ЈОВАН ЈЕ БИЦИКЛОМ ПРЕШАО 700 КИЛОМЕТАРА ДО ХИЛАНДАРА
Путовања су одличан начин да истражимо свет око себе, срушимо страхове, испробамо нешто ново и упустимо се у авантуре које ћемо дуго памтити. Свако путовање је прилика да тестирамо и преиспитамо себе, своје жеље и циљеве.
На једно, могло би се рећи необично путовање, упутио се Јован Јевтић, млади патолог и асистент у настави и истраживању на Медицинском факултету, Универзитата у Београду. Он је бициклом ишао до манастира Хиландар на Светој Гори, а како је истакао, успут је срео много добрих људи који су били спремни да му помогну.
На једно, могло би се рећи необично путовање, упутио се Јован Јевтић, млади патолог и асистент у настави и истраживању на Медицинском факултету, Универзитата у Београду. Он је бициклом ишао до манастира Хиландар на Светој Гори, а како је истакао, успут је срео много добрих људи који су били спремни да му помогну.
Фото: Приватна архива
„Целокупан пут је трајао 14 дана. Пут до Солуна је трајао 7 дана, око 700 км, остатак времена сам провео обилазећи Солун и Свету гору. На Свету гору није могуће ући копненим путем. Једини начин да приступите Светој гори јесте трајектом или брзим брдововима који полазе из Уранополиса или Јерисоса“, истиче Јован.
На пут је кренуо из Београда, па је затим ишао до Смедерева, па даље – Велика Плана, Параћин, Лесковац, Врање, Куманово, Штип, Струмица, Дојран, Солун.
„Набројао сам највеће, прошао сам и кроз јако велики број села и варошица. Срео сам много занимљивих људи. Више пута сам питао мештане за савет у вези са правцем али и да допуним резерве воде. Имао сам само позитивна искуства“, каже он.
Додаје да је више пута застајао код локалних продавница због краће паузе, па је имао сјајну прилику да поприча са мештанима о разним темама.
„Када сам упитао једну баку за оближњу пекару да бих доручковао, позвала ме је код ње у кућу да једем. Баш тада је била готова припрема пилава и пилеће супе. Такође, била је јако смешна сцена када сам у околини Ниша спавао испред једне цркве на душеку. Тада су се окупила деца која су мислила да сам странац, па се чуло домунђавање: ‘Реци му hello, реци'“.
Наводи да постоји више мотива који су га подстакли да се упусти у ову авантуру.
„С обзиром на то да волим мало екстремнији вид путовања, али и српску историју и традицију, желео сам да овом авантуром то све објединим. Могао сам много боље да сагледам пределе кроз које пролазим, да доживим природу али и да попричам са многим људима успут. Један од мотива јесте и победа својих страхова и сумњи, као и доказ себи да можете много више од онога што сте мислили. На овај начин сам тестирао своје могућности“, истакао је он.
Јован нам каже да је посета Хиландару била једна од његових животних жеља, са једне стране као хришћанина, а са друге стране као љубитеља наше историје.
„На Светој гори сам провео четири дана и три ноћи. Две ноћи сам спавао у Хиландару, а једну ноћ у руском манастиру Свети Пантелејмон. Посета манастиру Свети Пантелејмон такође има посебан значај за нас Србе јер је на неки начин претеча тог манастира био манастир Стари Русик у коме се замонашио Растко Немањић. Посетио сам и кулу Старог Русика која се зове кула Светог Саве, одакле је бацио своју одећу и јавио поданицима свог оца да се замонашио и посветио живот Богу“, каже Јован.
Додаје да је имао страхове током путовања, највише у погледу безбедности у саобраћају и избора пута.
„Друге ствари ме нису толико плашиле, добро можда мало и кондиција. Иако звучи чудно, овакав вид путовања не тражи велику физичку припрему, нити је исцрпљујући колико звучи када чујете колики је пређени пут. Највећи изазов јесте ментална борба, борба са самим собом (путовао сам сам). Испрва је било теже јер сам сумњао у многе ствари, али како је пут одмицао, било је лакше. Јако оптерећује константо размишљање који пут изабрати, а не погрешити, набавка хране, воде и преноћиште. Много је лакше када се путује у друштву, тада се брига и одговорност поделе на више особа“, навео је он.
