ИНТЕРВЈУ СА ДАНИЈЕЛОМ КИШ: ОНА УЛЕПШАВА СВЕ ОКО СЕБЕ


Рад Данијеле Киш
Направити интервју који је оригиналан и не личи на друге је заиста тешко. Међутим, ми смо у сасвим другачијој ситуацији. Личност са којом имамо прилику да разговарамо је толико интересантна и оригинална да је ужитак претакати разговор са њом у писану реч. Данијела Киш (рођена Станкић) је личност која се издваја, не толико уметничким талентом, који је такође несвакидашњи, колико по таленту да препозна срж и исходиште Животног смисла и лепоте.

Данијела, ти си несвакидашњи уметник, ствараш у условима који су поприлично тешки. Не контролишеш деведесет девет посто свога тела, имаш честе и јаке болове... Већина људи на твом месту тешко да би имала воље да живи, а камоли да стварају. Откуда ти толико мотивације?

– Не знам, оче, ја сам се са том љубављу, чини ми се, родила. Од када знам за себе волела сам да сликам, вајам, да креирам и улепшавам све око себе.

То је, дакле, основна нит твоје личности.

– Па, да. Хвала Богу да је моја мама Марица ову особину од најранијег узраста препознала и неговала. Куповала ми је боје, пластелине, глину; тако да сам узрасла и срасла са ликовном уметношћу за цео живот.

Дакле, ти си од малих ногу знала шта хоћеш да будеш кад порастеш ?

– Да, са ликовним образовањем сам почела у четвртој години. Похађала сам разне школице и курсеве сликања, цртања и вајања, да би на крају завршила Вишу школу ликовних и примењених уметности у Београду и стекла звање наставника ликовне културе.

Из неких ранијих разговора са тобом сам закључио, да си у ствари највећу љубав имала према вајању.

– Да, вајање ми је предавао професор Ђорђије Црнчевић, који је успевао да својом љубављу према предмету који је предавао, продуби ионако велику љубав коју сам имала према тој врсти уметности пре доласка у Високу школу.

Нажалост, више не можеш да вајаш.

– Да, али могу да сликам J. Бог наизглед нешто узме, али на крају се покаже да то буде на суштинску корист. Док сам била здрава мислила сам да је живот, здравље, уметнички таленат, животно опредељење..., нешто што припада само мени. Отуда су сваки критеријум и животна смерница, бивали искључиво плод моје самовоље, што се у пракси показивало да није добро. Нисам имала суштински добру комуникацију са људима око себе, па често ни са самом собом. Живела сам за провод и тренутке привидне среће, који бљесну између две досаде и ишчезну као да их није ни било. Стварала сам нешто што сам знала да ће, уколико неко и запази уметничку црту у томе, у најбољем случају завршити као ствар за сакупљање прашине у нечијој колекцији. Некако је живот био празан, данас је сасвим другачије.

Дакле, ти своју болест на неки начин доживљаваш као благослов?

– Баш тако. Мислим да ме је Бог свезао љубављу својом, као кад родитељ ухвати дете за руку па му не да да посрне. Живот и све у њему нам је Бог даровао, и ми кроз однос према том дару у ствари показујемо свој таленат за живот. Ја сам се, док сам била здрава, заносила својим амбицијама и умишљеним потребама најчешће толико да сâм живот нисам вредновала и доживљавала како треба. Данас је другачије.

Да, оно што те чини посебном (немој, молим те, да се после ових мојих речи погордиш) јесте снага и воља којом обилујеш. Све око себе подстичеш на смех, тешиш, укрепљујеш... Речју, имаш толико позитивног у себи да ту своју позитивност стално претачеш у нешто позитивно. Сликаш, тешиш, засмејаваш; од куда и од када је то?

