ДРАМАТИЧАН ПАД ДЕМОКРАТСКОГ АМБИЈЕНТА ЗА ОНЛАЈН МЕДИЈЕ НА ЗАПАДУ (О ЧЕМУ СЕ НЕ ГОВОРИ)
Аутор: Ненад Живановски
Уколико бисмо банализовали, овакви резултати показују да је западна јавност прошле године била мање заинтересована за вијести о рату у Украјини од, рецимо, развода селебритија Џона Депа и Амбер Хард. Међутим, аутор Извјештаја не узима у обзир да је можда разлог за избјегавање вијести о Украјини због једностраности тих вијести, у којима није заступљена перспектива друге стране у сукобу, и да медијски дискурс у коме је други наратив потпуно цензурисан, доводи до засићења јавности од унифицираних вијести у којима унапријед зна какву ће поруку и став прочитати.
Уколико бисмо банализовали, овакви резултати показују да је западна јавност прошле године била мање заинтересована за вијести о рату у Украјини од, рецимо, развода селебритија Џона Депа и Амбер Хард. Међутим, аутор Извјештаја не узима у обзир да је можда разлог за избјегавање вијести о Украјини због једностраности тих вијести, у којима није заступљена перспектива друге стране у сукобу, и да медијски дискурс у коме је други наратив потпуно цензурисан, доводи до засићења јавности од унифицираних вијести у којима унапријед зна какву ће поруку и став прочитати.
Најновији Извјештај, насловљен „Преглед и кључни налази Извјештаја о дигиталним вијестима за 2023”, којег је урадио и средином јуна објавио Ројтерс Институт у сарадњи са Универзитетом Оксфорд, доноси занимљиве резултате и закључке на глобалном нивоу у вези са позицијом медија, њиховом дигиталном заступљености, и однос публике/читаоца према понуђеним медијским садржајима. Ово, дванаестогодишње издање, Ројтерсовог Дигитал Њуз Рипорта, темељи се на подацима добијеним са шест континената и 46 држава или тржишта.
У овој анализи, Геополитика ће се примарно задржати на дијелу Извјештаја који се односи на резултате односа медија и публике у Западној Европи и САД, јер су они, по личној процјени аутора овог текста, најзанимљивији и рефлектују могући тренд у будућности, с вишим или мањим утицајем и на остатак свијета. Обрнути приступ, да резултати остатка свијета (Источна Европа-постсовјетски простор, Азија, осим Јапана и Јужне Кореје, Африка и Јужна Америка) имају пресудан утицај на будуће глобалне трендове медијског реалитета, посве је нереално за очекивати, те се њихов импакт може ограничити само на локалне и регионалне оквире.
Алгоритми прије новинара и уредника
У првом дијелу Извјештаја, у коме се говори како јавност гледа на одабир вијести које им се презентују на дигиталним платформама, велики дио јавности је скептичан према алгоритмима који се користе за одабир онога што виде путем претраживача, друштвених медија и других платформи. Упркос томе, у просјеку корисници још увијек незнатно преферирају вијести одабране на овај начин (30%) у односу на оне које бирају уредници или новинари (27%). За аутора Истраживања, Nica Newman, то сугерише да су бриге о алгоритмима дио шире бриге о вијестима и начину на који се оне бирају, међутим он не улази у дубљу анализу зашто су разлике у постотцима такве. Легитимно је питање да ли можда јавност с мање повјерења гледа на новинаре и уреднике у њиховом одабиру онога што ће им бити понуђено за читање, бојећи се селективног и манипулативног приступа, те форсирања тема преко којих ће се утицати на формирање јавног мишљења у жељеном смјеру по начелу “ми објављујемо-ви читате”.
Успркос надама да би интернет могао проширити демократску расправу, у Извјештају се констатује да мање људи сада учествује у онлајн вијестима него у недавној прошлости. Скупно по свим тржиштима, само око петине (22%) сада су активни учесници у расправама и коментарима на објављену вијест, а око половине (47%) уопште не учествује у вијестима.