Истакао је да му је највећи изазов био пут од Лесковца до Врања, јер је тада изабрао убедљиво најтежи пут.
„Од Лесковца сам стигао до Вучја, а одатле сам морао да пређем планину Кукавицу да бих стигао до Врања. Пут је једним делом асфалтиран, а остатак чини огромно камење остало након што је киша испрала околну земљу. Тај дан сам гурао бицикл са теретом око 15 км узбрдо. Наравно да је почело да нестаје хране и воде. Проблем је што у тој регији не живи нико, а аутомобили јако ретко пролазе, такође нема сигнала па ни интернета. С обзиром да нисам имао много воде, сипао сам воду из реке, срећом, успут са нашао извор па сам напунио све боце водом, надајући се да је пијаћа“, каже Јован.
Додаје да је после неколико сати успона уследио спуст као награда за велику психо-физичку муку, додуше по лошем путу.
„То је дефинитивно био највећи изазов током пута. У просеку сам прелазио 100 км дневно. Два дана сам возио и по 130, а два дана по 70, зависи од локације градова и терена. Као што рекох, очекивао сам да ће бити јако напорно, али није било тако. О томе сам слушао од искуснијих бициклиста који су стално говорили да се кондиција стиче на путу“, рекао је он.
На крају свега, Јован је задовољан, јер је остварио све што је зацртао пре пута, али и због чињенице да је стекао потпуно нова искуства.
„Пут бициклом кроз три земље је био потпуно ново искуство. Више пута сам боравио и у Грчкој и у Северној Македонији али сам их сада доживео на потпуно други начин. Нарочито ме је изненадило колико неке ствари узимамо здраво за готово када смо ушушкани у комфор аутомобила или аутобуса. Иако сам заљубљеник у природу и бавим се пошумљавањем, нисам толико обраћао пажњу на дрвеће поред пута, све до тренутка док се асфалт не усија и постане неподношљиво вруће. Тада пауза од неколико секунди испод жбуна, а да не причам о хладу већег дрвета заиста представља праву благодат и луксуз. Такође, на истом том дрвећу сам проналазио и храну у једном тренутку када сам осетио изненадну глад, а нисам имао храну код себе. Било је то дрво џенарике/ринглова (има јако много назива у зависности од краја Србије)“, истакао је саговорник Нова.рс
Наредно путовање бициклом планира у јуну или јулу 2023. године.
„Идеја је да кренем из Марока, још нисам одлучио који град тачно, ишао бих на север до Гибралтара а затим кроз Шпанију до Португала, Лисабон би био крајња дестинација. Цела рута има око 1000 км“, закључује Јован.
На пут је кренуо из Београда, па је затим ишао до Смедерева, па даље – Велика Плана, Параћин, Лесковац, Врање, Куманово, Штип, Струмица, Дојран, Солун.
„Набројао сам највеће, прошао сам и кроз јако велики број села и варошица. Срео сам много занимљивих људи. Више пута сам питао мештане за савет у вези са правцем али и да допуним резерве воде. Имао сам само позитивна искуства“, каже он.
Додаје да је више пута застајао код локалних продавница због краће паузе, па је имао сјајну прилику да поприча са мештанима о разним темама.
„Када сам упитао једну баку за оближњу пекару да бих доручковао, позвала ме је код ње у кућу да једем. Баш тада је била готова припрема пилава и пилеће супе. Такође, била је јако смешна сцена када сам у околини Ниша спавао испред једне цркве на душеку. Тада су се окупила деца која су мислила да сам странац, па се чуло домунђавање: ‘Реци му hello, реци'“.
Наводи да постоји више мотива који су га подстакли да се упусти у ову авантуру.
„С обзиром на то да волим мало екстремнији вид путовања, али и српску историју и традицију, желео сам да овом авантуром то све објединим. Могао сам много боље да сагледам пределе кроз које пролазим, да доживим природу али и да попричам са многим људима успут. Један од мотива јесте и победа својих страхова и сумњи, као и доказ себи да можете много више од онога што сте мислили. На овај начин сам тестирао своје могућности“, истакао је он.
