На прагу Божића (2. дио) - Без Бога је смрт бесмислена
Беседа са митрополитом Месогејским и Лавреотикијским Николајем
2. дио
Ако то није загрљај, ни ово није Црква
– А одлука да постанете члан Цркве?
– Донео сам је за 23 дана. 23 дана је прошло од тренутка када ме је та мисао посетила и од када ми ништа друго није улазило у главу. Желео сам да окренем кормило живота и рескирао сам да запливам у сасвим другом смеру. Славим Бога због тога.
–За та 23 дана није ли се појавила жеља да одустанете?
– Појавила се. Вољна, рационална жеља. Одједном ми се родила следећа мисао: а шта ако то што називамо Црквом, у суштини није оно што видимо: добри свештеници са брадама, у расама, иконе, тамјан, свеће и кандила, – него је само организација религиозног типа, која постоји да би умирила психолошку несигурност људи, њихове страхове, немире, осећај неизвесности, и да ничег другог сем тога нема? Зато сам врло благодаран Богу и оним људима које сам упознао у младости: захваљујући њима размишљања о дубљим стварима у периоду мојих „благословених сумњи“ су превагнула. Када сам почео да размишљам о монаштву, одмах сам оставио науку. Прва ствар коју је требало да урадим било је да се ослободим мисли (са којом сам се тада већ сродио) о себи као научнику. Бављење науком је за мене била најукуснија храна и чинило се, неопходна за живот. У томе нема ништа лоше, и сада ми интересовање за научну хронику доноси задовољство. То боји мој живот, служи као сладак фил на моју истину.
– Шта Црква треба да симболизује данас?
–Не треба ништа да симболизује, треба да буде. „Симболизовати“ – то је нека представа, неки идол. А „бити“ је суштина.
– Писали сте да Црква треба да буде „загрљај“…
– Ако није загрљај, онда то није Црква. Него бич, реч закона, пресуда, хипербола лика. Нема ништа заједничко са истином. Црква је оно што васкрсава, просвећује, ослобађа, отвара човека. Замислите не рационално, а помоћу осећања да свет лежи у Божијем загрљају. Бог је Тај, Који предлаже Себе човеку. Није ли то прекрасно? Отићи из овог света и мало осетити други живот? Мислим да јесте. Још чудесније је на личном искуству проживљавати другу реалност. Истина, у нашим животима царује рационално схватање, које нас спутава да то чинимо. Зато Црква остаје за нас нешто што представља део културе и традиције, нешто лицемерно што скрива у себи мноштво недостатака.
Једном приликом сам, на позив школараца, гостовао у њиховој школи. Разговарали смо и тај разговор је био врло креативан. Једно дете је упитало: „Извините за питање. Кажу да су се данас многи окренули религији. По вама, да ли је то исправно?“ Одговорио сам: „Религија као таква ми је незанимљива. Шта је то религија? Религија – „долази време испитног рока, одбране дипломе или пријемних испита, није важно да ли сам се спремао али палим свећу како би ми Бог помогао да положим испит.“ Али, такав Бог не постоји! Религија још значи да сам исцедио чирић, боли ме, целе ноћи не могу да заспим, стављам на болно место уље, трчим код лекара, чиним све што је могуће, са тешкоћом трпим и замишљам Бога Који ће се сада појавити и решити мој проблем. Али ни такав Бог не постоји.“
Без Бога је смрт бесмислена
– Постоје и озбиљније ситуације, владико. Где је Бог када људи губе децу, или када болују од неизлечивих болести? Писали сте о човеку који подиже очи ка небу и узвикује: „Зашто баш мени, Господе?!“ То је прекор.
– То је прекор, а могло би бити и питање. Ни једно, ни друго није лоше. Врло је разумљиво, људски је. Како је то мени могло да се деси?! У епилогу књиге, на коју се позивате, говорим о сусрету са девојчицом на самрти. Рекао сам јој: „Могу ли да те питам? ( тада се у мени родила сумња у Бога...) Да ли си некада постављала себи питање: „Господе, зашто се то мени десило?“?“ „Не, – каже. – Батјушка, сваки пут сам се питала: „Зашто се то није са мном десило, Господе?!“ И очекивала сам не смрт, него просвећење.“
То су врата кроз која се одвијао разговор Бога са девојчицом. Таквог Бога у Кога ми сада сумњамо, са смрћу и осталим, – нема. Зар може бити Бог, Који је допустио смрт (у оном смислу како је ми схватамо)?! За мене је смисао смрти без признавања Бога необјашњив!