Извјештај открива и да су многе активности отвореног учествовања, попут дијељења садржаја и коментирисања, пале у различитим земљама (Велика Британија, САД, Шпанија), а мањина активних корисника својом буком ствара утисак већине. Гледајући уназад, аутор истиче раздобље 2016. и 2019. као раздобље врхунца интерактивног односа публике, посебно потакнуто Фејсбуком и догађајима који су изазивали подјеле попут избора Доналда Трампа у Сједињеним Државама, референдума о Брегзиту у Уједињеном Краљевству и гласања о каталонској независности у Шпанији. Према Извјештају, од тада се онлајн сучествовање у одређеној мјери помакло на затворене мреже као што су ВацАп, Сигнал, Телеграм и Дискорд, гдје људи могу водити приватне или полуприватне разговоре с пријатељима од повјерења у мање токсичној атмосфери.
Зашто је то тако, Извјештај не даје одговор, иако би могући разлог могао бити и страх од јавног говора и посљедице које би то могло имати по онога који јавно износи своје мишљење на објављењу вијест. Стога, могли би смо констатовати да је, на темељу овог резултата, интернет на Западу донио формалну могућност јавне демократске расправе, али фактички трендови од године у годину да што мање људи пишу коментаре и износе своје мишљење, говоре да се ствара друштвена клима страха од кенселовања, селективне осуде за ширење говора мржње, а и казнена одговорност те финансијска и у неким случајевима затворска казна нису искључене. Такође, овај пад постотка оних који шаљу фидбек на објављени онлајн садржај може говорити и о апатичност и немоћи јавности да утиче на процесе.
Даљи аспект учествовања публике у објављене вијести, који је открило Истраживање, јест да релативно мала скупина ангажираних корисника има неразмјеран утјецај на политичке и културне расправе – и да је та скупина с временом постала још мања и концентриранија. Цијели је узорак сегментиран на три дјела: 1. На оне који активно судјелују у вијестима објавама и коментарима, 2. Оне који углавном реактивно учествују лајковањем и дијељењем те 3. Оне који уопше не учествују, скупина која се назива пасивним конзументима.
Удио активних учесника пао је за око 10 постотних бодова у земљама попут Уједињеног Краљевства и Сједињених Држава од 2016. У Уједињеном Краљевству само један од десет сада активно учествује у онлајн вијестима, али чини се да њихове активности често снажно утичу на агенду главних медија и обликовању шире расправе.
Пад повјерења у вијести и медије
Зато и не чуди слиједећи дио Извјештаја у коме се износи податак да је повјерење у вијести у прошлој години пало на свим тржиштима за додатна 2 постотна бода, поништавајући – у многим земљама – добитке остварене на врхунцу пандемије коронавируса. Финска је и даље земља с највишим нивоом укупног повјерења (69%), док Грчка (19%) има најнижи након године обиљежене жестоким расправама о слободи штампе и независности медија.
Потрошња традиционалних медија, као што су ТВ и штампа, наставља падати на већини тржишта, а потрошња онлајн и социјалних медија не надокнађују јаз. Подаци у Истраживању показују да онлајн потрошачи ријеђе приступају вијестима него у прошлости те да су такођер све мање заинтересовани за њих. Како се примјећује, успркос политичким и економским пријетњама с којима се многи људи суочавају, мање од половине (48%) укупног узорка сада каже да су врло или изузетно заинтересовани за вијести, што је пад у односу на 63% колико их је било у 2017.
Апатичност код потрошача може се идентификовати и у слиједећем дјелу Извјештаја који доноси податак да удио потрошача вијести који кажу да често или понекад избјегавају вијести, остаје близу рекордних 36% на свим тржиштима. Аутор истраживања претпоставља да је разлог за избјегавање вијести тај што су потрошачи вијести заинтересовани за позитивно новинарство и новинарство утемељено на рјешењима, а мање за велике приче дана.
Како се констатује, за разлику од пандемије КОВИД-19, ни криза трошкова живота ни рат у Украјини који је у току нису довели до трајног пораста интереса и потрошње за вијести. У великој скупини земаља, подаци анкете показују пад седмичне потрошње вијести током прошле године и свеукупно мањи интерес за вијести. Пад је често највећи у земљама које карактерише висок ниво политичке поларизације. Аутору се чини да су нека тржишта, са стабилним, добро финансираним медијима и високим повјерењем у институције, попут Финске и Холандије, увелико одустала од таквог тренда, док су претходно стабилна тржишта попут Аустрије и Њемачке почела бити погођена слабим интересом и потрошњом вијести.
Удио оних који кажу да прошле седмице нису пратили никакве вијести из традиционалних или интернет извора (ТВ, радио, штампа, интернет или друштвени медији) поновно се ове године повећао у свим земљама. Највећи удио ‘искључених’ корисника вијести налази се у Јапану (17%), Сједињеним Државама (12%), Њемачкој и Великој Британији (по 9%).