Јован нам каже да је посета Хиландару била једна од његових животних жеља, са једне стране као хришћанина, а са друге стране као љубитеља наше историје.
„На Светој гори сам провео четири дана и три ноћи. Две ноћи сам спавао у Хиландару, а једну ноћ у руском манастиру Свети Пантелејмон. Посета манастиру Свети Пантелејмон такође има посебан значај за нас Србе јер је на неки начин претеча тог манастира био манастир Стари Русик у коме се замонашио Растко Немањић. Посетио сам и кулу Старог Русика која се зове кула Светог Саве, одакле је бацио своју одећу и јавио поданицима свог оца да се замонашио и посветио живот Богу“, каже Јован.
Додаје да је имао страхове током путовања, највише у погледу безбедности у саобраћају и избора пута.
„Друге ствари ме нису толико плашиле, добро можда мало и кондиција. Иако звучи чудно, овакав вид путовања не тражи велику физичку припрему, нити је исцрпљујући колико звучи када чујете колики је пређени пут. Највећи изазов јесте ментална борба, борба са самим собом (путовао сам сам). Испрва је било теже јер сам сумњао у многе ствари, али како је пут одмицао, било је лакше. Јако оптерећује константо размишљање који пут изабрати, а не погрешити, набавка хране, воде и преноћиште. Много је лакше када се путује у друштву, тада се брига и одговорност поделе на више особа“, навео је он.
Истакао је да му је највећи изазов био пут од Лесковца до Врања, јер је тада изабрао убедљиво најтежи пут.
„Од Лесковца сам стигао до Вучја, а одатле сам морао да пређем планину Кукавицу да бих стигао до Врања. Пут је једним делом асфалтиран, а остатак чини огромно камење остало након што је киша испрала околну земљу. Тај дан сам гурао бицикл са теретом око 15 км узбрдо. Наравно да је почело да нестаје хране и воде. Проблем је што у тој регији не живи нико, а аутомобили јако ретко пролазе, такође нема сигнала па ни интернета. С обзиром да нисам имао много воде, сипао сам воду из реке, срећом, успут са нашао извор па сам напунио све боце водом, надајући се да је пијаћа“, каже Јован.
Додаје да је после неколико сати успона уследио спуст као награда за велику психо-физичку муку, додуше по лошем путу.
„То је дефинитивно био највећи изазов током пута. У просеку сам прелазио 100 км дневно. Два дана сам возио и по 130, а два дана по 70, зависи од локације градова и терена. Као што рекох, очекивао сам да ће бити јако напорно, али није било тако. О томе сам слушао од искуснијих бициклиста који су стално говорили да се кондиција стиче на путу“, рекао је он.
На крају свега, Јован је задовољан, јер је остварио све што је зацртао пре пута, али и због чињенице да је стекао потпуно нова искуства.
„Пут бициклом кроз три земље је био потпуно ново искуство. Више пута сам боравио и у Грчкој и у Северној Македонији али сам их сада доживео на потпуно други начин. Нарочито ме је изненадило колико неке ствари узимамо здраво за готово када смо ушушкани у комфор аутомобила или аутобуса. Иако сам заљубљеник у природу и бавим се пошумљавањем, нисам толико обраћао пажњу на дрвеће поред пута, све до тренутка док се асфалт не усија и постане неподношљиво вруће. Тада пауза од неколико секунди испод жбуна, а да не причам о хладу већег дрвета заиста представља праву благодат и луксуз. Такође, на истом том дрвећу сам проналазио и храну у једном тренутку када сам осетио изненадну глад, а нисам имао храну код себе. Било је то дрво џенарике/ринглова (има јако много назива у зависности од краја Србије)“, истакао је саговорник Нова.рс
Наредно путовање бициклом планира у јуну или јулу 2023. године.
„Идеја је да кренем из Марока, још нисам одлучио који град тачно, ишао бих на север до Гибралтара а затим кроз Шпанију до Португала, Лисабон би био крајња дестинација. Цела рута има око 1000 км“, закључује Јован.