– Не знам, то јест, не могу до краја ни сама да схватим. Једноставно је тако. Од момента кад сам схватила да је моја брига без изгледа да ишта добро допринесе, и да су све наде у лекаре и лекове покопане, да је све у Божијим рукама, десило се неко преумљење, добила сам неки нови полет и снагу, која ме на другачији начин крепи. То је као неко надахнуће, инспирација. Човек не може да смисли шалу, да напише песму или наслика слику, ако нема инспирације.

Ти си своју прву икону насликала пре четири године?

– Да, тада сам била мало живахнија J, могла сам да седим и да контролишем шаке. Тада сам почела да сликам иконе у техници графита. То је било 2011. године. На Светог Мученика Артемија сам насликала своју прву икону, Светог Јована.

Данас сликаш у веома необичној техници.

– Да то је тач техника на дисплеју телефона. Вибер има опцију да се слика додиром по дисплеју.

Како си дошла на идеју да тако сликаш иконе?

– Једну такву иконицу, коју је насликала мати Ефимија Тополски, ми је послао отац Дионисије из манастира Ковиља. Будући да немам других услова за сликање, одлучила сам да покушам, иако ми је палац којим сликам палац леве руке, а ја сам дешњак. И ето, дао Бог па је успело.



Дакле, прави уметник нађе начина да преточи у фактичу пројаву оно што у себи носи као инспирацију и стваралачки набој?

– Да, с тим што је ово моја потреба уједно и плод љубави према личностима које изображавам, и пројава њихове љубави према мени која се показује као својеврсна терапија. Природа болова од којих патим је таква да лекови врло мало помажу. Међутим, када сликам, апсолутно не осећам бол. Зато их и има толико J. Од августа сам насликала, безмало, пет стотина иконица.

И оне су саме по себи чудо. Јагодицом левог палца на руци насликаш иконицу чији је лик неколико квадратних сантиметара, а када се та иконица увелича и одштампа, добије се изображење са свим карактеристичним цртама живога људског лика, сјај у очима, израз лица са емоцијом... Како то бива?

– Бог, Светитељи, отац Дионисије, мати Ефимија, Вибер и један палац.

Данијела, имаш складан брак са човеком кога пуно волиш. Живите заједно већ дванаест година. Шта мислиш шта је то што ваш брак чини толико чврстим и постојаним уз све тегобе које подносите?

– Управо те тегобе. Тегоба чини да се љубав искристалише. Мој Роберт је мени све. И руке и ноге, и потпора... без њега бих у правом смислу умрла.

И ти њему свакако пуно значиш. Многи људи због мањих животних недаћа одбаце свог брачног друга и побегну главом без обзира.

– Мој Роберт је сав љубав. Услед тегоба које подносимо јаукнемо понекад једно на друго, али узајамна љубав то поравна као да никада ништа није ни било. Нити бих ја умела и могла да живим без њега, нити би чини ми се он могао да живи без мене. Уз моју мама Марицу он ми је земни животни темељ.



Кога бисмо за крај поздравили и шта бисмо им поручили?

– Поздравила бих тату, сестру, оца Дионисија из манастира Ковиља, мати Ефимију, оца Вукашина Милићевића, који је отворио изложбу икона коју сам недавно имала у Суботици, Нелу Тонковић директорку галерије Ликовни Сусрети из Суботице, браћу и сестре из цркве и оне који ме посећују и оне који ме не посећују. А свима бих поручила да не гледају на фалинке и слабости којима је проткан земаљски живот, него да сву своју пажњу усмере на саму срж живота. Живот је вредност која нема компарацију. Људи кукају због глупости, а у ствари имају све разлоге да буду срећни и задовољни.
 
Православље бр. 1173, 1. феб. 2016.
Разговор водио протојереј Драган Стокин

Данијела Киш болује од аутоимуне болести која се јако тешко лечи, и временом се погоршава.
Она болује од системског запаљења крвних судова и периферних вена и симптоми постају све тежи. Болест ју је приковала за кревет.
Раније је предавала у школи, вајала, а сада своју страст према уметности изражава онако како једино може.


Повезана вијест са сајта СПЦ