Наставља се пад незаинтересованости за вијести о рату у Украјини
Прошлогодишњи извјештај нагласио је проблем селективног избјегавања вијести, посебно су медији отворено говорили о паду интернетског промета и тешкоћама привлачења публике за темама као што су рат у Украјини и климатске промјене. И у овогодишњим подацима налази се висок ниво селективног избјегавања таквих вијести.
Међу онима који избјегавају вијести, готово четири од десет (39%) рекло је да је избјегавало вијести о рату у Украјини, а слиједе национална политика (38%), питања везана уз социјалну правду (родно идентитетска питања, расни односи) (31%), вијести о криминалу (30%) и вијести о славним или селебрити особама (28%). Уколико бисмо банализирали, овакви резултати показују да је западна јавност прошле године била мање заинтересована за вијести о рату у Украјини од, рецимо, развода селебритија Џони Депа и Амбер Хард. Селективно избјегавање вијести о Украјини било је највеће у многим земљама које су биле најближе сукобу (Финска, Чешка, Њемачка, Словачка) што је потврдило налазе из прошлогодишњег истраживања проведеног убрзо након што је рат почео.
Коментиришући такве податке, аутор закључује да они можда не указују на недостатак интереса за Украјину из оближњих земаља, већ на жељу да се заштити ментално здравље од врло стварних ратних страхота. “Такође се може догодити да потрошачи у тим земљама већ сматрају да су довољно добро информисани о Украјини, с опсежном и детаљном покривеношћу на свим каналима, укључујући и путем друштвених медија”. Међутим, аутор не узима у обзир да је можда разлог за избјегавање вијести о Украјини због једностраности тих вијести, у којима није заступљена перспектива друге стране у сукобу, и да медијски дискурс у коме је други наратив потпуно цензурисан, доводи до засићења јавности од унифицираних вијести у којима унапријед зна какву ће поруку и став прочитати. На то упућују и резултати добијени истраживањем проведеним у Великој Британији, САД-у и Њемачкој, гдје су испитаници на прва два мјеста ставили да им је најважније у информацијама које виде на онлајн платформама (уопштено) да је садржај поуздан (45%) и да виде више различитих перспектива (43%). Избјегавање вијести због негативног садржаја је тек на четвртом мјесту са (28%).
Успоређујући стабилну Финску с политички поларизованом земљом попут Сједињених Држава, који су мање погођени ратом у Украјини, у Истраживању се налази сасвим другачији образац избјегавања тема у америчком медијском простору. У Сједињеним Државама открива се да је вјероватније да ће потрошачи избјегавати теме као што су национална политика и социјална правда, гдје су расправе о питањима као што су полни идентитет, сексуалност и раса постале високо политизоване. Насупрот томе, постоји врло мало активног избјегавања локалних вијести у обје земље.
За неке људе у САД, жустре политичке расправе које изазивају подјеле разлог су да потпуно игноришу вијести, али за неке политичке присталице избјегавање се често односи на блокирање перспектива које не желе чути. “Када подијелимо избјегавање теме према политичкој оријентацији, налазимо да ће они с десне стране у Сједињеним Државама пет пута вјероватније активно избјегавати вијести о климатским промјенама него они с лијеве стране и три пута вјероватније да ће избјегавати вијести о питањима социјалне правде као што су пол и раса. Они с лијеве стране вјероватније ће избјегавати вијести о криминалу или пословању и финансијама него они с десне стране” – каже се у Извјештају.
Је ли ријешање проблема избјегавање вијести?
Како аутор констатује, докази да се неки људи окрећу од важних тема вијести, попут рата у Украјини, националне политике, па чак и климатских промјена, изузетно су изазовни за индустрију вијести и за оне који вјерују да медији имају кључну улогу у информисању јавности као дио здраве демократије.
Стога, многе новинске организације на разне начине желе се ухватити у коштац с повременим и специфичним избјегавањем. Неки желе учинити вијести приступачнијим групама до којих је тешко доћи, проширујући дневни ред вијести, наручујући инспиративније или позитивније вијести или прихваћајући конструктивно новинарство или новинарство рјешења које људима даје осјећај наде или личног дјеловања. Поново, могућност пружања другачије перспективе од мејнстрима, када су у питању рат у Украјини, национална (глобалистичка) политика, родна и идентитетска питања и климатске промјене не наводе се као опција, иако се на темељу претходно презентованих резултата из Велике Британије, САД и Њемачке, види да су поузданост садржаја и различите перспективе најважнији чиниоци за конзументе вијести.
