без критичког мишљења? Очигледно да за предавача ПБФ Вукашина Милићевића оно подразумева слободу да се каже на пример да неком, ваљда Цркви или верницима или црквеној јерархији (?) Јеванђеље служи пре свега како би се оковало златом а не за читање илида се његовим истинама руководимо, да их усвајамо и себе утврђујемо у врлини. Или опет, када исти он каже да се епископи не оглашавају више по питањима Косова, екологије нити по било којим питањима насушним обичном свету, јер они из својих дворова, скупоцених аутомобила, које иначе држава обилато финансира из буџета, увиђају само тривијалне проблеме попут ТВ серије Попадија, замазујући тако очи народу, будући да се не баве круцијалним проблемима Цркве који су се нагомилали после упокојења блаженопочивших Амфилохија и Атанасија. У том временском вакуму, а који траје ли траје, одустало се од великих идеја Светих Отаца, Светог Предања и сл. које су красиле српску теолошку мисао. Данас у Цркви су попадале маске. Лако се одустало од светиња јер, како тврди свештеник Вукашин: Нема те светиње која се не може продати за велике интересе! Да би колико толико ублажио своју хулу на своју Цркву, он помирљиво додаје да је то тако јер ми нисмо свети!То је по њему објашњење за тако нечасну и неблагословену трговину. И тако он своју жалопојку због недостатка критичког мишљења у Цркви, али и ван ње, тумачи као последицу недостатка културе протеста у нашем народу.
Питамо се, шта би врли доцент ПБФ тек говорио ако би имао неограничену слободу и храброст да критички промишља и говори? Ако је без те и толике слободе, цедећи кроз зубе, пажљиво бираним речима – изрекао толику хулу, шта би тек изговорио када би био без ограничења?!“
Да закључимо. Повлаштени и истакнути синови јединци не треба да говоре искључиво о саборности и о личном односу према Богу, него да им реч о томе: о заједничењу и о слободи превасходно буде у складу са личним подвигом и службом, исповедањем вере и личном моралном чистотом. Само тада бисмо са правом могли, и смели уважити свачије право на личну критичку свест, за коју се сви, а нарочито екстравагантни асистент и доцент тако здушно боре. И тада би се свако ваљда сложио да је црно само црно, а бело само бело.
*
Међу домаћим ревнитељима познања добра и зла уврстили сусе и професори свачији и ничији (попут Б. Ш. и Р. К...), те прелашћени дрзници и скривени расколници, попут Жељка Познановића. Овај је први у Србији открио постојање „војске гарден гнома вртних патуљака, са којима је (он-Познановић) у сталним консултацијама“. Они се дакле лично познају и на уво један другом шапћу. И још је спреман да са њима, ако буде било потребно, под сопственим руководством и „браник вјере и нације“ учвршћује. Притом он селективно исмева епископе Српске Православне Цркве; док његов истомишљеник и коментатор и сав збор епископа гура у јендек. Какав бој: два Голијата против целог сабора епископа Српске Православне Цркве!
Но познајући Познановића тврдимо да ће он у завршном чину спасавања „браника вјере и нације“ ипак тражити изузеће од личног учешћа... Јер, шта учинити ако се то светло дело отргне контроли па испадне да је остао без доколице?, или му је наступио обрт: право седео а криво зборио...?)!
Ж. Познановић се одлично уклапа и у причу о господару који је изашао на раскршће да најми раднике. И кога ће год наћи тамо он ће га унајмити, само ће Познановића послати на туђу њиву гнома да је урнише.
И тако се Ж. Познановић лако дао наговорити од стране поглавице војске вртних патуљака да учествује у диверзији гнома, но да ли се он и покренуо на ишта више од језика, с обзиром да својих гнома никад није имао?! Дакле, преостајему маргина... (ПрочитатиCRC).
Но познајући Познановића тврдимо да ће он у завршном чину спасавања „браника вјере и нације“ ипак тражити изузеће од личног учешћа... Јер, шта учинити ако се то светло дело отргне контроли па испадне да је остао без доколице?, или му је наступио обрт: право седео а криво зборио...?)!
Ж. Познановић се одлично уклапа и у причу о господару који је изашао на раскршће да најми раднике. И кога ће год наћи тамо он ће га унајмити, само ће Познановића послати на туђу њиву гнома да је урнише.
