РАЈКО ПЕТРОВ НОГО: ДАНАС ЈЕ ГЛАВНО БИТИ ОНАЈ КОЈИ НИСИ

Бити тај који јеси — у томе је цела ствар. Толико је већ оних који нису и ја им нимало не завидим - каже награђени песник Рајко Петров Ного

Не много по добијању награде „Иво Андрић“, коју му је доделио Институт за књижевност из Андрићграда, песнику Рајку Петрову Ногу припало је још једно признање — награда „Јелена Балшић“ за 2019. годину, које му је свечано уручено у просторијама Српске књижевне задруге.

У образложењу жирија између осталог се каже да је лауреат не смо плодотворни писац, већ и „посвећен, усправан и достојанствен човек“.

По свечаном уручењу, још видно узбуђен због снажних речи којима је окарактерисано његово стваралаштво, Рајко Петров Ного, говорећи за Спутњик, не крије сопствену тронутост.

„Ја мислим да су се духовни људи који о овоме одлучују мало препали да им не умакнем, па су зато пожурили да ми доделе ове награде“, каже Ного. „Ја сам данас био тронут и тешко сам уздржавао сузе, јер — што рекао Стеван Раичковић — што старији, то лакши на сузама.

Стеван ми је говорио да он плаче и на реклами. Ја се надам да нећу стићи до тих година да плачем на реклами. Али данас су казане крупне речи и ако је пола од тога тачно — ја сам своје завршио. И могу мирно да одем тамо где сам наумио.“

Опевајући личне, али и удесе народа коме припадате, деценијама сте били „недремано око“ српске поезије, како се и зове једна ваша песничка књига. Шта је било болније опевати: личну или колективну невољу?

— У младости, поготову у детињству, било је разуме се, теже ово лично, а у зрелости — ово друго, национално. Када је седамнаестоглава аждаја кренула на нас и када нас је бомбардовала и скоро уништила, чије последице имамо и данас, где су нас милосрдно запрашивали обогаћеним уранијумом, ја сам се тада демонстративно шетао по Бањици, док су они бомбардовали. Знао сам да ме неће погодити, јер ми није било још дошло време. Имао сам још да урадим штогод. Сад већ немам такав осећај, то да има шта да урадим…

Да ли Вас је можда и онај Ваш наслов „Не тикај у ме“ штитио од тих милосрдних бомби?

— Није искључено. Тај запис са стећака у књизи сам разиграо у разним правцима. А он је елементарно значио: људи су мислили да су се наши стари под те стећке закопавали са златом и драгуљима, па су раскопали гробнице не би ли то нашли. Отуда је то упозорење „не тикај у ме“.

Рекли сте једном: „Тај сам који јесам, не мењам земљу, не мењам језик, не мењам жену…“. И даље ништа не мењате, упркос искушењима. Колико Вас је то коштало?

— Није ме коштало, испуњавало ме је задовољством. Бити тај који јеси — у томе је цела ствар. Ми имамо сад целу ову ситуацију у којој је главна ствар променити свест и бити онај који ниси. И толико је већ оних који нису и ја им нимало не завидим. Презирем их.

Они неће стићи у наставак књиге „Запиши то, Рајко“, али колико је оних који чекају да буду део те Ваше приче?

— Што год пишем, пишем малко разроко. С једне стране је оно о чему пишем, али ту је и оно друго поред, на што би се могло односити. Поезија је увек двогуба. И вишесмислена. Ко активира те слојеве може у неком тренутку да буде и задовољан. Ако тако чега има — задовољних песника.

Шта је било најболније да се стави у сонет, која истина до које је дошла Ваша поезија се највише опирала да се смести у стихове?

— Највише се опирало када сам покушао да направим сонет о невесињским јединцима, о њих седамдесет погинулих у митровданској офанзиви. Сад замислите седамдесет јединака које је онај високи Јединац повукао ка себи. И ставио их с десне стране себе. Уз грчку помоћ ту су направили цркву и њихова имена уписали у крипти. Тај број имена је био неподношљив. И ја о томе ни данас не могу говорити…