Неповјерење у вијести непосредно значи и неповјерење у медиј који ту вијест објављује, што се може закључити и од резултате које овај Извјештај презентује. Према њему, на свим тржиштима, свеукупно повјерење у вијести (40%) и повјерење у изворе које људи сами користе (46%) пали су за додатна 2 постотна бода ове године у однос у на прошлу. “Као и претходних година, највећи ниво повјерења налази се у земљама попут Финске (69%) и Португала (58%), док је нижи ниво повјерења у земљама с вишим степеном политичке поларизације као што су Велика Британија (33%), Сједињене Државе (32%), Мађарска (25%) и Грчка (19%)”.
Њемачка је такођер забиљежила значајан пад повјерења у вијести (-7пп) након нове владе, забринутости око енергетске сигурности и рата у Украјини.
Закључци и перспективе
У закључку Извјештаја се констатује, да, дугорочно гледано, подаци сугеришу да ће се, вјероватно, догодити значајне промјене у понашању публике, потакнуте млађом демографијом, укључујући склоност приступачнијим, неформалнијим и забавнијим форматима вијести, које често доносе утицајне особе, а конзумирају их унутар платформи као што су ЈуТјуб, Инстаграм и ТикТок. “’Јавна веза’ између новинарства и великог дијела публике и даље ће се урушавати. Визуални и аудио формати неће замијенити текст на мрежи, али ће постати важнији дио микса тијеком сљедећег десетљећа. Али у свим форматима, још увијек видимо да погодност и моћ агрегирања платформи надмашују директан приступ”, закључује се у Извјештају.
Оно што лебди као сјена над овим Истраживањем је да већина конзумената вијести на Западу не тражи више вијести, већ вијести које се чине релевантнијима и које им помажу схватити сложена питања с којима се суочавају. Стога, криво представљање друге стране или њезино недовољно представљање у било ком друштвеном изазову (рат у Украјини, полна и идентитетска политика, расни односи, климатске промјене), који одудара од интереса глобалистичког мејнстрима ће доминирати и у будућности у западном медијском дискурсу и његовим агресивним утицајем на остале дијелове свијета. Иако ће такав приступ и у будућности поткопавати повјерење у вијести, мало је за вјеровати да ће политички естаблишмент жртвовати своју агенду и интересе зарад ревитализације повјерења читаоца у новинаре и медије.
Вјероватно ће се многи сагласити са закључком да ће медијски наратив полако мигрирати од традиционалних медија на онлајн платформе, што ће довести и да се фокус цензора и заштитника политичког мејнстрима на Западу усмјери на ове платформе. Недавни случај с брисањем свих подкаста бившег америчког обавјештајца Scott Ritter са ЈуТјуба, који је износио другачију перспективу о рату у Украјини од службене, је парадигматична најава у којем ће се смјеру кретати трендови на Западу у будућности. Они, сигурно, неће бити ружичасти.
Извор: Геполитика њуз
У овој анализи, Геополитика ће се примарно задржати на дијелу Извјештаја који се односи на резултате односа медија и публике у Западној Европи и САД, јер су они, по личној процјени аутора овог текста, најзанимљивији и рефлектују могући тренд у будућности, с вишим или мањим утицајем и на остатак свијета. Обрнути приступ, да резултати остатка свијета (Источна Европа-постсовјетски простор, Азија, осим Јапана и Јужне Кореје, Африка и Јужна Америка) имају пресудан утицај на будуће глобалне трендове медијског реалитета, посве је нереално за очекивати, те се њихов импакт може ограничити само на локалне и регионалне оквире.
Алгоритми прије новинара и уредника
У првом дијелу Извјештаја, у коме се говори како јавност гледа на одабир вијести које им се презентују на дигиталним платформама, велики дио јавности је скептичан према алгоритмима који се користе за одабир онога што виде путем претраживача, друштвених медија и других платформи. Упркос томе, у просјеку корисници још увијек незнатно преферирају вијести одабране на овај начин (30%) у односу на оне које бирају уредници или новинари (27%). За аутора Истраживања, Nica Newman, то сугерише да су бриге о алгоритмима дио шире бриге о вијестима и начину на који се оне бирају, међутим он не улази у дубљу анализу зашто су разлике у постотцима такве. Легитимно је питање да ли можда јавност с мање повјерења гледа на новинаре и уреднике у њиховом одабиру онога што ће им бити понуђено за читање, бојећи се селективног и манипулативног приступа, те форсирања тема преко којих ће се утицати на формирање јавног мишљења у жељеном смјеру по начелу “ми објављујемо-ви читате”.