Замислите наш живот. У прошлом животу сам био астрофизичар и зато знам: живимо у свету колосалних растојања. То је невероватно! Сада ћу вам рећи колико је велики свет. Светлост која има огромну брзину, оквирно за секунд стиже од Месеца до Земље, а око 8 минута је потребно да пређе растојање од Сунца до Земље. Од најудаљеније планете му треба 3,5 сата. Од „првог Сунца“, које се налази изван оквира нашег Сунца, – 3,5 године. Наша галаксија је толико велика да има 200 милијарди звезда. Дијаметар галаксије је око 100 хиљада светлосних година, то јест, светлости треба 100 хиљада година да прође кроз њу. И постоји 100 милијарди таквих галаксија у Васељени. Или, узмите време: старост Васељене је, како кажу, 13,7 милијарди година. То су недостижне величине!
– У чему је ту утеха за нас?
–Наставићу. Живите 70, 80, 100, па и 200 година, али не више! Ја такође. Сада имам 53 године, и мој животни пут се полако завршава. Мој пут је мањи од тачке. Постоји смрт коју не можемо одредити: ни када ће доћи, ни како. Знамо само једно – да ће она безусловно наступити. Па зар је могуће да је наш живот то „ништа“? Један познати физичар је говорио да смо дошли до теорије по којој смо ми резултат прерасподеле честица ни из чега. Каква трагедија! Чини ми се да помоћу таквих теорија схватамо ништавно мало у односу на то шта бисмо све могли да схватимо о свету: оваква теорија одводи од претпоставке да постоји нешто велико, сакривено од нас, што превазилази наш разум, али у чије оквире се можемо уклопити. Такав поглед би могао да нас укључи у другу логику, да успостави нашу везу са Богом!
–Како да пребродимо бол од растанка са овим животом, чак и ако верујемо у живот после смрти? Како пребродити тугу од губитка вољене особе?
–Мислим да треба да дамо себи простора да преживимо тај бол. Бол је сведочанство наше љубави. Док сам живео у Америци, често сам мењао станове. Током сваке селидбе сам осећао да ми чупају душу и корење из места на које сам навикао. Заволео сам своје зидове, намештај, собе, како су биле распоређене ствари, фотографије, књиге и предмети – био сам везан за њих. Колико јако смо тек везани за човека! Уколико је то ваше дете, које сте ви одгајили....Маштали сте о његовој будућности, планирали живот, држали га у наручју и волели – а сада он, пред вашим очима, одлази! Зар је могуће да се не осећа толики бол?!
–Још је горе ако оно пред вашим очима страда. Рећићете: искушење...
– Нећу ја рећи: искушење. Управо то и јесте оно право, огромно, врло често неиздржљиво искушење. Не бих пожелео никоме, па ни себи, да осети страдање ближњег. Међутим, то је реалност која постоји у нашим животима. Захваљујући болу видимо, макар ја видим, велику љубав према човеку који страда. Са њим се саосећам. И то је сведочанство љубави. Да ли ме разумете? Питање је како улити наду у свој бол.
– Шта нам помаже да видимо перспективу?
–Вера. Важно је не шта нам помаже, него шта нам одмаже да је видимо! Наше доба је рационално доба. Наши пријатељи су једнакост, докази. Ипак, то није једини начин спознаје. Постоји друго знање – да се човек смири пред великим и непознатим које га окружује. Навешћу вам пример. Помоћу физике данас можемо видети, схватити, објаснити само мали део свега што постоји. На пример, Васељену чини само 4 % онога што видимо захваљујући телескопима, радиотелескопима, гама зрацима. 23 % чини тамна материја, 73% тамна енергија. О тим цифрама научници говоре последњих година. Управо је овде скривена тајна: не у 4 процента које видимо, већ у 96% које не препознајемо.