И тако се Ж. Познановић лако дао наговорити од стране поглавице војске вртних патуљака да учествује у диверзији гнома, но да ли се он и покренуо на ишта више од језика, с обзиром да својих гнома никад није имао?! Дакле, преостајему маргина... (ПрочитатиCRC).
*
Све што би се тицало „бораца за веру“ – једног уредништва крвожедних умова и неразумних зилота и клеветника... овако би гласило: Они иду на сигурно: Бићеш оно што ти се нареди и што ти се набеди да будеш! Али по том диктату и упливу, у одређеној мери је и крв блаженоупокојеног епископа жичког Хризостома проливена! Хоће ли онда неко из уредништва ове крвожедне дружине ту чињеницу макар у разматрањеузети?!
Поговор
И Земља, и Небеса и Преисподња имају Христа за своју тежу и одгонетку. Ако је Земља простор – бити или не бити за Христа, Небеса – бити са Христом, а Преисподња – бити без Христа, онда је сва трагика Преисподње или Пакла – немати Христа и не бити са Њим! Не дакле као првенствено – мучити се тамо, или чак допасти друге смрти! Сав благослов нашега постојања изједначује се са Христом, а сва трагика постојања и непостојања опетсе изједначује са одсуством од Христа!
Господња Пасха је превођење од смрти к животу и од земље к небесима (из Пасхалног Канона).
Владика је опленио Ад, подигао сужње љуто држане у њему и засијао нам из њега као из чертога (Из стиха осме песме и четврте пасхалне стихире Пасхалног Канона).
Куда да одем од духа твога? Куда да утекнем од присуства твога? Ако се усмерим на небо, Ти си тамо. Ако се спустим у шеол, и тамоси. (Пс. 138/9, 7-8).
(...) свакоме је од нас дана благодат по мери дара Христовога (...)На висину узлазећи, одведе сужње, даде даре људима. Оно „узиђе“ – шта друго значи доли то да и сиђе у најдоња места земље? Који сиђе, исти је онај који и узађе више свију небеса да испуни све. (Ефесцима4, 7-11).
(...) да у страху и љубави(...) вршим заповести Христове, и да избегнем огањ неиздрживи(...) (Минеј Новембар, дан 15, Слава и ниње, Богородичан, глас 4, стр. 234).
И Анђеле, који нису чували своје достојанство него су оставили своје пребивалиште, сачувао је за суд великога Дана, оковане у мраку вечним оковима(...) (Јуда 6).
Чеда, чувајте себе од идолских приноса! (1. Јн. 5, 21).
Гле, име Господа издалека долази, гнев његов гори, јарост се повећава, усне су му пуне љутине, језик му је као огањ који прождире. (Ис. 30, 27).
Избави ме од кривице за крв, Боже, Боже спасења мога, да језик мој кличе правди Твојој. (Пс. 50, 16).
Господња Пасха је превођење од смрти к животу и од земље к небесима (из Пасхалног Канона).
Владика је опленио Ад, подигао сужње љуто држане у њему и засијао нам из њега као из чертога (Из стиха осме песме и четврте пасхалне стихире Пасхалног Канона).
Куда да одем од духа твога? Куда да утекнем од присуства твога? Ако се усмерим на небо, Ти си тамо. Ако се спустим у шеол, и тамоси. (Пс. 138/9, 7-8).
(...) свакоме је од нас дана благодат по мери дара Христовога (...)На висину узлазећи, одведе сужње, даде даре људима. Оно „узиђе“ – шта друго значи доли то да и сиђе у најдоња места земље? Који сиђе, исти је онај који и узађе више свију небеса да испуни све. (Ефесцима4, 7-11).
(...) да у страху и љубави(...) вршим заповести Христове, и да избегнем огањ неиздрживи(...) (Минеј Новембар, дан 15, Слава и ниње, Богородичан, глас 4, стр. 234).
И Анђеле, који нису чували своје достојанство него су оставили своје пребивалиште, сачувао је за суд великога Дана, оковане у мраку вечним оковима(...) (Јуда 6).
Чеда, чувајте себе од идолских приноса! (1. Јн. 5, 21).
Гле, име Господа издалека долази, гнев његов гори, јарост се повећава, усне су му пуне љутине, језик му је као огањ који прождире. (Ис. 30, 27).
Избави ме од кривице за крв, Боже, Боже спасења мога, да језик мој кличе правди Твојој. (Пс. 50, 16).
У Крушевцу
22/9 новембар 2022. лета Господњег
Епископ крушевачки Давид
Извор: Епархија крушевачка