Успркос надама да би интернет могао проширити демократску расправу, у Извјештају се констатује да мање људи сада учествује у онлајн вијестима него у недавној прошлости. Скупно по свим тржиштима, само око петине (22%) сада су активни учесници у расправама и коментарима на објављену вијест, а око половине (47%) уопште не учествује у вијестима.
Извјештај открива и да су многе активности отвореног учествовања, попут дијељења садржаја и коментирисања, пале у различитим земљама (Велика Британија, САД, Шпанија), а мањина активних корисника својом буком ствара утисак већине. Гледајући уназад, аутор истиче раздобље 2016. и 2019. као раздобље врхунца интерактивног односа публике, посебно потакнуто Фејсбуком и догађајима који су изазивали подјеле попут избора Доналда Трампа у Сједињеним Државама, референдума о Брегзиту у Уједињеном Краљевству и гласања о каталонској независности у Шпанији. Према Извјештају, од тада се онлајн сучествовање у одређеној мјери помакло на затворене мреже као што су ВацАп, Сигнал, Телеграм и Дискорд, гдје људи могу водити приватне или полуприватне разговоре с пријатељима од повјерења у мање токсичној атмосфери.
Зашто је то тако, Извјештај не даје одговор, иако би могући разлог могао бити и страх од јавног говора и посљедице које би то могло имати по онога који јавно износи своје мишљење на објављењу вијест. Стога, могли би смо констатовати да је, на темељу овог резултата, интернет на Западу донио формалну могућност јавне демократске расправе, али фактички трендови од године у годину да што мање људи пишу коментаре и износе своје мишљење, говоре да се ствара друштвена клима страха од кенселовања, селективне осуде за ширење говора мржње, а и казнена одговорност те финансијска и у неким случајевима затворска казна нису искључене. Такође, овај пад постотка оних који шаљу фидбек на објављени онлајн садржај може говорити и о апатичност и немоћи јавности да утиче на процесе.
Даљи аспект учествовања публике у објављене вијести, који је открило Истраживање, јест да релативно мала скупина ангажираних корисника има неразмјеран утјецај на политичке и културне расправе – и да је та скупина с временом постала још мања и концентриранија. Цијели је узорак сегментиран на три дјела: 1. На оне који активно судјелују у вијестима објавама и коментарима, 2. Оне који углавном реактивно учествују лајковањем и дијељењем те 3. Оне који уопше не учествују, скупина која се назива пасивним конзументима.
Удио активних учесника пао је за око 10 постотних бодова у земљама попут Уједињеног Краљевства и Сједињених Држава од 2016. У Уједињеном Краљевству само један од десет сада активно учествује у онлајн вијестима, али чини се да њихове активности често снажно утичу на агенду главних медија и обликовању шире расправе.
Пад повјерења у вијести и медије
Зато и не чуди слиједећи дио Извјештаја у коме се износи податак да је повјерење у вијести у прошлој години пало на свим тржиштима за додатна 2 постотна бода, поништавајући – у многим земљама – добитке остварене на врхунцу пандемије коронавируса. Финска је и даље земља с највишим нивоом укупног повјерења (69%), док Грчка (19%) има најнижи након године обиљежене жестоким расправама о слободи штампе и независности медија.
Потрошња традиционалних медија, као што су ТВ и штампа, наставља падати на већини тржишта, а потрошња онлајн и социјалних медија не надокнађују јаз. Подаци у Истраживању показују да онлајн потрошачи ријеђе приступају вијестима него у прошлости те да су такођер све мање заинтересовани за њих. Како се примјећује, успркос политичким и економским пријетњама с којима се многи људи суочавају, мање од половине (48%) укупног узорка сада каже да су врло или изузетно заинтересовани за вијести, што је пад у односу на 63% колико их је било у 2017.