наставиће се...
2. дио
Ако то није загрљај, ни ово није Црква
– А одлука да постанете члан Цркве?
– Донео сам је за 23 дана. 23 дана је прошло од тренутка када ме је та мисао посетила и од када ми ништа друго није улазило у главу. Желео сам да окренем кормило живота и рескирао сам да запливам у сасвим другом смеру. Славим Бога због тога.
–За та 23 дана није ли се појавила жеља да одустанете?
– Појавила се. Вољна, рационална жеља. Одједном ми се родила следећа мисао: а шта ако то што називамо Црквом, у суштини није оно што видимо: добри свештеници са брадама, у расама, иконе, тамјан, свеће и кандила, – него је само организација религиозног типа, која постоји да би умирила психолошку несигурност људи, њихове страхове, немире, осећај неизвесности, и да ничег другог сем тога нема? Зато сам врло благодаран Богу и оним људима које сам упознао у младости: захваљујући њима размишљања о дубљим стварима у периоду мојих „благословених сумњи“ су превагнула. Када сам почео да размишљам о монаштву, одмах сам оставио науку. Прва ствар коју је требало да урадим било је да се ослободим мисли (са којом сам се тада већ сродио) о себи као научнику. Бављење науком је за мене била најукуснија храна и чинило се, неопходна за живот. У томе нема ништа лоше, и сада ми интересовање за научну хронику доноси задовољство. То боји мој живот, служи као сладак фил на моју истину.
– Шта Црква треба да симболизује данас?
–Не треба ништа да симболизује, треба да буде. „Симболизовати“ – то је нека представа, неки идол. А „бити“ је суштина.
– Писали сте да Црква треба да буде „загрљај“…
– Ако није загрљај, онда то није Црква. Него бич, реч закона, пресуда, хипербола лика. Нема ништа заједничко са истином. Црква је оно што васкрсава, просвећује, ослобађа, отвара човека. Замислите не рационално, а помоћу осећања да свет лежи у Божијем загрљају. Бог је Тај, Који предлаже Себе човеку. Није ли то прекрасно? Отићи из овог света и мало осетити други живот? Мислим да јесте. Још чудесније је на личном искуству проживљавати другу реалност. Истина, у нашим животима царује рационално схватање, које нас спутава да то чинимо. Зато Црква остаје за нас нешто што представља део културе и традиције, нешто лицемерно што скрива у себи мноштво недостатака.
Једном приликом сам, на позив школараца, гостовао у њиховој школи. Разговарали смо и тај разговор је био врло креативан. Једно дете је упитало: „Извините за питање. Кажу да су се данас многи окренули религији. По вама, да ли је то исправно?“ Одговорио сам: „Религија као таква ми је незанимљива. Шта је то религија? Религија – „долази време испитног рока, одбране дипломе или пријемних испита, није важно да ли сам се спремао али палим свећу како би ми Бог помогао да положим испит.“ Али, такав Бог не постоји! Религија још значи да сам исцедио чирић, боли ме, целе ноћи не могу да заспим, стављам на болно место уље, трчим код лекара, чиним све што је могуће, са тешкоћом трпим и замишљам Бога Који ће се сада појавити и решити мој проблем. Али ни такав Бог не постоји.“
Без Бога је смрт бесмислена
– Постоје и озбиљније ситуације, владико. Где је Бог када људи губе децу, или када болују од неизлечивих болести? Писали сте о човеку који подиже очи ка небу и узвикује: „Зашто баш мени, Господе?!“ То је прекор.
– То је прекор, а могло би бити и питање. Ни једно, ни друго није лоше. Врло је разумљиво, људски је. Како је то мени могло да се деси?! У епилогу књиге, на коју се позивате, говорим о сусрету са девојчицом на самрти. Рекао сам јој: „Могу ли да те питам? ( тада се у мени родила сумња у Бога...) Да ли си некада постављала себи питање: „Господе, зашто се то мени десило?“?“ „Не, – каже. – Батјушка, сваки пут сам се питала: „Зашто се то није са мном десило, Господе?!“ И очекивала сам не смрт, него просвећење.“
То су врата кроз која се одвијао разговор Бога са девојчицом. Таквог Бога у Кога ми сада сумњамо, са смрћу и осталим, – нема. Зар може бити Бог, Који је допустио смрт (у оном смислу како је ми схватамо)?! За мене је смисао смрти без признавања Бога необјашњив!
