МИТРОПОЛИТ НЕОФИТ - РЕДОВНИ МЕСЕЧНИ ДУХОВНИ СУСРЕТ СА ВЕРНИМ НАРОДОМ 7.4.2021.


Митрополит Неофит, Редовни месечни духовни сусрет са верним народом

7. 4. 2021.

Једна од веома добрих ствари које су проистекле из ових наших сусрета је и та што се народ поучава о својој вери. То је, по сведочењу самих верника, била и јесте велика потреба савремених православних хришћана. Провлаче се важна питања кроз нашу свакодневицу, на која не можемо да одговоримо јер постоји велика збуњеност и међу нашим архијерејима, свештеницима, духовним оцима и мајкама, тако да не знају како да одговоре. Због тога нам је неопходно православно богословље. Нека би нас Бог просветлио да будемо православни! Међутим, православно богословље није увек и академска теологија богословских факултета. Камо среће да јесте! Али, нажалост, није увек. Када кажемо „православно богословље“, ми под тим подразумевамо искуство светитеља. То је православно богословље: примењено Еванђеље. Дакле, за нас овде је од кључног значаја како живи у светлости, у нествореној светлости, нпр. Света Герондиса на Криту. (10 мин)

Или како је гледао нестворену светлост, блажене успомене затворени Старац Николај из Свете Тројице на путу до своје капелице (параклиса) Св. Апостола Андреја у Јалуси[1]. Будући да се овај човек Божји, Старац Николај (Мусис), упокојио, могу да објавим његову тајну, његово искуство. Дакле, када су га Турци затворили, одмах су почели да га туку да би им открио где је, наводно, држао новац и где су скривали војнике. После извесног времена Старца је савладало безнађе јер се наш завичај „потурчио“, окупиран. Знате ли шта значи да наједанпут угледате своја села препуна Турака, да један по један ваш сународник одлази, да заточени старе и умиру, а млади одлазе да би школовали децу у слободном делу (Кипра)... То се дешава и овде, у слободном делу, а замислите како је било њима заточенима, да им пролазе године у том стању... Свету литургију су имали јер је остао о. Захарија. И сада је имају, иако можда не баш сваке недеље. Замислите толике године... тек сада је отишао други свештеник у окупирану област. У време слободе (пре окупације Турака), он није био нарочито црквен.

Зато и вама говорим да сада у тешким временима, тачније у претпорођајним боловима пред тешким временом које долази, треба да се занимамо суштинским стварима наше вере. Јер не знаш шта ће сутра Бог допустити да се догоди свакоме од нас... Да бисмо могли да имамо снаге када буду дошли веома тешки догађаји... Када не будемо могли да се овако састајемо у групама ради катихизације, нити да ово преноси нека телевизија на неком интернету... Можемо да дочекамо и такво време. Не дао Бог! Са овим што видимо да се догађа, све је могуће.

Добро, зар мислите да је Николај Мусис из Свете Тројице икада могао да очекује да се његово село и пола Кипра испуни Турцима? Није могао то ни да замисли. Зато често понављам: никад не реци никад, јер не знаш. Треба да имамо спремно оружје вере. Он није био припремљен за толико тешку ситуацију. Дошло му је једно просветљење где да прибегне. Грчка нам је рекла да се наш национални вођа Караманлис налази далеко. Дакле, нема ништа од нашег надања у Грчку, у коју смо били заљубљени од 1955. до 1959... Наше снаге су мале и ограничене. Шта да радимо? Прибегао је светитељу свога краја (Карпасија), Апостолу Андреју.

Он је омиљени светитељ и целог Кипра. Њему се обраћамо са „мој свети апостоле Андреје“, и осећамо да нам је блискији од нашег оца или деде... После Пресвете Богородице Кипрани су поставили Светог апостола Андреја за свог деду, макар у двадесетом веку. Раније смо имали Светог Ђорђа. Да будем искрен, за мене је одмах после Пресвете Богородице Свети Георгије, иако се мојој мајци јавио Апостол Андреј да бих се ја родио (да бих остао у животу). Постоје разлози за ту љубав према њему коју сам касније стекао. Али и према Апостолу Андреју, јер сам захваљујући њему остао у животу. Појавио се пред мојом мајком док је била трудна, рекао јој: „Немој да побациш дете!“ и благословио је.  