Апатичност код потрошача може се идентификовати и у слиједећем дјелу Извјештаја који доноси податак да удио потрошача вијести који кажу да често или понекад избјегавају вијести, остаје близу рекордних 36% на свим тржиштима. Аутор истраживања претпоставља да је разлог за избјегавање вијести тај што су потрошачи вијести заинтересовани за позитивно новинарство и новинарство утемељено на рјешењима, а мање за велике приче дана.
Како се констатује, за разлику од пандемије КОВИД-19, ни криза трошкова живота ни рат у Украјини који је у току нису довели до трајног пораста интереса и потрошње за вијести. У великој скупини земаља, подаци анкете показују пад седмичне потрошње вијести током прошле године и свеукупно мањи интерес за вијести. Пад је често највећи у земљама које карактерише висок ниво политичке поларизације. Аутору се чини да су нека тржишта, са стабилним, добро финансираним медијима и високим повјерењем у институције, попут Финске и Холандије, увелико одустала од таквог тренда, док су претходно стабилна тржишта попут Аустрије и Њемачке почела бити погођена слабим интересом и потрошњом вијести.
Удио оних који кажу да прошле седмице нису пратили никакве вијести из традиционалних или интернет извора (ТВ, радио, штампа, интернет или друштвени медији) поновно се ове године повећао у свим земљама. Највећи удио ‘искључених’ корисника вијести налази се у Јапану (17%), Сједињеним Државама (12%), Њемачкој и Великој Британији (по 9%).
Наставља се пад незаинтересованости за вијести о рату у Украјини
Прошлогодишњи извјештај нагласио је проблем селективног избјегавања вијести, посебно су медији отворено говорили о паду интернетског промета и тешкоћама привлачења публике за темама као што су рат у Украјини и климатске промјене. И у овогодишњим подацима налази се висок ниво селективног избјегавања таквих вијести.
Међу онима који избјегавају вијести, готово четири од десет (39%) рекло је да је избјегавало вијести о рату у Украјини, а слиједе национална политика (38%), питања везана уз социјалну правду (родно идентитетска питања, расни односи) (31%), вијести о криминалу (30%) и вијести о славним или селебрити особама (28%). Уколико бисмо банализирали, овакви резултати показују да је западна јавност прошле године била мање заинтересована за вијести о рату у Украјини од, рецимо, развода селебритија Џони Депа и Амбер Хард. Селективно избјегавање вијести о Украјини било је највеће у многим земљама које су биле најближе сукобу (Финска, Чешка, Њемачка, Словачка) што је потврдило налазе из прошлогодишњег истраживања проведеног убрзо након што је рат почео.
Коментиришући такве податке, аутор закључује да они можда не указују на недостатак интереса за Украјину из оближњих земаља, већ на жељу да се заштити ментално здравље од врло стварних ратних страхота. “Такође се може догодити да потрошачи у тим земљама већ сматрају да су довољно добро информисани о Украјини, с опсежном и детаљном покривеношћу на свим каналима, укључујући и путем друштвених медија”. Међутим, аутор не узима у обзир да је можда разлог за избјегавање вијести о Украјини због једностраности тих вијести, у којима није заступљена перспектива друге стране у сукобу, и да медијски дискурс у коме је други наратив потпуно цензурисан, доводи до засићења јавности од унифицираних вијести у којима унапријед зна какву ће поруку и став прочитати. На то упућују и резултати добијени истраживањем проведеним у Великој Британији, САД-у и Њемачкој, гдје су испитаници на прва два мјеста ставили да им је најважније у информацијама које виде на онлајн платформама (уопштено) да је садржај поуздан (45%) и да виде више различитих перспектива (43%). Избјегавање вијести због негативног садржаја је тек на четвртом мјесту са (28%).
Успоређујући стабилну Финску с политички поларизованом земљом попут Сједињених Држава, који су мање погођени ратом у Украјини, у Истраживању се налази сасвим другачији образац избјегавања тема у америчком медијском простору. У Сједињеним Државама открива се да је вјероватније да ће потрошачи избјегавати теме као што су национална политика и социјална правда, гдје су расправе о питањима као што су полни идентитет, сексуалност и раса постале високо политизоване. Насупрот томе, постоји врло мало активног избјегавања локалних вијести у обје земље.