Замислите наш живот. У прошлом животу сам био астрофизичар и зато знам: живимо у свету колосалних растојања. То је невероватно! Сада ћу вам рећи колико је велики свет. Светлост која има огромну брзину, оквирно за секунд стиже од Месеца до Земље, а око 8 минута је потребно да пређе растојање од Сунца до Земље. Од најудаљеније планете му треба 3,5 сата. Од „првог Сунца“, које се налази изван оквира нашег Сунца, – 3,5 године. Наша галаксија је толико велика да има 200 милијарди звезда. Дијаметар галаксије је око 100 хиљада светлосних година, то јест, светлости треба 100 хиљада година да прође кроз њу. И постоји 100 милијарди таквих галаксија у Васељени. Или, узмите време: старост Васељене је, како кажу, 13,7 милијарди година. То су недостижне величине!
– У чему је ту утеха за нас?
–Наставићу. Живите 70, 80, 100, па и 200 година, али не више! Ја такође. Сада имам 53 године, и мој животни пут се полако завршава. Мој пут је мањи од тачке. Постоји смрт коју не можемо одредити: ни када ће доћи, ни како. Знамо само једно – да ће она безусловно наступити. Па зар је могуће да је наш живот то „ништа“? Један познати физичар је говорио да смо дошли до теорије по којој смо ми резултат прерасподеле честица ни из чега. Каква трагедија! Чини ми се да помоћу таквих теорија схватамо ништавно мало у односу на то шта бисмо све могли да схватимо о свету: оваква теорија одводи од претпоставке да постоји нешто велико, сакривено од нас, што превазилази наш разум, али у чије оквире се можемо уклопити. Такав поглед би могао да нас укључи у другу логику, да успостави нашу везу са Богом!
–Како да пребродимо бол од растанка са овим животом, чак и ако верујемо у живот после смрти? Како пребродити тугу од губитка вољене особе?
–Мислим да треба да дамо себи простора да преживимо тај бол. Бол је сведочанство наше љубави. Док сам живео у Америци, често сам мењао станове. Током сваке селидбе сам осећао да ми чупају душу и корење из места на које сам навикао. Заволео сам своје зидове, намештај, собе, како су биле распоређене ствари, фотографије, књиге и предмети – био сам везан за њих. Колико јако смо тек везани за човека! Уколико је то ваше дете, које сте ви одгајили....Маштали сте о његовој будућности, планирали живот, држали га у наручју и волели – а сада он, пред вашим очима, одлази! Зар је могуће да се не осећа толики бол?!
–Још је горе ако оно пред вашим очима страда. Рећићете: искушење...
– Нећу ја рећи: искушење. Управо то и јесте оно право, огромно, врло често неиздржљиво искушење. Не бих пожелео никоме, па ни себи, да осети страдање ближњег. Међутим, то је реалност која постоји у нашим животима. Захваљујући болу видимо, макар ја видим, велику љубав према човеку који страда. Са њим се саосећам. И то је сведочанство љубави. Да ли ме разумете? Питање је како улити наду у свој бол.
– Шта нам помаже да видимо перспективу?
–Вера. Важно је не шта нам помаже, него шта нам одмаже да је видимо! Наше доба је рационално доба. Наши пријатељи су једнакост, докази. Ипак, то није једини начин спознаје. Постоји друго знање – да се човек смири пред великим и непознатим које га окружује. Навешћу вам пример. Помоћу физике данас можемо видети, схватити, објаснити само мали део свега што постоји. На пример, Васељену чини само 4 % онога што видимо захваљујући телескопима, радиотелескопима, гама зрацима. 23 % чини тамна материја, 73% тамна енергија. О тим цифрама научници говоре последњих година. Управо је овде скривена тајна: не у 4 процента које видимо, већ у 96% које не препознајемо.
наставиће се...