Старац Николај је почео да се моли Апостолу Андреју да се смилује на његов крај. Сетио се да су његове деде читали Давидов Псалтир. У црквици, за певницом је нашао један стари Псалтир. Нашао је књигу свог деде и због тога се много обрадовао. Певница у цркви је добила име по Псалтиру[2]. Старац Николај је почео да чита иако није ништа разумевао. После сваког читања Псалтира осећао да му је срце препуно утехе и радости. Господе помилуј! Почео је постепено да улази у значење стихова. Прве недеље је разумео пар стихова, следеће недеље још два, наредне још два... Иако ништа није разумевао разумом, срце је осећало.

Чујете ли? То је православно искуство. А ми слушамо и тражимо превод. Чим први пут дођемо на Свету литургију, захтевамо превод као услов да бисмо разумели и поново дошли...

Чудио се и сам томе колико је утехе и просветљења добијао од читања Псалтира. Пошто црквица није имала електричну струју, одлазио је ујутро да би видео да чита. Осећао је у себи охрабрење и сладост. „А Давид се много жалио“, како каже Старац Никола, „Псалтир је једна непрестана жалопојка“. Давид говори о својим непријатељима: Зашто се умножише непријатељи моји, Господе. Старац Николај је живео у сличним околностима као пророк Давид. Чим би отворио врата цркве, угледао би Турке испред себе. (20)

Говорио сам вам и раније, за православног хришћанина који хоће да научи богословље решење нису ни књиге ни дипломе, јер често могу да нас преваре и да нас удаље од нашег циља: да се наше срце испуни благодаћу Светог Духа. Зато често срећемо неписмене, необразоване, који не знају да читају, не умеју да поју... али имају благодат. Сетите се наше Христине, једне бакице из Акакија, шта је она могла да прочита? Благодаћу Божјом ми овде још увек живимо то чудо: имамо много старих људи који су неписмени, али ако ти кажу две речи, твоје срце је препуно. А када идеш код лекара, психијатра, психолога... упркос свим анализама и психонализама, ево дијализе (развода, растакања)! Дакле, човек је биће коме је пре свега потребна благодат Божја. Зашто? Зато што је он икона Божја, створење Божје, из његових руку смо изашли. Као што ваше дете ако вас изгуби на тренутак, одмах вас тражи и пита где сте. Видите како усвојена деца чим одрасту траже свог биолошког оца и мајку, и питају за своју мајку да сазнају ко је та жена која их је родила. Без обзира што им је добро код родитељи који су их усвојили, они траже свој прототип (оригинал). Таква је и душа сваког човека, жели да упозна свог Творца: Слика сам неизрециве славе Твоје, иако носим ране грехова[3].

Пошто је одлазио у цркву и читао Псалтир, срце старца Николе се постепено испунило благодаћу. Немојте мислити да је то било само од читања Псалтира, него и од трпљења. Да није био стрпљив и да је уместо тога проклињао Турке, зар мислите да би дошла благодат? Или да је проклињао пучисте... Не, не би дошла. Благодат Божја одлази!

Мојој мајци се то догодило. Отишла је Светом старцу Атанасију у манастир Ставровуни – о којем нам садашњи живи светитељи сведоче да се налази међу хоровима светитеља, није прошло ни четрдесет дана од његовог упокојења када смо то сазнали. Рекла ми је да је осетила како је благодат Божја напустила чим је проклела пучисте. Помислила је да су криви пучисти због нашег избеглиштва, зато што је изгубила сина за време рата и зато их је проклела. Разумете? Али на клетви, чак и ако је праведна, односно ако је последица гнева због неправде, не можеш да градиш сасуд душе! Напротив, сасуд душе пуца и благодат одлази. Као што из напуклог резервоара (цистерне) исцури вода...

Овај Старац је философски (мудро) сагледао ситуацију, и закључио: чак и да нису дошли Турци ’74, ми бисмо се између себе побили! Зато је Бог то допустио: да се освестимо и схватимо који је смисао живота и који је смисао смрти. Тако је почео да буде стрпљив... (25 мин)
     
[1] Село Агија Тријада или Јалуса на окупираном (од стране Турака) полуострву Карпасија на Кипру.          
 
[2] На грчком језику иста реч означава и псалтир и певницу: ψαλτήρι.   
[3] Тропар из опела, глас 5.

Са грчког превела Валентина Аврамовић

 

ДУХОВНЕ ПОУКЕ НЕОФИТ МОРФСКИ

 

offline