За неке људе у САД, жустре политичке расправе које изазивају подјеле разлог су да потпуно игноришу вијести, али за неке политичке присталице избјегавање се често односи на блокирање перспектива које не желе чути. “Када подијелимо избјегавање теме према политичкој оријентацији, налазимо да ће они с десне стране у Сједињеним Државама пет пута вјероватније активно избјегавати вијести о климатским промјенама него они с лијеве стране и три пута вјероватније да ће избјегавати вијести о питањима социјалне правде као што су пол и раса. Они с лијеве стране вјероватније ће избјегавати вијести о криминалу или пословању и финансијама него они с десне стране” – каже се у Извјештају.
Је ли ријешање проблема избјегавање вијести?
Како аутор констатује, докази да се неки људи окрећу од важних тема вијести, попут рата у Украјини, националне политике, па чак и климатских промјена, изузетно су изазовни за индустрију вијести и за оне који вјерују да медији имају кључну улогу у информисању јавности као дио здраве демократије.
Стога, многе новинске организације на разне начине желе се ухватити у коштац с повременим и специфичним избјегавањем. Неки желе учинити вијести приступачнијим групама до којих је тешко доћи, проширујући дневни ред вијести, наручујући инспиративније или позитивније вијести или прихваћајући конструктивно новинарство или новинарство рјешења које људима даје осјећај наде или личног дјеловања. Поново, могућност пружања другачије перспективе од мејнстрима, када су у питању рат у Украјини, национална (глобалистичка) политика, родна и идентитетска питања и климатске промјене не наводе се као опција, иако се на темељу претходно презентованих резултата из Велике Британије, САД и Њемачке, види да су поузданост садржаја и различите перспективе најважнији чиниоци за конзументе вијести.
Неповјерење у вијести непосредно значи и неповјерење у медиј који ту вијест објављује, што се може закључити и од резултате које овај Извјештај презентује. Према њему, на свим тржиштима, свеукупно повјерење у вијести (40%) и повјерење у изворе које људи сами користе (46%) пали су за додатна 2 постотна бода ове године у однос у на прошлу. “Као и претходних година, највећи ниво повјерења налази се у земљама попут Финске (69%) и Португала (58%), док је нижи ниво повјерења у земљама с вишим степеном политичке поларизације као што су Велика Британија (33%), Сједињене Државе (32%), Мађарска (25%) и Грчка (19%)”.
Њемачка је такођер забиљежила значајан пад повјерења у вијести (-7пп) након нове владе, забринутости око енергетске сигурности и рата у Украјини.
Закључци и перспективе
У закључку Извјештаја се констатује, да, дугорочно гледано, подаци сугеришу да ће се, вјероватно, догодити значајне промјене у понашању публике, потакнуте млађом демографијом, укључујући склоност приступачнијим, неформалнијим и забавнијим форматима вијести, које често доносе утицајне особе, а конзумирају их унутар платформи као што су ЈуТјуб, Инстаграм и ТикТок. “’Јавна веза’ између новинарства и великог дијела публике и даље ће се урушавати. Визуални и аудио формати неће замијенити текст на мрежи, али ће постати важнији дио микса тијеком сљедећег десетљећа. Али у свим форматима, још увијек видимо да погодност и моћ агрегирања платформи надмашују директан приступ”, закључује се у Извјештају.
Оно што лебди као сјена над овим Истраживањем је да већина конзумената вијести на Западу не тражи више вијести, већ вијести које се чине релевантнијима и које им помажу схватити сложена питања с којима се суочавају. Стога, криво представљање друге стране или њезино недовољно представљање у било ком друштвеном изазову (рат у Украјини, полна и идентитетска политика, расни односи, климатске промјене), који одудара од интереса глобалистичког мејнстрима ће доминирати и у будућности у западном медијском дискурсу и његовим агресивним утицајем на остале дијелове свијета. Иако ће такав приступ и у будућности поткопавати повјерење у вијести, мало је за вјеровати да ће политички естаблишмент жртвовати своју агенду и интересе зарад ревитализације повјерења читаоца у новинаре и медије.
Вјероватно ће се многи сагласити са закључком да ће медијски наратив полако мигрирати од традиционалних медија на онлајн платформе, што ће довести и да се фокус цензора и заштитника политичког мејнстрима на Западу усмјери на ове платформе. Недавни случај с брисањем свих подкаста бившег америчког обавјештајца Scott Ritter са ЈуТјуба, који је износио другачију перспективу о рату у Украјини од службене, је парадигматична најава у којем ће се смјеру кретати трендови на Западу у будућности. Они, сигурно, неће бити ружичасти.
Извор: Геполитика њуз
